Даниловић: Душманима није важно који смо – ћаци или нећаци

13 thoughts on “Даниловић: Душманима није важно који смо – ћаци или нећаци”

1. Два српска кандидата у првом кругу последњих председничких избора??? Србине, човјече, оче, сине, брате, политичару, ЗАШТО??? Циљ нам је био заједнички да оборимо поглавника, не да оборимо нас?

   Одговори

2. Ustaše su najveća sramota Hrvata
   27 April at 16:30 ·
   Deklaracija o Domovinskom ratu – Slučaj Lora – Split
   Tomislav Duić, upravnitelj konc logora Lora
   Nije pravomoćno osuđen.
   Njegova žena (na fotografiji)je postala „ugledna“ književnica koja je imala više predavanja po školama o domovinskom ratu…
   Što se to događalo u Lori?
   Svedok 259/96-6, zarobljen 8 aprila 1992. godine u Čapljini, o svom boravku u logoru “ Lora“ navodi: “ Kada je vozilo ušlo u “ Loru“ u krug logora prilikom izlaska iz vozila dočekalo nas je više njih i odmah su nas počeli tući. To mora da su bili ljudi koji su obučeni u borilačkim veštinama, a zapazio sam preko poveza da pripadaju vojnoj policiji pošto su imali bele opasače. Udarali su nas pesnicama, vrhovima prstiju, sečimice šakom za vrat, odnosno rubom dlana, tako da smo odmah tu prebijeni. Udarci su bili brzi, ali veoma jaki i bolni pa zato i pretpostavljam da su to ljudi koji znaju kako treba da se tuče. Među prvima koji su nas tukli uspeo sam da zapazim jednoga koga su zvali Musa. Nakon ove tuče uveli su nas u jednu prostoriju gde su nam skinuli poveze sa očiju i skinuli nas gole, zatim su nam oduzeli sve vrednije stvari koje smo imali i dokumenta. Meni su oduzeli sat marke “ Seiko“ koji mi je uspomena na brata, 450 DEM i oko 20 miliona naših dinara, što je bilo 2-3 plate. Kada su mi uzimali marke opsovali su mi srbočetničku majku i neko od njih je rekao: “ Gledaj u čemu ga četnici plaćaju“. Stvari koje su mi oduzeli stavljali su u svoje džepove i to odmah pred nama. Kad sam ovo video uplašio sam se da neću živ odavde izaći čim uništavaju moja dokumenta.
   Posle oduzimanja stvari onako gole su nas ubacili u jednu prostoriju gde su nas polivali hladnom vodom govoreći da smo mi „ušljivi četnici“ . Nakon polivanja naterali su nas da stanemo ispred zida i da se rukama naslonimo na zid, a zatim su nas udarali bezbol palicama te potom odvukli u ćelije. Mene su prvo odvukli u ćelije u bloku „C“ .
   Od kako sam uhapšen nisam ništa dobio od hrane, a isto tako ni drugi. Ovde su nam dali nešto od nekog jela koje je bilo bljutavo i neukusno i sasvim malo po količini. Slabo su nas sve vreme hranili, a hranu nismo ni dobijali svaki dan. Jedan hleb su nam delili na 20 delova tako da je svako dobijao po jednu šniticu za ceo dan. Od ovakve ishrane bili smo stalno iscrpljeni pa se sećam da sam jednog dana kada me je glad strašno mučila glasno rekao da bih pojeo vojničku čizmu da mi je neko da. To su čula dvojica ustaša koja su prolazili hodnikom, ušli su u ćeliju, sećam se, jedan od njih je bio Anđelko, a drugi ne znam ko i na njihovo pitanje rekao sam da sam tražio da pojedem čizmu jer sam gladan. Oni su otišli i doneli mi četiri šnicle i ceo hleb te su me naterali da to pojedem preteći mi da ako to ne učinim ili ako od hrane dam nešto drugima koji su sa mnom u ćeliji da će me zaklati. Sve ovo sam pojeo, a zatim još jednu veknu hleba. Kako mi je danima bio prazan stomak i kako sam gladovao ova naglo uneta velika količina hrane stvorila mi je tegobe tako da sam se mučio od bolova, a oni su uživali u tome. Vodu smo dobijali retko i to najčešće na svakih 5 ili 7 dana. Davali su nam po jednu plastičnu flašu od 1,5 l vode na nas pet u ćeliji. Pri tome su nam govorili da je voda skupa i da su oni dobri čim nam daju vodu. Malu nuždu smo vršili tako što smo tražili da idemo u NjC pa su nas oni nekada odvodili tako, a nekada nisu tako da smo to obavljali u ćeliji. Dešavalo se da smo zbog nedostatka vode pili i sopstvenu mokraću. Što se tiče velike nužde, tu su nas izvodili do NjC-a međutim, zbog slabe ishrane retko smo imali potrebe za tim. Prvi put sam imao potrebu posle 19 dana i kada su me odveli do NjC zahtevali su da to obavim za minut. Pošto nisam mogao, jeo sam sapun tako da sam tek sutradan imao veliku nuždu. Inače bilo je zatvorenika koji i po 40 dana nisu imali veliku nuždu.
   Jednom prilikom kada su nas izvodili u šetnju u krug, a to se dešavalo jednom u 7 ili 10 dana jedan od ustaša me je naterao da jedem kore od pomorandži govoreći da mi trebaju vitamini. U „Lori“ su nas stalno tukli i prebijali i davali nam degeneke, a to znači teške batine sa bilo kakvim predmetima i po svim delovima tela. Tukli su nas ili u ćelijama ili izvodili napolje ili pojedinačno ili u grupi, a za tuču i mučenje upotrebljavali su razne predmete i sprave. Kada bi se umorili tukući nas onda su nas terali da jedan drugog udaramo tako što su nam naređivali da stanemo jedan preko puta drugog i to obično u dve vrste tako da gledamo jedni drugima u lice. Zatim bi nas primorali da se međusobno udaramo. Ukoliko bi neko slabije udario onda bi oni njega tukli tako da su terali zatvorenike da iz sve snage udaraju svoje drugove.
   Prinuđivali su nas na protivprirodni blud tako da smo morali jedan drugom da sisamo polne organe. Naročito je bio težak slučaj koji je priređen pravoslavnom svešteniku Z.P. iz Kupresa. Za njega su govorili da je đavo, a ne sveštenik. Jednog dana su ga doveli kod nas u ćeliju i skinuli golog. Zatim su naredili i nama da se skinemo goli pa je on ležao na podu, a mi smo svi jedan preko drugog legli po njemu. Ovo je bilo tako bolno i ponižavajuće. U više navrata su ovog svešenika priključivali na induktorsku struju, a zatim ga terali da klekne na kolena i dovodili mene golog a njega terali da ustima hvata moj polni organ. Terali su ga da grize moj polni organ, a ako to ne bi činio dovoljno snažno, pojačavali bi struju. U takvim situacijama i ja sam bio prikačen na struju i uvek smo padali u nesvest. Ovo je činjeno više puta sa mnom i sa Z., ali to je rađeno i sa drugim zatvorenicima koji su bili u bloku „C“ , tako da sam i ja više puta ovako mučen, a ne samo sa Z. Ovo mučenje je vršeno u jednoj pomoćnoj prostoriji čiji je pod bio od betona, a pod su kvasili vodom tako da nas je stuja odmah tresla kada bi ušli u tu prostoriju i kada bi nas vezali tim žicama. Struja je stvarana pomoću induktorskog telefona tako što je ručica okretana. Što se ručica brže okretala, struja je bila jača.
   Na ovaj način najviše su mučili zatvorenike Anđelko i njegov drug s kojim je stalno bio, a naročito je voleo da čini Toma Dujić. U ovoj vrsti mučenja je naročito uživala žena Tome Dujića. Pored ovoga ona je uživala u tome da pita zatvorenike „hoćeš li p… “ , a zatim snažno udarala po polnim organima pošto bi nas naterala da raširimo noge. Jednom prilikom me je izvela napolje iz ćelije i naredila mi da „berem grožđe“ . Nisam razumeo šta hoće, a ona mi je podviknula da hvatam maglu. Ni ovo mi nije bilo jasno. Posle toga me je naterala da ispružim ruke uvis i kao da nešto berem, a za to vreme me je ona udarala pendrekom po telu, naročito po rebrima i iza vrata. Koliko se sećam sa njom sam imao tri ovakva kontakta kada me je mučila, a znam da je to radila i sa ostalim zatvorenicima.
