Даниловић: Нико не вјерује Ђукановићу и Колинди

Пише: Горан Даниловић

Регион је дошао у толико зависну ситуацију да поједине државе и државници не могу преживјети без ЕУ, која једва преживљава – опет је у транзицији. Почели смо, међутим, да се сналазимо и у таквим околностима. Глуми се, на већим позорницама од домаћих, и продаје потом по локалним политичким пијацама.

Бескарактерни ослушкују политичку бирократију Европе, вагају о сваком ставу, гађајући на меке уши Брисела и тврда домаћа ува.

Многи изгледају смијешно и тужно у покушајима да нешто кажу и спасе истовремено политичку главу, заборављену душу и бесмртну задњицу – а то ни најпробранијим с овог свијета није баш полазило за руком. Ипак, ваља и исплати се покушавати.
На обиљезавању 80 година од почетка II Свјетског рата у Пољској – колико год је било комеморативно насловом звучи и некако бизарно-страшно, наш предсједник Ђукановић је изјавио да му је жао што „нису позвани предсједник Руске федерације и предсједник Србије“!

Да је, каквим чудом то казао у лице домаћину, предсједнику Пољске Дуди, и изразио протест, да му је казао како на то има право као предсједник Црне Горе која је 13. јула 1941. године подигла први свеопшти устанак против нациста и фашиста у Европи, дочекали би га у Подгорици као Павла, којему је помогао Бог, да никада више не буде Савле. Какав смо народ и колико кратко памтимо, након тога, само најтврдокорнији би му помињали, лименке, виле и куле на Горици скупе сатове, крадене изборе, референдуме, лично богатство и диктатуру. Заиграло би се ново коло, а Конгрес ДПС-а би почео Калињком или макар Моравцем.

Ипак, није се догодило, није јер имам осјећај да је Ђукакановићева изјава о жаљењу, саопштена по систему „може ваљати“ и да му не вјерује нико, чак ни он. Не вјерује му ни, иначе невјероватна, Колинда Грабар Китаровић од Хрватске. А зашто би та изјава могла ваљати не сумњајмо да Ђукановић зна. Изградио је изоштрена чула током деценија и види како непријатељство према Русији и није више сигуран протекционистички пут према европској, односно, њемачкој каси. Нова диригована економска криза је на вратима, а Њемци неће дозволити да их сатре америчко-кинески економски рат, ни криве ни дужне. Зато Сјеверни ток напредује, а руско, тржиште, опет, може размахнути њемачку привреду. Чини се да је Ђукановић примијетио и то да Србија повлачи и преко 70% директних страних инвестицаја у региону, те да ће, вјероватно, до краја године имати већу просјечну зараду од Црне Горе, а није заратила ни са Русијом, ни са Кином, напротив.

Колико год била „од шпонде“ Ђукановићева изјава би одјекнула значајније, макар у региону, да није скандал мајсторице, наше уважене сусјетке, госпође Колинде. Да је нема ваљало би је измислити. Лакоћа с којом предсједница Хрватске млатара по скоријој и давној прошлости је одавно равна естрадној. Док се њемачки предсједник Штајнмајер знојио и објашњавао како Њемачка никада неће заборавити шта је урадила Европи и Пољској, као су свјесни историјске одговорности, предсједница Колинда је изјављивала како су, процентуално, Хрвати, дали највише жртава у антифашистичкој борби? Нико јој није вјеровао, чак ни Ђукановић!

Свима је било мука, а мртвим антифашистима највише. Живи антифашисти су прећутали јер нису више сигурни шта су, а ријетки су се заситили одвратне естраде којој је јефтино, у скупим приликама, склона наша сусјеткиња. А, макар региону, ако не и цијелој Европи, Грабар Китаровић је била дужна једно велико извињење: због Јасеновца, због Срба и врба, због Јервреја, Рома и Муслимана, због антифашиста страдалих у Хитлеровом пројекту Независне државе Хрватске.

Осамдесет година од почетка најкрвавијег рата у историји, предсједница Хрватске је морала комеморативно ћутати и то би било гласније од срамног естрадног лагања. Када, 2025, свијет буде обиљежавао 80 година од краја тог ужасног крвопролића, Колинда, или који друго предсједник Хрватске, може већ подићи главу и на олтар побједе приложити жртве ослободилаца Хрватске, међу којима је било највише Срба. Нажалост, неће моћи показати и њихове гробове јер их је разорила, попалила и поломила Олуја.

Дакле, и годишњице ужаса претворену су у позорнице за непристојне – ријалити над костурницама двадесетог вијека. Као да колективно памћење не постоји, као да су наше задруге и фарме постале суштина и огледало цијеле Шуманове Европе. Једни лажу ћутећи, други жалећи, а трећи лажући.

Државници и државнице из региона разумјели су пребрзо наратив чији је образац прокламовала стара Европа и њена нова политичка бирократија; говорите и лажите до миле воље међусобно, само немојте да се побијете. А нећемо, сувишан је страх. Нама је било и остало најважније да живимо у лажи. Проблем, нерјешив и за нас и за Европу, наступиће тек када истина буде загосподарила, а једном, па и на кратко, хоће. До тада, не брините.

Само, по европским обрасцима бринемо о вјечним политичким задњицама и, дакако, заједницама. Тако нам Колиндиног антифашизма и Ђукановићевог жаљења. Тако нам повампиреног антифашизма.

(Аутор је посланик Уједињене Црне Горе)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: