Darko Tanasković: Nacija Bošnjaci se konačno samoodredila tek tokom rata 1992-1995

Profesor Darko Tanasković je jedan od najpoznatijih eksperata za islam u Srbiji. Bio je ambasador Savezne Republike Jugoslavije u Turskoj, Azerbejdžanu i Vatikanu, kao i ambasador Srbije pri Unesku, a poslednjih godina radio je u Nezavisnoj međunarodnoj komisiji koja je istraživala događaje u Sarajevu u periodu od 1992. do 1995. godine. Ovaj ekspertski tim je napisao izveštaj koji razbija mitove o ratu u Bosni i Hercegovini između Srba, Hrvata i Bošnjaka. U razgovoru sa dopisnikom portala „Balkanist” profesor Tanasković je govorio između ostalog i o istoriji nastanka termina „Bošnjaci”.

– Profesore Tanaskoviću, vi ste autor veoma važnog dela izveštaja Nezavisne međunarodne komisije o stradanjima srpskog naroda u Sarajevu 1992-1995 – istorijske pozadine. Koje su njegove ključne tačke i zaključci?

– Članovi Komisije smatrali su da je teorijski i metodološki neophodno da se ratna zbivanja u Sarajevu, radi potpunijeg razumevanja, analiziraju i u dijahronijskom, istorijskom kontekstu. Jer, ako se ne poznaje istorija bosanskohercegovačkog društva, mnogo je lakše manipulisati predstavom i tumačenjem događaja i procesa koji imaju dublju istorijsku predistoriju, smisao i motivaciju. Zato je sačinjeno i uvodno poglavlje „Izveštaja“ koje ukazuje na istorijsku pozadinu zbivanja iz devedesetih godina.

Istorijski pregled je pisan namenski, u funkciji „Izveštaja“, tako da ne pretenduje na celovito i svestrano prikazivanje prošlosti BiH. Težište u prikazu je stavljeno na one procese i događaje koji su ostavili trajne posledice na socijalnu, političku i kolektivnopsihološku strukturu društva sa kojima je BiH dočekala dezintegraciju jugoslovenske federacije. Prošlost oblasti koje danas čine BiH praćena je od srednjeg veka do izbijanja rata 1992. godine.

Evo samo nekih uvida i zaključaka. Prvo, prošlost BiH imala je velikog uticaja na ratna zbivanja. Može se reći da su ona jednim značajnim delom bila nastavak, odnosno obnavljanje ranijih konflikata, posebno onih iz Drugog svetskog rata. U srednjovekovnoj istoriji BiH važno je bilo postojanje samostalne bosanske države i bogumilske jeresi, kao njenog specifičnog duhovnog obeležja, jer se taj elemenat u današnje vreme pseudoistorijski mistifikuje u etnogenezi Bošnjaka, tezom da su oni u kontinuitetu potomci tadašnjih stanovnika Bosne, a samim tim i da imaju veća prava na BiH od Srba i Hrvata. Ali u srednjem veku pojam „Bosne“ nije imao nikakav etnički ili religijski, već isključivo geografski i politički smisao.

Prekretnu činjenicu i radikalan prekid kontinuiteta u prošlosti BiH predstavlja viševekovna osmanska okupacija (1463-1878) koja je suštinski izmenila prilike i odnose u njoj. Pored dveju hrišćanskih konfesija, pravoslavlja i katolicizma, u zemlju je ušao islam, a glavne i trajne posledice osmanskog upravljanja bile su islamizovanje velikog dela lokalnog slovenskog življa i uspostavljanje neravnopravnosti muslimanskog i hrišćanskog stanovništva. Imovinski aspekt ove neravnopravnosti doveo je do duboke socijalne diferencijacije. U svim kasnijim epohama, pripadnici muslimanske više klase nastojali su da zadrže vlasničke privilegije, prvenstveno nad zemljom i nekretninama, što je uvek bio prioritet njihovog političkog organizovanja i delovanja.