   Meni je jako bila mučna i možda najteža tortura koja se zvala “ traženje četnika“ . Jednog dana upravnik Tomo Dujić me je izveo iz ćelije i rekao mi da mora da traži četnike – Šešelja i Miloševića jer su ušli u mene. Naredio mi je da legnem, a potom na ruku stavio crvenu rukavicu koja je bila do lakta. Zavukao mi je ruku u čmar i počeo da mi steže unutrašnje organe. Ovako mi je nanosio užasne i neopisive bolove a došlo je i do velikog krvarenja. Ovo je činio dok se nisam onesvestio. Lično je Dujić ovaj postupak ponovio sa mnom više puta i to je najčešće radio u ovoj pomoćnoj prostoriji koja je bila u blizini naše ćelije.
   Jedno veče oko pola noći Toma Dujić koji je izgleda imao poseban pik prema meni izveo me je iz moje ćelije i odveo u drugu prostoriju. Tamo sam zatekao pet muškaraca koji su bili obučeni u standardne uniforme JNA pa sam zaključio da su to pripadnici JNA. Po govoru sam shvatio da su to Crnogorci. Ovi ljudi su bili toliko izmrcvareni, polomljenih ruku i nogu da je to na mene ostavilo snažan utisak, a ovaj prizor nikaa neću zaboraviti. Svima su bile uši odsečene, koliko se sećam ali mi se čini da je samo jednom od njih ostalo jedno uvo. Oni su bili poređani po podu, neki je bio naslonjen na zid, a neki su bili u poluležećem položaju. Nekima od ovih ljudi bile su oči izvađene, a nekima su preda mnom oči vadili. Sećam se kako je jedan od ovih mučitelja jednom zabio nož u jezik i povukao je nož te mu tako odsekao jezik. Jednom od ovih Crnogoraca nisu izvadili oči tako da je mogao da vidi šta se dešava pa su zatim počeli da kolju jednog po jednog. Klali su ih tako što su ih rukama držali za kosu, a nožem sekli u predelu vrata. Tom prilikom svakom je glava bila odvojena od tela. Ako je neko pokušao da se odbrani, brzo bi bio savladan pošto je mučitelja bilo pet, a oni su svi bili prebijeni i u jako teškom stanju. Na kraju je ostao živ samo onaj kome nisu izvadili oči, jedan od mučitelja je poređao tri noža, jedan pored drugog i rekao mu da bira nož kojim će ga zaklati. Ovaj mučenik kome je bilo dosta muka i poniženja upro je rukom u jedan od noževa. Nisam tačno siguran, ali mislim da je to uradio onaj koji je i zahtevao da bira nož potpuno je pobesneo i više je ličio na zver nego na čoveka i munjevitom brzinom dograbi taj nož i za dellić sekunde prišao je Crnogorcu i jednim zamahom odvojio mu glavu od trupa. Beživotno telo se prevrnulo, a glava je ostala u vazduhu pošto ju je ovaj drugom drukom držao za kosu. Ovo je bio stravičan prizor koji se jedva može opisati dok je ustaša držao glavu, oči zaklanog su otvorene, a takođe i usta i ona su se u takvom stanju otvarala i zatvarala nekoliko puta. Od ovog prizora su se zlikovci uplalšili. Kada je posle izvesnog vremena ovaj što je držao glavu došao k sebi iz sve snage ju je tresnuo od zid da se ona jednostavno rastavila i video se mozak kako treperi. Bio sam u očajnom položaju i sada mi nije jasno kako sam sve ovo mogao da izdržim i podnesem jer sam očekivao da i mene zakolju svakog trenutka. Utom je naišao jedan čovek koji verovatno pripada rukovodećim ljudima koji se očigledno zgrozio ovim prizorom i rekao im da je dosta klanja i zar im nije malo koliko su poklali prethodnu noć. Obratio se meni i pitao me iz koje sam ćelije i naredio im da me tamo odvedu. Ovako sam izbegao sigurnu smrt jer sam sigurno i ja doveden u tu prostoriju da bi me zaklali. Inače, prostorija je bila sva u krvi još kada sam ja došao tako da je sve to sa prizorom koji sam video i sa događajima kojima sam prisustvovao u meni izazvalo jedan strahovito težak utisak. Sve ovo je činio Toma Dujić sa četvoricom ljudi iz zatvorske straže, jedan od njih je Musa.
