Dan primirja – dan pobede Srbije, bre!
1 min read
Mihailo Medenica
Piše: Mihailo Medenica
Nije, gospodo svetska, podrani i krvavi srpski opanak jurišao uz Kajmakčalan ni zbog kakvog primirja već- pobede!
Dok ste vi dobrano kukavički tek provirivali iz rovova srpski seljak, težak, ratnik nosio je sebe već oplakanog i vaskrslog u slobodu, ne bendajući ništa i nikoga do Gospoda i Srbije!
To što vi proslavljate kao nekakav Dan primirja ništa je drugo do dan pobede slavne, nebeske srpske vojske, i tačka!
Prostoga seljaka što nije stigao ni volove da raspregne iz plugova.
Da naloži bubnjaru.
Da otkuje kosu.
Da začešlja kosu i nakrivi šajkaču.
Da smota duvana.
Strese “mučenicu” s brkova.
Poljubi majku u ruku, decu u čelo, ženu u plačne obraze.
Da ih se nagleda.
Seljaka, bre, Srbina, što je jošte krvario đedove i očeve rane.
Rane se u nas, vajna gospodo, daruju ko znamenje.
Slavom, ikonom i ranama se Srbin zavetuje.
“Pomaže Bog” i “Srećne ti rane, junače”- veli rod moj.
No, ništa su rane da ustave Srbina kad se uzjoguni, naljuti, zajuriša…
Krotak ko jagnje dok mu ne dirneš u rane, a onda džaba i da ga raspolutiš- gazi opanak a trup ga prestiže…
Samo vi slavite Dan primirja, nazdravlje i spasenje bilo, no da vam nije živih opela bilo jošte biste provirivali iz rovova!
Ne zna Srbin gde će zajutriti ali zna gde će poginutu- svukud gde su mu rane, a rane mu razasute gde god je valjalo ustati protiv silnih, mrskih, poganih, većih…
Gde ste vi šaputali o slobodi srpska je glava na sav glas pevala o njoj!
Odrube je, skotrljaju niz jarak il jendek- a ona peva, povije obrve preko očiju, namršti se pa nazove: “Za mnom,junaci”!
Čučali ste u rovoviama, ćutali i čekali da mrtve srpske glave oglase slobodu pa da jurnete za opancima bez nogu, nogu bez trupa, trupa bez glave, glave bez očiju, a oči…oči pune neba, Gospoda, livade i prizemljuše s kraja vidika, dece sabrane oko uplakane majke, a majka tuži i blagosilja krvavu šajkaču.
Što je ispratila- to je dočekala…
Rane odjurile zorom, ni plugove nisu raspregle- rane dojurile zorom…
Dan pobede Srbinove, bre!
Pobede za sve vas što nas merite i premeravate ko stoku valjamo li vam ili ne u društvu..?
Za sve vas što živi niste mogli sustići mrtve!
Za vas, gospodo vajna, što orete i preoravate grob Srbinov, jer ne za Srbin gde će ozoriti ali zna gde će poginuti…
Ne zna kud će mu dan ali zna kud će mu život.
Ne zna gde će mu glava, ali zna gde će mu obraz i čast.
Dan pobede Srbinove, bre!
Opanka, brka i šajkače što slavi život i kad mu kroz rane toči.
Rane ko zavet i znamenje!
Tu gde ste danas, gospodo, tu je Srbin odavno bio!
To što slavite- Srpkinja je oplakala i posvetila još s rođenja!
To gde nas premeravate valjamo li- Srbin je kostima umetrio!
Tu gde nas gostite – odavno smo domaći!
Tu gde nazdravljate slobodi- srpska je glava pevala dok su vaše s ramena šaputale!
Tu gde ponosno podižete znamenja- Srbin je onomad nebo razvijorio…
Dan pobede Srbije – kada živi nisu mogli stići krvave opanke…
Odavno isprazniji tekst nije objavljen na portalu.
Skoro sam saznao da su srbi i palestinci živjeli 350 godina u istoj državi – Otomanskoj imperiji.
500.
I vas dvojica ste isto poreklom iz tih krajeva, samo vas manjak inteligencije sprečava da se spoznate u ogledalu.
Medenice su porijeklom iz Crne Gore tako da ne znam što će ovom Medenici ono – bre.
. ..crkva srbije je utopisticka. …utopila bi crnu goru u veliku srbiju preko noci…..zato je svaki anticrnogorac dusmanin svemu crnogorskom….
Tvoje misli u mržnji komunustičkoj su rođene, tvoji su garant zarad udvorištva i ideologije sve svoje korene pobrisali i od tite krenuli.
Muko vaša.
Ni ti se u ogledalu ne vidiš, vidiš ono što ti hoćeš, a ne ono što jeste.
MIR DOLAZI TEK DRUGIM HRISTOVIM DOLASKOM DO TADA PONEKAD PRIMIRJA JER SA SOBOM COVEK BORI SE KRST NOSECI BILO JER ZAO IL DOBAR …, DAKLE BORBA NEPRESTANA PRIMIRJE PONEKAD DA ODMORI SE A MIR TEK KAD ZBOG TOGA STO NIKO MOLITVE KA NEBU NE UZNOSI A NA NEBU NE VIDE NIKOG ZA KOGA BI SE I UBUDUCE (VEC SAMO TA ZRTVA NA STETU ZLIM VECU) ZRTVOVALI S GOSPODOM ISUSOM KROZ ZRTVU LITURGIJSKU GOSPOD ISUS DODJE U SLAVI … POBEDA TUGA JE PROPAST STVORENJA GOSPODNJEG PO BEDA … NEMA SRECE U PO BEDI VEC U MIRU IL PREDUKUSU MIRA PRIMIRJU A NAJTEZA BORBA JE COVEKA SAMOG S SOBOM ZNA RATNIK SVAKI.
Gradite. Gospodine. To jeste bilo primirje. Zato sto neprijatelj nije uništen zato je doslo do drugog sv rata pa sada i treceg. Glava nije u Berlinu nego u Vatikanu i Londonu. Ali od velike pomoci su i vasinton i jerusalim. Zato mira nece biti do drugog dolaska. Hristovog. Bice uvek i iznova primirja. A posle. Armagedonom. Dolazi. Gospod i donosi. Mir i sud pravedni
Primirje je potpisano na Zapadnom frontu. Vojnici su bacili oružje i izašli iz rovova. (NA ZAPADU NIŠTA NOVO – E.M.Remark) Srpski vojnik nije znao za primirje nego je oružjem gonio okupatora iz svoje domovine. Uz besprimjerne patnje i herojstvo. Zbog činjenice da Njemačka nije potpisala bezuslovnu kapitulaciju, poslije 15 godina ta ista ratooborna sila je iznjedrila Hitlera, koji je svijetu donio nemjerljivo veće stradanje od onoga u Veljem ratu.
ispravka: …područje Zagreba, Zagorja …
Polovinom oktobra 1918., Pašić je u Londonu posjetio Lojd Džordža, da eventualno dobije mišljenje i garancije za buduće granice Kraljevine Srbije, koje će se utanačiti na Mirovnoj konferenciji. Pašić je bio mišljenja da se Kraljevina Srbija proširi samo na područja gdje Srbi čine etničku većinu. Opasni i perfidni Albion je imao sasvim drukčije mišljenje… Pašić je perfektno govorio njemački i francuski jezik. Engleski nije dovoljno poznavao. Za tumača je poveo Vladiku Nikolaja, Oksfordskog doktoranda. Već na audijenciji, na samom predstavljanju, prije nego su sjeli, Lojd Džordž je sa osmjehom „obradovao“ Pašića: „Stvaramo Jugoslaviju“. Albion nije nikako htio jaku pravoslavnu zemlju na Balkanu. Naturili su Srbiji „pestokupljevinu“, koja će biti uvijek potencijalna bomba pod stolicu Srbije, koja se morala odreći svoje četrdesetogodišnje Kraljevine i državnosti , u ime nekakve SHS, koja će se raspasti iz razloga „multikulturalnosti, Zbog čega se raspala i KuK. Pašić je tada izašao obeshrabren iz L.Džordžovog kabineta. Kasnije je PAŠIĆ izrekao krilaticu: „Učite svoju djecu da mrze Engleze.“
Danas prof. dr Tvrtko Jakovina saZagrebačkog sveučilišta, predaje svojim studentima da treba zahvaliti Srbiji što Hrvatska danas postoji. Jer da nije stvorena SHS, Hrvatska bi 1921. godine bila područje Zagreba, Zagreba, Gorskog Kotara, eventualno izlaz na more u Sušaku. Italijani su na završetku Velikog rata držali Ljubljanu. Onaj drugi dio bi pripao Austriji. Jednostavno, Slovenije kao države ne bi postojalo.