Tokom znatno kraćeg perioda austrougarske vlasti (1878-1914) došlo je do modernizacije i evropeizacije BiH, uz favorizovanje katoličke populacije, nastojanja da se na različite načine odvoji od Istanbula, zadovolji i privuče Beču muslimansko stanovništvo, a suzbiju nacionalne ambicije i pokreti Srba. Upravo u tom cilju je tokom uprave guvernera Benjamina Kalaja sprovođen projekat stvaranja nad-konfesionalne „bosanske nacije“ koja bi uključivala pripadnike svih triju naroda, a čije bi demografsko i društveno uporište bili muslimani. Usled protivljenja Srba i Hrvata, ovaj pokušaj je propao, ali je koncept „bosanske nacije“, kao jedinstvenog „političkog naroda“, kasnije obnovljen u verziji „republičkog patriotizma“ u komunističkoj Jugoslaviji i „integralnog bošnjaštva/bosanstva“ Alije Izetbegovića i njegovih sledbenika.

Sukobi interesa triju naroda u BiH nastavljeni su kroz političku borbu i promenljivu konfiguraciju konjunkturne koalicione saradnje u Kraljevini Jugoslaviji (1918-1941), sa srpskom političkom dominacijom, da bi za vreme Drugog svetskog rata u kvislinškoj Nezavisnoj državi Hrvatskoj, koja je obuhvatala celu teritoriju BiH, bio izvršen stravičan genocid nad srpskim stanovništvom, u kojem su masovno učestvovali i muslimani, čiji je znatan broj takođe stradao u ratnim sukobima. Traume iz ovog perioda ostavile su trajni beleg u istorijskoj svesti Srba i muslimana/Bošnjaka, što je oživljeno početkom devedesetih godina prošlog veka pokušajem stvaranja nezavisne BiH od strane Bošnjaka i Hrvata, a protiv vitalnih interesa srpskog naroda.

U „Izveštaju“ je takođe ukazano na nešto što je iz više ideoloških i konjunkturnih razloga do sada uglavnom zaobilaženo i prećutkivano u prikazivanju novije prošlosti BiH, a to je uloga i udeo komunističkih vlasti u objektivnom pripremanju terena za afirmisanje ideje o državnoj celovitosti i samostalnosti BiH i o „bosanskoj naciji“, sa muslimanskom prevlasti, koju zastupa sadašnje bošnjačko političko vođstvo. Ukupno istorijsko iskustvo svedoči, međutim, da je, s obzirom na svoj etnokonfesionalni / nacionalni sastav i okruženje, celovito jedinstvena teritorija BiH mogla trajnije opstati isključivo u okviru većih državnih celina (Osmanskog carstva, Austrougarske monarhije i dveju Jugoslavija).

U istorijskom uvodu „Izveštaja“ Komisije konstatuje se i važna činjenica da casus belli 1992. godine nije bila nikakva spoljna agresija Srbije i delimično Hrvatske, što je teza koju zastupaju Bošnjaci i neki njihovi pokrovitelji u međunarodnoj zajednici, već neodgovorna politička odluka bošnjačkih i hrvatskih predstavnika u Skupštini BiH da preglasavanjem srpskih delegata preduzmu ključne korake sa ciljem uspostavljanja nezavisne Republike BiH, čime su jedan konstitutivni narod praktično isključili iz demokratskog političkog života.

– U dvadesetom veku bilo je nekoliko poznatih primera stvaranja novih nacionalnih identiteta – Palestinci, Kosovari, Bošnjaci… Značajno je da se sve navedeno zasniva na islamu. Da li je to specifičnost ove religije – ili drugi faktori jednostavno nisu toliko očigledni?