   Posle nekoliko dana u toku noći opet su me izveli sa još devet ljudi radi klanja na isto mesto. Te noći ovde nije bio Dujić već Anđelko koji je bio još svirepiji od Dujića kao i njegov drug. Jedno lice koga su zvali „Umetnik“ i „Doktor“. Od ljudi koji su dovedeni na klanje zapazio sam da je jedan imao odsečeno uvo. Pre samog klanja nisu nas mučili. Klanje su vršili tako što su sa noževima u rukama prilazili žrtvi, neke hvatali za ruke i ramena, a jedan je hvatao žrtvu za kosu jednom rukom, a drugom rukom u kojoj je bio nož odsecao glavu. Ovom prilikom zaklano je osam ljudi. U svakom od ovih slučajeva glava je bila odvojena od tela. Igrom slučaja i ovog puta dolaskom jednog ustaše meni je spašen život. Kada je bio na redu jedan za koga mislim da je iz Kupresa, a inženjer je visoke struje, ušao je jedan ustaša i sprečio dalje klanje govoreći da je bilo dosta za današnji dan. Pošto je bilo skoro jutro trebalo je ukloniti krv i odneti leševe pa zaključujem da je i to bio razlog da se prekine sa klanjem.
   Da bi nas ponizili u naše ćelije su dovodili svoju mladež i to decu 10-12 godina obučenu u ustaške uniforme okićene šahovnicama. Njima smo morali da ukazujemo počast i da izvikujemo parole kao što su: “ Za dom, spremni,za Antu Pavelića“. Isto tako smo morali da pevamo ustaške pesme koje smo morali da naučimo u svim logorima kroz koje smo prošli. Pevanje pesama se ponavljalo u velikom broju sllučajeva i u raznim prilikama.
   U više navrata su noću dovodili srpske devojčice. Po izgledu se videlo da su bile zlostavljane i uplašene. Kad bi ih doveli, nas su postrojavali i pitali ko će sa njima da ima polni odnos. Bilo kako da smo postupili doživljavali smo strašne batine. Ako bi neko rekao da hoće da ima polni odnos sa njima, besomučno su ga tukli kao i onoga ko to nije hteo, a svako je morao da se izjasni o tome. U jednoj takvoj prilici sam dobio dosta batina, ali, čini mi se manje od ostalih jer sam im rekao da imam ćerku koja ima godina kao i ove devojčice, a nisam u mladosti bio ljubimac takvog života. Verovatno su me na neki način prihvatili tako da su me manje tukli nego druge.
   Drugi put kad sam bio u “ Lori“ u upravnikovoj kancelariji je montirana električna stolica na koju su nas stavljali da sedimo, vezivali žicom tako što bi jednu žicu metalnom štipaljkom pričvrstili na uvo, kako su meni činili, a nekima su bušili uši i golu žicu provlačili kroz uvo. Drugu bi žicu vezivali za polni organ, a potom uključivali u struju i pomoću jenog dugmeta pojačavali ili smanjivali jačinu struje. Ovo je najviše radio Tomo Dujić i to u pripitom stanju, a možda i nije bio pripit već samo u dobrom raspoloženju jer je uvek pevao ustaške pesme kada je dolazio, a posle toga je sledilo mučenje. Ovo su radili i drugi. Inače je ovu napravu Tomo zvao „SDS“ jer je zatvorenika koga je hteo da muči na električnoj stolici pozivao na taj način što je govorio da ga SDS zove na telefon, a zatim bi ga odvodio u svoju kancelariju i tamo mučio. dok je mene stavljao na električnu stolicu i puštao struju, sedeo je za stolom i pio rakiju. Retko je kada ovo sam radio već su sa njim bili i drugi. Kada bi uključio struju čitavo moje telo se treslo i svi damari su mi bili napregnuti, a isto tako i mišići da sam mislio da će mi oči ispasti. I zubi su mi se tresli, a struja je bila uključena sve dok ne padnem u nesvest.
   Neke zatvorenike su terali da jedu fekalije koje su stavljali u neku kesu. Ovo je doživeo moj brat D. a terali su ga po hodnicima da kupi pikavce i šibice i zatim da ih jede. Njega su terali svaki dan da jede i istucani kamen govoreći da je to vitamin koji mu je potreban.
   Pored ovoga ostalo mi je u sećanju mučenje dvojice starešina JNA, potpukovnika J. i kapetana P. Njih su prisiljavali da priznaju zločine koje nisu učinili sa namerom da bace ljagu na JNA. Oni su izvođeni pred stroj i pred svima nama priznavali te navodne zločine i da nas vređaju. Mi smo znali da to nije istina“ .

   80

   Одговори

3. EU OPLJACKALA I POUBIJALA JEVREJE HUGENOTE KATARE ROMEJE MUSLIMANE HAZBURZI OCISTLI IZ SPANIJE PORTUGALIJE AUSTRIJE …EU CE PRVOM PRILIKOM POUBIJAT I OPLJACKAT OPET MUSLIMANE JER JEVREJA I CIGANA NEMA U EU …SVA IM ISTORIJA UBISTVA I PLJACKE …I NIMALO NISU POKAJALI SE A KAMOLI VRATILI POPLJACKANO …BJESTE SVI OD NJIH IL SPREMNI BUDITE DA HITNO NAPUSTITE PRE NEGO VAS POBIJU I OPLJACKAJU …

   1

   71

   Одговори

4. Bog ti pomogao
   Ajde bori se malo ne slusaj saradnike
   Takav treba narodu a ne Mandic
   Sam kreni
   Narod srpski je tu

   2

   91

   Одговори

5. Nit si vino nit si voda.Ili si za Vučića ili protiv.Ne može između.

   63

   11

   Одговори

6. Fasizam je opet ziv arijevci su se probudil Hitler vaskrsao doduse u suknji i bez brkova Putine satri arijevce jedino ti to mozes

   107

   Одговори

7. Подeлu не ствара онај који осуђује блокаде већ онај који их организује.

   70

   4

   Одговори

8. Нећемо ћутати на зло под изговором да смо сви „рођаци“.

   6

   104

   Одговори

9. Неће нас вратити уназад фразе о љубави, док нам држе земљу у шаху.

   103

   2

   Одговори

10. Ко подржава блокаде, не чува земљу него је кида изнутра.

    76

    5

    Одговори

11. Da je direktniji bio bi odličan. Ovako je dobar.

    1

    123

    Одговори

12. Љубав према земљи се показује радом, не блокирањем народа.

    96

    5

    Одговори

13. Хришћанство не значи трпети неправду у име лажног јединства.

    79

    2

    Одговори