Šta je proizašlo iz te žalosne tvorevine SHS, vidjelo se poslije 6. aprila 1941. godine. Poggotovo 1991., što se, na zadovoljstvo Albiona, događa srpskom narodu do današnjih dana.
Teško je to bilo izgovoriti u ćoposlaviji, da je to Srpska pobeda. Bilo dve rečenice u istoriji školskoj o velikom ratu. Naučićemo se jednom.
MOJ DJED PO OCU SE BORIO NA SOLUNSKOM FRONTU,A NJEGOV BRAT JE POGINUO,MOMCE TEK STASALO…STO SE TICE MOJKOVACKE BITKE TU SU GINULI CRNOGORCI -SRBI,SVI SU SE TADA TAKO IZJASNJAVALI I OSJECALI.OVO ZA DANASNJE MONTENEGRINE KOJI HOCE DA TUMACE SVOJU ISTORIJU…MEDENICE ,SVAKA CAST…POBJEDA,JER DA NIJE BILO POBJEDE NE BI TI DUSMANI NI SKLAPALI PRIMIRJE…
Ne ulazeći ni u kakve komentare, u ovom kontekstu citirali bismo članak dr Časlava M. Nikitovića, koji u celosti glasi…
Dr Časlav M. Nikitović:
JEDAN PAŠIĆEV ZAHTEV LOJD DŽORDŽU
Neprestano posle Prvog svetskog rata, Pašićevi protivnici su kritikovali ovoga velikog srpskog državnika kao pretstavnika t. zv. „veliko – srpske“ politike. On je u njihovim očima smatran za čoveka, koji nije bio za Jugoslaviju i koji je, kako su govorili, sprečavao da se ona osnuje. Treba se samo setiti poznate Ženevske konferencije, iz početka novembra 1918, na kojoj je on sam učestvovao u ime vlade Kraljevine Srbije, dok su s druge strane prisustvovali pretstavnici Jugoslovenskog odbora, Narodnog vijeća iz Zagreba, kao i pretstavnici srpske skupštinske opozicije – svi protivni Pašićevom mišljenju. Ta je konferencija pokazala vrlo dobro da će buduća zajednička država imati teške muke pri svojoj organizaciji, ne samo sa Hrvatima i Slovencima već i sa izvesnim Srbima, koji su se za njima povodili.
Nedavno sam imao prilike da pročitam u rukopisu još neobjavljene uspomene pok. dr Vojislava Janića, bivšeg narodnog poslanika i ministra u Pašićrvoj vladi, koji je bio jedan od omiljenih Pašićevih favorita. Dr Janić je, po Pašićevoj želji, za vreme Prvog svetskog rata bio u Londonu u srpskom propagandnom otseku, čiji je šef bio tada mladi teološki besednik, a docnije slavni srpski episkop Nikolaj. Ova dva prelata (i dr Janić je bio sveštenik) bili su i vrlo bliski lični prijatelji, što su ostali do kraja Janićeva života ( Dr Janić je umro pod okupacijom 1944). Obadvojica su uživali veliko Pašićevo prijateljstvo , a naročito poverenje, i ako Nikolaj nije bio padikal; on je bio liberalski sin i veliki prijatelj sa pukovnikom Apisom, vođom „crnorukaca“. U datanjem poslaniku Kraljevine Srbije u Londonu, Jovanu M. Jovanoviću – Pižonu, i ako je tada bio radikal, Pašić nije imao prijatelja ni saradnika za svoju nacionalnu politiku. Pižon je bio prijatelj sa Vikhemom Stidom i Sitonom Votsonom, ljudima koji su dirigovali bezmalo britanskim javnim mišljenjem, a mnogo više bili naklonjeni Hrvatima i Trumbiću nego Pašiću, za koga je Stid jednom rekao da se ponaša kao neki turski sultan. Uz to, ova dva britanska intelektualca su imali veliki uticaj u Forin ofisu. Otuda su kod njih Srbi kao pravoslavni, mislili su, bili eksponenti Rusije. Takvom poslaniku, kao što je bio Pižon, koji je Pašiću oponirao i kad je mislio da je Pašić bio u pravu, Pašić nije mogao verovati.