— Po primerima koje ste naveli smatram da se ne može govoriti o islamu kao najbitnijem činiocu u stvaranju novih nacionalnih identiteta. Ta tri primera konkretno imaju nešto zajedničko, ali svakako ne to da je islam presudan činilac. Kao i svaka univerzalna monoteistička religija, pa čak i više od hrišćanstva (a naravno, jevrejstvo, judaizam je sasvim poseban slučaj), islam u načelu nije religija kojoj je bliska bilo kakva podela vernika, uključujući i podelu na nacionalnoj osnovi.

Ideja islama je da su svi muslimani braća, da postoji velika muslimanska zajednica, takozvana umma u celom svetu, i da bi idealan cilj islama bio da svi ljudi na svetu prime islam i da onda zapravo postoje samo muslimani. Dok to nije tako, a naravno neće nikada biti tako, muslimani prevashodno posmatraju situaciju tako da postoje s jedne strane muslimani, a s druge strane oni koji nisu muslimani. Ukoliko muslimani i oni koji to nisu u određenim istorijskim okolnostima i konfiguracijama žive pomešano ili jedni pored drugih, onda je u moderno doba islam bio jedan od faktora razlikovanja prilikom stvaranja savremenih nacija, kao što je to slučaj sa Bošnjacima. Inače islam sam po sebi ne stimuliše stvaranje novih nacionalnih identiteta, već su razne istorijske i društvene okolnosti dovele do toga da na tlu islamskog sveta nastanu nacije koje imaju karakter modernih nacionalnih formacija.

Ilustracije radi, kada je reč o Palestincima, oni se uklapaju u proces koji je karakterističan za arapski svet, i to naročito počevši od perioda dekolonizacije, ali i nešto pre toga. Naime, u okviru država arapskog sveta, a znamo da je najveći deo tih država na Bliskom istoku bio iscrtan rukom pobednika u Prvom svetskom ratu, odnosno predstavnika velikih sila koji su crtali više geometrijske granice i u skladu sa svojim interesima nego poštujući neke situacije na terenu ili neke istorijske tradicije, došlo je postepeno do formiranja nacionalnih država i time je naravno narušeno ono opšte arapsko jedinstvo koje bi bilo karakteristično za (pan)arabizam, gde je postala takozvana velika arapska nacija. To je bio ideal arabizma sve negde do sedamdesetih – osamdesetih godina kada se ponovo pojavio islam kao presudan društveni činilac u arapskom svetu. Kad je reč o Palestincima sasvim je sigurno da Palestinaca kao čvrsto formirane nacije sa željom da ima i svoju nacionalnu državu ne bi bilo da podsticaj nije došao stvaranjem Izraela. U stvari stvaranje Izraela je dovelo do te suprotnosti, do konflikta na istoj teritoriji, gde je naravno palestinski deo stanovništva koji je i imenom vezan za staru zemlju Palestinu bio upućen da se organizuje u otporu protiv Izraela i tako se postepeno formirala i čvršće palestinska nacija, a naravno i država koja još uvek nije do kraja realizovana. Znači, islam tu nikako nije bio presudan činilac, iako naravno u sukobu između Izraelaca i Arapa islam igra značajnu ulogu pogotovo od trenutka kada su islamski radikalizam i panislamističke težnje ponovo došli do izražaja.

Kada je reč o „Kosovarima“ koji bi se svojim imenom vezivali za takozvanu državu Kosovo, kao narod Kosova u koji bi oni želeli da svrstaju i Srbe (tako da neki govore o Srbima Kosovarima zato što su regionalno ili pokrajinski vezani za Kosovo), tu imamo opet drugačiji slučaj, koji nije do kraja iskristalisan. Još uvek nije jasno profilisana neka nacionalna formacija koja bi se zvala „Kosovari“ zato što su kod Albanaca na delu, zapravo, dve tendencije. Jedna je tendencija stvaranja Velike Albanije, gde bi insistiranje na nekoj posebnosti Kosovara kao nacije bilo neprihvatljivo.

A s druge strane imamo prirodnu sklonost da se u okviru teritorije na kojoj se pokušava stvoriti država Kosovo formira i nacija koja bi bila nosilac suvereniteta u toj takozvanoj državi, a koja bi idealno opet uključivala politički narod koji bi podrazumevao i Srbe i pripadnike drugih naroda koji žive na teritoriji Kosova. Dakle, tu postoje dve tendencije i ni tu nije presudan islam već vezivanje za teritoriju koja se nastoji oduzeti od Srbije i samim tim na toj teritoriji stvoriti sve institucije i svi atributi koji pripadaju jednoj državi.

Na tom planu je aktuelno i albanizovanje kulturnog nasleđa pravoslavnih Srba i sve tendencije koje su karakteristične za formiranje mladih nacija, za taj nacionalni inženjering. U ovom smislu islam nije presudan. Međutim, u samom sukobu između Srba i Albanaca, odnosno Šiptara (što je naziv koji oni sami sebi daju i koji je iz nekih razloga proglašen kao pežorativan i neprihvatljiv) svakako da islam igra ulogu u tom smislu što je jedan od faktora razlikovanja između Albanaca i Srba, a gde je, uz podršku sa strane, i (pan)islamistički radikalizam potražio svoju šansu. Mada, po mom mišljenju, islam nije presudan jer Albanci su i etnički i jezički drugačiji od Srba. Ali islamski faktor je nedvosmisleno prisutan. I sigurno je da polarizacija postoji i na liniji religijskog sukobljavanja, ali religija nije presudna.

Ovde, međutim, postoje različita shvatanja. Ja zastupam stav, koji mislim da je većinski u nauci, da je kod Albanaca u principu nacionalno određenje bitnije od verskog. Međutim, postoje i naučnici koji smatraju da je zapravo celokupan pokret kosovsko-metohijskih Albanaca prevashodno islamski, verski motivisan i da u suštini sve ostalo predstavlja privid, a da je sve to nasleđe Prizrenske lige sa jednom jakom islamskom osnovnom. A u novije vreme, s obzirom na to da su upravo na Kosovo uspeli da se ubace i radikalni islamski pokreti, pre svega iz arapskog sveta, i zbog toga što je procentualno veliki broj muslimana sa Kosova učestvovao u ratovima u Siriji i drugim delovima Bliskog istoka, na snazi dobija ta teza o bitnoj ulozi islama u ovom sukobi, pa ovi naučnici misle da je to primarno. I svakako tome doprinosi činjenica da se radikalni islam sada prilično učvrstio na Kosovu i Metohiji. Međutim, u pogledu stvaranja nacije islam svakako nije prevashodno bitan, već je bitan teritorijalni aspekt, sukob između Albanaca i Srba u vezi sa Kosovom i Metohijom je prevashodno teritorijalnog karaktera.

A kada je reč o Bošnjacima situacija se menja i bitno je drugačija. Kao što je akademik Milorad Ekmečić u svojim istraživanjima utvrdio, postavio tezu i argumentovano je zastupao, glavni faktor nacionalnih podela na južnoslovenskom prostoru, a pre svega na bivšem jugoslovenskom prostoru bila je religija. Znači, u stvaranje nacija u tom inženjeringu bitni činilac je objektivno bila religija, zbog toga što je slovensko stanovništvo koje danas živi kroz nacionalne identifikacije Srbi, Hrvati, Bošnjaci, Crnogorci imalo zajednički jezik i velikim delom vrlo blisko, ako ne i istovetno etničko poreklo, živelo je na istoj teritoriji i onda je faktor koji je doprineo stvaranju nacija u modernom smislu bila religija, jer su sticajem istorijskih okolnosti određene grupe tog slovenskog stanovništva prihvatile katolicizam, pravoslavlje, a treće su islamizovane, ponajviše u Bosni i Hercegovini u vreme osmanske okupacije. I onda smo imali situaciju da su Srbi i Hrvati, uključeni u pravoslavnu i katoličku hemisferu, vrlo rano doživeli određeni stepen ako ne nacionalne onda protonacionalne identifikacije, a kasnije su stekli i sve atribute nacija i nacionalne svesti.

