Danas je Sveti Jevstatije Srpski, apostol Hristov iz našeg naroda

Blaženi Evstatije je rođen u Budimljanskoj župi od bogobojažljivih roditelja. Žarko voleći svoje roditelje, on izmalena razvijaše u sebi ljubav k Bogu: izbegavao je tašte zabave, negovao u sebi vrline, revnosno posećivao crkvu i s uživanjem pratio božanstveno pojanje i čitanje, starajući se da razume smisao toga. Jednom on dođe k svojim roditeljima i reče im: “Ja silno želim da se učim; dajte me da učim knjigu”.

Čuvši ovakve reči, roditelji se obradovaše, zablagodariše Bogu što usadi tako dobru želju u dušu njihovog deteta, pa nađoše učitelja da njihovog sina uči knjizi. I pomoćju Božjom on za kratko vreme prevaziđe u učenju sve svoje vršnjake. Posvetivši se sav izučavanju božanstvenih knjiga, on nimalo nije mislio ni o jelu, ni o piću, ni o odelu, pa je čak malo mislio i o roditeljima, nego je svu ljubav svoju i nadu polagao na Gospoda. A kada postade punoletan i ozbiljno razmisli o svome prizvanju, on odluči da ostavi roditeljski dom i pođe putem Gospodnjim kao monah. Zato se uputi u Zetsku oblast, u manastir svetog Arhangela Mihaila, gde se nalazilo i sedište Zetske episkopije. Tu ga episkop Neofit postriže u monaški čin, n on stade provoditi vrlo strog podvižnički život, dan i noć posvećujući molitvi i ne osvrćući se natrag ka taštini sveta koju beše ostavio. Odlikujući se uzdržanjem i čistotom života, iznuravajući sebe postom i bdenjem, on je nepropustljivo hitao u crkvu na dnevna i noćna bogosluženja, strogo držao kelejno molitveno pravilo, a y ostalo vreme predavao se bogomisliju i umnoj molitvi. Nemajući nikakvu sopstvenost, on se starao da od određenog mu manastirom udela za hranu i odelo uštedi radi razdavanja ništima. Podvizavajući se u manastirskoj tišini sa potpunim smirenjem, on ipak brzo postade poznat u celom tom kraju kao veliki podvižnik koji podražava drevne oce.

He zadovoljavajući se monaškim podvižništvom u svom manastiru, Evstatije goraše od želje da poseti sveti grad Jerusalim radi poklonjenja Grobu Gospodnjem i ostalim svetinjama. He otkrivajući nikom ovu tajnu nameru svoju, on sa suzama moljaše Gospoda Hrista da ga udostoji da ostvari plamenu želju svoju: da srećno otputuje u Sveti Grad i pokloni se mestu gde je On prolio svoju krv za spasenje roda ljudskog, i gde je učinio velika čudesa.

Molitva ugodnika Božjeg bi uslišena. Kada on razmišljaše o tome gde bi našao bogobojažljive saputnike, k njemu dođoše dva monaha, kao od samog Gospoda poslani, i oni mu u razgovoru rekoše da putuju u Jerusalim da se poklone Grobu Gospodnjem. Zablagodarivši Gospodu Bogu i poklonivši se prečistoj ikoni Njegovoj i ikoni svetog Arhistratiga Mihaila, on radosna i vesela srca krenu sa ova dva monaha na davno željeni put. Pomoću Božjom on lako i blagopolučno stiže u Jerusalim. Tu se on pobožno pokloni Grobu Gospodnjem i svima svetinjama na mestu stradanja Gospodnjih. He žureći, on obiđe sva sveta mesta i naslađivaše se posmatrajući ih. Poseti on i svu okolinu Jerusalima gde življahu prepodobni i bogobojažljivi muževi – podvižnici, učeći se od njih i usvajajući njihova pravila života i podviga.