U uspomenama dr Janića ima više veoma interesantnih mesta, iz kojih se vidi veliko Pašićevo poverenje u vladiku Nikolaja i dr Janića. Veliki državnik je upotrebljavao njih dvojicu kad su mu trebali kao tumači prilikom njegovih poseta Lojd Džordžu, Ser Edvardu Greju, Lordu Kerzonu i Lordu Balforu. Mesta u Uspomenama, u kojima su te Pašićeve posete opisane, zaslužuju punu pažnju, jer mogu poslužiti kao izvor za pašićevo tadanje mišljenje i rad u pogledu nove organizaciuje nove države Srba, Hrvata i Slovenaca, a naročito u pogledu zaštite srpskij interesa u novoj državi,
koji su se docnije pokazali veoma ugroženi.
Dr Janić živo opisuje jednu Pašićevu posetu Lojd Džordžu, tadašnjem britanskom prvom ministru, na kojoj su mu vladika Nikolaj i dr Janić bili tumači. Cilj posete, koja je bila polovinom 1918, bio je da Pašić pridobije znamenitog britanskog državnika za svoju ideju, koju želi da iznese na Konferenciju mira, kad za to bude vreme, i pokuša da je ostvari. Pašić je izašao pred Lojda Džordža sa sledećim svojim planom. Tražio je od njega da Velika četvorica ( Vilson, Lojd Džordž, Klemanso i Orlando ) prihvate da se utvrde granice Kraljevine Srbije, koje su, prema Pašićevom predlogu, bile manje nego ono što je Lojd Džordž nudio Pašiću. Lojd Džordž se iznenadio i rekao Pašiću da se čudi da on traži manje nego što mu on nudi i daje. Pašić je mirno rekao da misli da ga prvi ministar nije dobro razumeo. Onda mu je rekao da on želi da zna: šta dobija Kraljevina Srbija za svoje ogromne žrtve podnešene u ovom rartu; da li se Srbi mogu ujediniti na celom svom etnografskom području i da li buduća Konferencija mira može priznati granice Srbije? Otprilike, takvo je bilo Pašićevo pitanje.
Lojd Džordž je mislio i, najzad, pokazavši kartu, ponova rekao Pašiću: „Pa mi vam dajemo sve ove zemlje, koje, vidim, vi ne tražite“. Pašić je tada polako objasnio svoj stav: „Mi ih tražimo, ali ih ne tražimo za Srbiju. Te će zemlje ući u našu novu zajedničku državu, a onda će se Srbija s njima sporazumeti i ujediniti. Međutim, po mome predlogu, za koji vas molim da podržite, tačno će se znati šta je njihovo, a šta je Srbijino; niko se ne će moći prepirati i svađati, svaki će biti na svome pragu gospodar prema tome kako se budu sporazumeli“.
Dr Janić piše da su se on i vladika Nikolaj čudili ovakvome Pašićevom zahtevu i nisu ga odmah pravilno shvatili. Lojd Džordž je video u čemu je bila Pašićeva ideja: Pašić je hteo međunarodno priznanje granica Kraljevine Srbije od jednog tako visokog međunarodnog foruma kao što je Konferencija mira.
Pašićev primarni cilj, kao nosioca spoljne politike Kraljevine Srbije, bio je nesumnjivo da zaštiti njene interese i interese Srpskog naroda. On je kao što se vidi, u tome pravcu delovao i tvrdo verovao da će to biti najbolji način da se novokj zajedničkoj državi obezbedi unutrašnji mir. On nije bio tada, kao što su ga
optuživali i tada i docnije, protiv Jugoslavije: on je bio za Jugoslaviju, ali takvu gde će se tačno znati šta je čije i gde, u slučaju nesporazuma sa ostalim partnerima u njoj i eventualnog razilaska – Srbija ne može biti okljaštrena.