Što se tiče muslimana slovenskog porekla koji su imali zajednički jezik i poreklo, a ako hoćete i kulturne tradicije, sa pravoslavnima i katolicima, njih je islam kroz istorijski proces učinio objektivno drugačijima. Međutim, oni su tu razliku osećali na jedan prilično nejasan i fluidan način. Baš zato što islam ne pogoduje toliko stvaranju nacija u modernom smislu, dugo su lutali u onome šta jesu. Ali su znali šta nisu i neće da budu. A nisu mogli da budu ni Srbi ni Hrvati, odnosno ni pravoslavni ni katolici. I taj proces je kod Bošnjaka trajao (kažem Bošnjaka jer je to danas njihovo zvanično nacionalno ime) prilično dugo i završio se na određeni način u periodu komunističke Jugoslavije, kad je krajem šezdesetih godina partijskom odlukom rešeno da ti Bošnjaci, odnosno stanovnici Bosne i Hercegovine slovenskog porekla i zajedničkog jezika sa Srbima i Hrvatima, koji ispovedaju islam i pripadaju islamskom kulturnom krugu, budu prihvaćeni kao posebna nacija kojoj je onda ne baš naročito srećno dato ime Muslimani, delom zato da se izbegne upravo ime Bošnjak, koje se vezivalo za austrougarski period i vreme afirmisanja takozvane bosanske nacije u sklopu imperijalnih interesa Austrougarske. Pojedini intelektualci među Bošnjacima su i tada smatrali da bi bolje, jednostavnije i jasnije bilo da se nacionalno određenje izvede iz pripadnosti zemlji Bosni (kako je oni zovu, jer Hercegovinu obično ne pominju) i da bi bilo bolje da budu Bošnjaci, ali to u vreme socijalističke Jugoslavije nije bilo moguće. Onda su se oni zaista oformili i politički organizovali kao zasebna nacija. Tu se može reći da je islam svakako differentia specifica u odnosu na Srbe i Hrvate i da je objektivno najbitniji činilac razlikovanja, ali ne zato što je to baš islam, nego zato što je reč o stanovništvu koje je po nečemu različito od drugih, pa se potom svojstvu jedino i može odvojiti. U ovom slučaju je to bio islam i svakako je on najbitniji činilac u etnogenezi Bošnjaka. Videli smo da su na kraju Bošnjaci zvanično prihvatili ime Bošnjak, koje se vezuje za teritoriju Bosne, smatrajući da u direktnoj liniji potiču od srednjovekovnih Bošnjaka odnosno Bošnjana i na taj način imaju neko veće pravo na celu Bosnu i Hercegovinu od Srba i Hrvata.

Dakle, u trima navedenim slučajevima (Palestinci, Kosovari i Bošnjaci) koji su međusobno različiti, samo je u slučaju Bošnjaka islam bio odlučujući faktor koji ih je odvajao od drugih srodnih ili da kažemo čak istorodnih naroda i prirodno je odigrao takvu ulogu, pošto je na jugoslovenskom prostoru religija bila razlikovni činilac koji je razdvajao narode istoga jezika i bliskoga porekla. Generalno uzevši i ako bismo analizirali druge slučajeve u svetu gde nastaju nove nacije, a ja spadam među one koji smatraju da proces nastanka nacije uopšte ne mora biti vezan samo za devetnaesti vek i postoji fenomen koji su pomalo pežorativno klasici marksizma nazivali „zakasnele nacije“, odnosno da u određenim okolnostima, ukoliko dovoljno veliki broj ljudi smatra i oseća da pripada nekoj novoj naciji, drugim rečima da ima tu posebnost koja se kvalifikuje kao nacija, nacija može uvek nastati.