Pošto provede dugo vreme u Svetoj Zemlji, on krenu natrag, ali ne pravo u svoju otadžbinu već u Svetu Goru Atonsku, želeći da vidi tamošnji monaški život i da se nasladi dušekorisnim razgovorima o podvižništvu i čistoti duševnoj i telesnoj. Doputovavši u Svetu Goru, prepodobni Evstatije se nastani u srpskom manastiru Presvete Bogorodice Hilendaru. Tu se on sa velikim usrđem predade monaškim podvizima, sa smirenjem i pokornošću obavljajući svaki posao, određen mu kao poslušanje, neizostavno posećujući sva crkvena bogosluženja i predajući se nasamo noćnoj molitvi i bogomisliju. Tako provede on mnogo godina i postade poznat među svima atonskim podvižnicima. Mnogi sedi starci, a ne samo mlađi monasi, često dolažahu k Evstatiju, i s ljubavlju i duhovnom utehom vođahu dušespasonosne razgovore.

Posle nekoliko godina takvog podvižničkog života, Evstatije bi jednodušnom odlukom sabora cele Svete Gore postavljen za igumana manastira Hilendara. Postavši upraviteljem manastira, Evstatije se stade još usrdnije podvizivati, pružajući primer u svakom trudu i vrlini, učeći rečju i delom. Vodeći vrlinski život na tako vidnom položaju, prepodobni Evstatije se veoma proču i steče sveopštu ljubav ne samo kod atonskih podvižnika nego i kod mirjana, i to ne samo kod prostih ljudi nego i kod velikaša i careva. Svi su hitali da Evstatiju ukažu počast i da ga obaspu darovima. Ali te darove on nije primao za sebe, nego ih je darežljivom rukom razdavao bednima, udovama, siročadi, koji nisu imali hrane i krova. Blagočestivi kraljevi srpski, čuvši za visoke vrline prepodobnog Evstatija, pribegavahu k njemu za savet, i njegovu obitelj obasipahu izobilnim darovima. Blaženi Evstatije revnovaše da u svemu ide tragom velikog Save, osnivača Hilendarske obitelji.

Nije čudnovato onda što pri takim preimućstvima i vrlinama prepodobni Evstatije bi, i protiv svoje volje, izabran i rukopoložen za episkopa Zetske eparhije, sa sedištem u onom manastiru svetog Arhistratiga Mihaila u kome on kao mladić primi angelski obraz monaški. Iskusan u duhovnom životu i u crkvenim poslovima, blaženi Evstatije, postavši vladika, sa velikim uspehom obavljaše svoje pastirske dužnosti i postade najistaknutiji episkop srpski. A kada skonča arhiepiskop srpski Joanikije, blagočestivi kralj srpski Milutin sazva sabor episkopa, igumana i boljara; i sabor jednoglasno izabra na srpski arhiepiskopski presto svetog Save ovog blagočestivog episkopa zetskog Evstatija. Po smirenosti svojoj episkop Evstatije pokuša da se odrekne tako visokog i odgovornog položaja. Ali mu to ne primiše; i on uskoro bi svečano od celokupnog sabora uzveden na arhiepiskopski presto. Sveti Evstatije se pokori promislu Božjem, i plamenom molitvom zablagodari Gospodu Bogu na velikim milostima Njegovim, kojih on smatraše sebe nedostojnim.

Istrajno se trudeći na spasenju svoje duše, sveti Evstatije se plameno brinjaše oko dobra poverene mu Srpske crkve. Arhiepiskopski presto srpski raspolagao je u to vreme velikim bogatstvima, i sveti Evstatije uloži sve staranje na to, da nijedna crkva ne oskudeva ni u čemu potrebnom, i on štedro dodeljivaše siromašnim crkvama ono što im je potrebno.

Sveti Evstatije nije dugo upravljao Srpskom crkvom (od 1279-1286): sedam godina posle svog stupanja na visoki presto on se teško razbole i vide da mu se približava kraj. Nalazeći se u predsmrtnoj bolesti, on nije roptao nego je s radošću očekivao odlazak iz ovog zemaljskog sveta u nebeske obitelji. Nahodeći se tada u svojoj arhiepiskopiji, u Žiči, on se usrdno spremao i molio Gospoda da mu podari mirnu končinu. Oko bolnikove postelje beše se sabrao sav crkveni Sabor srpski: obližnji episkopi, igumani i monasi, i sav klir crkveni. Svi plakahu, videći gde se približava kraj njihovom učitelju i arhipastiru. No, bolnik, podigavši se s postelje, obrati se onima što plakahu: Ostavite takvu žalost; uzveličajte Gospoda sa mnom, i uzvisimo ime Njegovo zajedno (Psal. 33, 4).