Lojd Džordž je obećao podršku za Pašićev predlog, ali nije bio bio siguran da će i ostali faktori na Konferenciji mira usvojiti njegovo gledište. Konferencija mira u Versalju posvetila je mnogo više vremena borbi oko podele nemačkih kolonija nego razumnom rešavanju evropskih problema. Ovi poslednji su, kako smo videli, posle dvadest godina od zaključenog mira, doveli do novog rata, mnogo krvavijeg i po posledicama strahovitijeg.
Pašić je bio šef jugoslovenske delegacije na Konferenciji mira, ali je Trumbić bio ministar inostranih poslova. Otuda su, u pogledu naših međunarodnih problema na Konferenciji mira delovale dve oprečne sile: Pašić i Trumbić, Trumbić je, kao što se i tada, a naročito docnije, moglo jasno videti, bio duboko nadojen frankovštinom, ma da se pravio Jugosloven. Kao takav, on je upotrebio sav svoj uticaj da se Pašićeva ideja ne ostvari. On je, kao i svi hrvatski političari – sa malim izuzetkom – bio opterećen t. zv. „hrvatskim državnim pravom“, pa je u Pašićevoj ideji video da će Bosna i Hercegovina biti za Hrvatsku izgubljene. Hrvati su na njih polagali pravo, i ako u ovim dvema pokrajinama nije bilo Hrvata, već samo katolika (oko 22%), koje je, tek u novoj državi, Stjepan Radić, svojom besomučnom agitacijom, uz pomoć nadbiskupa Štadlera i Šarića, koje je, inače, mrzeo, stvorio Hrvatima. To tvdri i jedan od Radićevih poklonika u Srbiji, Dragoljub Jovanović, u svojoj najnovijoj knjizi.
Pašić nije uspeo da Konferencija mira potvrdi posebno granice Crbije, ali je pokušao sve da tu potvrdu dobije. O ovome Vidovdanu navršava se 56 godina od potpisivanja Versajskog mira, pa mislim da je bilo potrebno izložiti postojanja, na osnovu uspomena jednog svedoka, da spreči unutrašnje borbe u budućoj zajedničkoj državi, koje je Pašić predosećao i predviđao.
Uspomene pok. dr Voje Janića imaju važnost kao izvor za prioučavanje Pašićevog rada pri osnivanju i organizovanju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. (Vidi: dr Časlav M. Nikitović, Jedan Pašićev zahtev Lojd Džordžu, “Bratstvo – Fraternity“, broj
241-242, juni – juli 1975, str. 12/13, Toronto, Ontario, Canada).
Medenica, jesi li navatao kakvu zenu da se oslobodis pritiska?
Mislim da jeste,tvoju…
Tako je! Pobjeda!
Bravo za divan tekst.
Ko sam? Unuk bivseg ministra vojnog, Solunskog borca, poginulog 1924. uz zid Manastira Visoki Decani, gde je i sahranjen.
Ocevi stricevi, jedan sahranjen u Tunisu, jedan u Solunu, najmladji u „Plavoj grobnici“ na Vidu; jedna oceva tetka, bolnicarka u kosturnici na Kajmakcalanu, jedna s puskom poginula na Stracinu, kraj Kumanova.
Jedino je Radojko dosao kuci u Metohiju, sa revolverom „Thompson“ i oficirskom sabljom, koje je otpasao Fransh Depere i licno mu predao. Umro je 22. marta 1955. Zivo se secam njegove price: sine, postoje tri stvarno Hrvatska plemena, u Kvarneru – na obali Ikavci, na ostrvima Cakavci i u Zagorju Kajkavci – ali, onako miroljubivi i priprosti, nisu oformili narod i naciju… Ovi novostokavci su odreda – Srbi.
Zastitnik Dubrovniks je Sveti Vlaho a ne „sveti Croata“!
Konvertiti su uvek krvolocni prema poreklu, genocidni – kao novopeceni Rimokatolici i Muhamedanci.
Ali, anticki Grci isparili, a onda isplivala svetla Srednjevekovna Srpska drzava – Nemanjicka.
Genocidirani, nabijani na kolac, klani i spaljivani.., ipak – Nikola Tesla, Mihailo Pupin, Milutin Milankovic, Majk Vukelic, Bogdan Maglic, Mileva Maric – Ajnstajn…
Ostali Balkanci imaju: Pavelica i Ustashe, Belogardejce, Handzar divizije, , Baliste…
No, neka, pravi Srbi vas razumeju: nemate nista svoje u istoriji – zato mrzite Srbe!
A, kakvi crni Bodini i Komleni ej. Ti su Montenegrini, koji pojma nemaju ni o čemu, a i ti Milice pojma nemaš ni o čemu, vidi se.
Bijednici bijedni ste svo troje.
I,kakva si ti to ,,Srpkinja“ kada pišeš hrvatskom latinicom ?
Znaš li da Srpski narod ima svoju ćirilicu, i tačka.
I, NE BI MOGLA VOJSKA SRBIJE DA SE POHVALI SA 1918 g. DA JE NIJE CRNA GORA SPASILA U legendarnoj MOJKOVAČKOJ BITKI 1915g..
Idi Milice, i kuvaj,peri,čisti tepih, a o istoriji ne znaš ti ništa.
Jesu se ovo opet iz misje rupe oglasili Bodin i Komlen,e bijede ljudske,koje ne poznaju istoriju pa lupaju gluposti u svojoj mrznji i neznanju. Srpaki seljak u opancima je iznio na svojim plecima prvi svetski rat,tako da je ta cinjenica neupitna,moze biti sporna samo neznalicama,Srbin je dobar kao hljeb,ali kad mu udaris na zemliu i kucni prag nema milosti,Mihajlo je kao i uvjek jasno i glasno rekao ko si i kakvi srpski junaci, pobjednici prtvog svetskog rata.Vjecna slava junacima!
Tačno je, ali je tačno i da vojska Srbije ovo ne bi mogla ostvariti, da je nijesu spasili od gvozdenog obruča austrougarskog neprijatelja – upravo crnogorske jedinice u proslavljenoj Mojkovačkoj bitki 1915 g (nova godina počinje od 14.1).
SRBSKE JEDINCE SRBSKE KRALJEVINE CRNE GORE SU SAVEZNIKU BRACI RODBINI POMOGLE A ONDA JANKO VUKOTIC S IMENOM IZNAD SVAKE TITULE JE DETALJNO OBJASNIO …
Istorija mučeničkog srpskog naroda , pretočena u liriku !
Predivno,emotivno,nadahnuto i prije svega tačno,istinito!Samo pravi,istinski potomak hrabrih i odvažnih Srba može ovako iz srca da piše!!
A muči jado ne spominji bruku. Još nije zabiljezeno da je cijela vojska pobegla pred neprijateljem. I onda čekala da Austrijanci izgube rat i da se vrate tada. Sprdnja od istorije.
…a cime se ti bedo ponosiš !? „Vražjom divizijom “ , Handžar divizijom , Princ Eugen divizijom ….Jasenovcem , Prebilovcima , Jastrebarskim ….sa četrnaest kamiona opljackanih relikvija iz pravoslavnih manastira sa Fruške gore , jer svoje nemate !? Uskoro ćeš i ti vašljivko da iščezneš , ostao si poslednji da ugasiš svetlo na Mirogoju !!!
YT PJESMA O HRVATIMA – Jovan Dučić
Dome jesi li spreman? Umri od muke, ipak smo pobjedili. Idi komituj po Katunskoj nahiji.
na pobedi 1912-1918 ovih Apostola Jada i Prometeja Nade počivaju državnosti sledećih današnjih država : Srbija, Crna Gora, BiH, Slovenija, Hrvatska, Makedonija i Albanija.
1894 Slovenci u Celju otvaraju školu na slovenačkom jeziku, odmah u Beču izbijaju narodni nemiri da se zabrani škola na svinjskom jeziku. Prvu škola na slovenačkom jeziku je otvorena u Kraljevini Jugoslaviji, odmah posle rata, baš zahvaljujući ovim Apostolima Jada i Prometejima Nade i Kralju Aleksandru.