Svi prisutni obratiše se od plača k molitvi i pesnopjeniju na ishod duše. Zatim se sveti Evstatije pričesti Svetim Tajnama. I posle malog odmora on se obrati prisutnima: Hodite, vozljubljeni, da damo jedan drugome poslednji celiv, jer se ja rastajem s vama.

Ovo praštanje izazva mnogo ridanja kod duhovne dece svetog Evstatija. Naposletku, podigavši ruke svoje k nebu, blaženi izgovori ove reči: “Ti znaš kraj svačijeg života, Bože bogova i Gospode gospoda, u ruke Tvoje predajem duh moj!” – Tako se divno i slavno prestavi sveti Evstatije. To bi godine 1286, januara četvrtog.

Duhovna lica, koja se behu sabrala kraj odra, zajedno sa mirjanima sahraniše sa češću telo blaženog arhiepiskopa u Žiči, u hramu Spasitelja, položivši ga u mermernu raku, koju ranije beše pripremio sebi sam sveti Evstatije. Uckopo posle sahrane, na grobu svetog pokojnika stadoše se zbivati znamenja i čudesa. Ponekad su na grobu viđali gde gore sveće; ponekad pak noću su se čule kod groba neke reči, nekakav razgovor, kao da se tu sleglo mnogo hiljada ljudi. Jedan čovek, koji služaše pri hramu Spasitelja, bolovaše od nosa. Mnogo je sredstava on probao i mnogo novaca na lečenje istraćio, ali pomoći nije bilo. Izgubivši nadu u zemaljska sredstva, bolesnik se plamenom molitvom obrati ka Gospodu Bogu i Prečistoj Materi Njegovoj u hramu Spasitelja, na svakom bogosluženju stojeći neumorno kraj rake prepodobnog Evstatija. Jedne noći bolesnik vide u snu sebe gde stoji, kao što imađaše običaj i na javi, kraj rake prepodobnog Evstatija; k njemu se javi blagoliki muž u arhijerejskom odjejanju i upita ga šta mu treba. Bolesnik ispriča sve po redu. Tada mu došavši muž reče: “Mene je Gospod poslao da te iscelim; samo ne greši više, da ne bi još gore postradao”. Pri ovim rečima on prekrsti bolnika i dotače se rane njegove. Bolnik ga upita: Ko si ti, sveti vladiko?” Došavši odgovori: “Ja sam sluga Hristov, monah, ime mi je Evstatije, ležim na ovom mestu”.

Bolnik se probudi i prepade, pa sa strahom pohita k tadašnjem arhiepiskopu Jakovu i obavesti njega i ceo sabor o ovom čudesnom viđenju. Tada pak bolnik se potpuno isceli, i svi proslaviše Gospoda i Njegovog svetitelja Evstatija.

Čudesa na grobu svetog Evstatija stadoše se umnožavati. Jednom nađoše tri izvanredno lepa cveta gde behu izrasla na mermernoj raki njegovoj, iako je ona bila potpuno suv kamen, i na njoj nije bilo ni zemlje niti ikakve vlage. Ovo čudesno znamenje navede sve na misao, da Bog proslavlja Svoga ugodnika i obnavlja telo njegovo neraspadljivošću. Tada se pak jednome od monaha toga manastira, eklisiarhu, u noćnom viđenju javi neki strašan mladić sa plamenim mačem u rukama, i sa gnevom reče: “Zašto ste nehatni videći takva znamenja? ili ne razumete da telu preminulog nije određeno da vidi truljenje, već treba da bude izvađeno iz zemlje?”

Obavešten o svima ovim čudesima, blagočestivi kralj Milutin se posavetova sa arhiepiskopom Jakovom, pa naredi da se raka svečano otvori. A kad raka bi otvorena, u njoj se pokaza netljeno telo svetiteljevo, kao da je živo. Tada ono bi sa velikom češću podignuto iz grobne rake, položeno u kivot i postavljeno u hramu. I bi određeno da se praznuje dan svetiteljevog prestavljanja, četvrti januar.

Posle izvesnog vremena, zbog opasnosti od neprijateljskih najezda, mošti svetog Evstatija, staranjem arhiepiskopa Jakova, biše prenesene iz Žiče u Peć, gde i počivahu pod spudom u hramu Pećke Patrijaršije do 1737 g. kada biše odnesene na neko drugo mesto.

Izvor: Svetigora