CGska Vlada nakon Mojkovačke bitke jan-1916 isključivo političkom voljom tokom januara raspušta vojsku, a oficiri Lompar i Bećir na Cetinju po nalogu Vlade CG potpisuju kapitulaciju pred A-U. A-U nakon dve godine potpisuje kapitulaciju silama Antante i ukida se kao država, a sa sobom u ambis nosi i kapitulaciju CG i teorietsku mogućnost da se obnovi CG Petrovića sa svim svojim
Slična priča je i za pozorište u Sarajevu, sve Srbi odradili, isto i za Hajduk iz Splita, skakaonicu na Planici u Sloveniji darivao Kralj Aleksandar, Makedoncima Nušić osnovao Narodno Pozorište, a oni to kriju i pišu da im je tito osnovao 1945 itd itd.
Konvertovani odrodi preplavili Helm
He, he za Dom (spremni),
možeš ti pričati šta hoćeš u mržnji prema svom odu kojeg si se odrekao, jer šta ga se više odričeš to u tebi više raste mržnja. Đavolsk stvar.
A što se tiče Albanske golgote, bilo je to mnogo gore nego što ti možeš i da predpostviš.
Evo jedan citat iz memoara mog đeda, nosioca Albanske spomenice, Zlatne medalje Miloša Obilića za hrabrost i Rumunskog krsta:
Iako ranjen, ja sam u odstupnici branio svaki pedalj srpske zemlje i učestvovao u borbi protiv neprijatelja našeg naroda. Borilo se i odstupalo, a odstupanju nikad kraja. Svaki dan gori iza goreg, jer kišni dani dolaze, počinje snježiti, stalno bez odmora, ide se u zimu. Komore se putem zaglibljuju i postepeno se raspadaju, da je na granici Albanije sasvim nestane.
…
Iza sela Bicane i Vasjati, prema Debru i Piškopeji, nastalo je stalno spuštanje niz gola brda, da bi se sada u niziji zaglibili u blatu kroz koje je prethodno bezbroj izbjeglica – građana, žena, djece, te zarobljenih Austrijanaca prošlo. Ko se izvukao živ iz golih brda, taj bi sada, gazeći razgaženo blato do koljena, poslije nekoliko dana malaksao i zaglibio se i tu našao smrt. Bilo je mjesta, gdje se, usljed iscrpljenosti, zaglibila razna stoka, konji, te vojnički leševi, da su ličila na veliko bojište. Iznemogli od gladi i teška puta, oboljeli, umirali su na svakom koraku. Preko njih smo prelazili kao preko panjeva, jer ovdje niko nikome nije mogao pomoći. Ovdje je brat brata i drug druga ostavljao ili sa njim i sam umirao. Na prolazu, vojnici bi od ove uginule stoke i konja sjekli komade mesa i kuvali, te onako napola prijesno, bez soli i hljeba, jeli. Išlo se u nepoznatu zemlju, samo da se ide. Nigdje se nije smjelo zastati i odmoriti jer bi zalutale vojnike iz zasjede ubijali Arnauti.
A tebi za Dom spremni, po običaju šaljem ovaj link:
https://www.youtube.com/watch?v=TR9UxwO7QlQ
Kako ih istina boli,dobro rece Cosic „laz je u genima srba,ona ih hrani i uzdize,od Kosovakoj boja do danas i jos bar 200 godina
Em što si praznoglavac, em si krivotvoritelj citata. Gde je to Ćosić napsao ili izjavio? To si ti mališiću maleni čuo od nekog šupljoglavca, pa sad daješ svoju interpretaciju na temu Srba i njihovih opanaka, koje ni francuska konjica nije mogla da stigne, kad je taj opanak hitao i jurio pod borbom u Srbiju. A stra’ od tih opanaka, Bugare natera da potpišu sparatni mir sa „saveznicima“, Srbima iza leđa, jer su znali da će opanak da stigne i do Sofije, što se nekada po srbski zvala Sredac. Te ti lepo neku knjižicu u šake i uči, da se ne brukaš jezikom pred svetom.
sram te bilo idiote
Dan pobede Srbije -kada zivi nisu mogli stici krvave opanke.
Genijalno, Mihailo !!!
Svako slovo se zabada u srce.
Citam opet, opet i opet…
Ova nasa BITKA-POBEDA mi uvek uliva nadu.
Narocito kad nas „premeravaju kao stoku, valjamo li im ili
ne u njihovom drustvu““.
Kajmakcelan to je NASA NADA I VERA U OPSTANAK.
HVALA I SRECNA NAM POBEDA,