Prema tome, ne spadam među one koji govore kako su komunisti, konkretno Tito, proizvoljno odlučili da postoji muslimanska nacija, da budu proglašeni nacijom, a neki čak kažu i izmišljeni kao nacija. To nije tačno, jer ne odgovara istorijskim i društvenim činjenicama. Muslimani u Bosni i Hercegovini i u okolnim oblastima, u Raškoj oblasti (Sandžaku), osećali su se različitim od Srba i Hrvata, odnosno od pravoslavnih i katolika. Što ne znači da ovakvo formiranje nacije Bošnjacima daje bilo kakva naročita prava koja ne bi imala druga dva naroda u Bosni i Hercegovini. Jednostavno, reč je procesu postepene kristalizacije nacionalne svesti, za koju mislim da je rat 1992 – 1995 godine bio u stvari prekretna tačka. Tada je konačno, pod ratnim pritiskom i u kontekstu opšte radikalizacije prilika u BiH i na jugoslovenskom prostoru, kod muslimana/Muslimana došlo do kristalizacije nacionalnog osećanja. Ovo je našlo svoj izraz u homogenizaciji nacionalne formacije i dovelo do prihvatanja nomenklaturnog određenja „Bošnjak“. Bošnjačka nacija i njeno ime danas su neporeciva realnost.

– Ali sada se kao Bošnjaci izjašnjavaju i ljudi u Srbiji, Crnoj Gori, čak i u Severnoj Makedoniji, na Kosovu, ljudi koji nisu poreklom iz Bosne. Od kada i zašto možemo govoriti o postojanju pojma Bošnjak kao masovnog samoodređivanja dela muslimanskog stanovništva Jugoslavije?

— Ovo što ste rekli je jedan problem koji postoji još od pre rata, u vreme kad je došlo do afirmisanja Stranke demokratske akcije u Bosni i Hercegovini, gde je ona preuzela lidersku ulogu i gde je islam kao politička ideologija i pogled na svet nekako ušao u onaj prazan prostor koji je otvoren nestankom Jugoslavije, propašću komunizma i, naročito, jugoslovenstva koje je bilo dosta jako ukorenjeno i rašireno u Bosni i Hercegovini, kao višenacionalnoj republici. Tu je od početka postojala nejasnoća koju su lideri Stranke demokratske akcije, pre svega Izetbegović, i zloupotrebljavali. Oni su tvrdili da je SDA stranka koja okuplja stanovnike Bosne i Hercegovine koji pripadaju muslimanskom kulturnom krugu i tradiciji. A onda se to polako proširivalo i van granica Bosne i Hercegovine. Pa su u jednom trenutku, kao što ste rekli, potpuno apsurdno i neki muslimani u Makedoniji, koji čak i ne dele isti tadašnji srpsko-hrvatski jezik, odnosno srpski i hrvatski, ili bosanski, kako se kaže u BiH, bili na meti SDA i delimično počeli da gravitiraju određenju „Bošnjak“, više kao političkom nego nacionalnom određenju. Pri čemu, naravno, u graničnim područjima, kao što su Crna Gora i Raška oblast/ Sandžak, gde živi stanovništvo koje i jeste i nije u vezi sa Bosnom, ali gde postoji neposredna istorijska i geografska veza (tu je najduže bilo Osmansko carstvo koje je, u krajnjoj liniji, i donelo islam), danas, kad je stvorena Bosna i Hercegovina kao nezavisna država i kada su ustavno u BiH jedan od konstitutivnih naroda Bošnjaci, ovi muslimani slovenskog jezika i sličnoga porekla u susednim oblastima bili u dilemi da li da prihvate da budu nacionalna manjina čija je matica Bosna i Hercegovina i samim tim da budu politički Bošnjaci ili da ostanu manjine u nezavisnim državama Srbiji i Crnoj Gori. Većina je prihvatila logiku da imaju manjinski status, a da im je matica Bosna i Hercegovina i da su u političkom i nacionalnom smislu Bošnjaci. Ovakav izbor se donekle čak i komično odražava na planu jezika, insistiranjem na fiktivnim ili zanemarljivim jezičkim specifičnostima tzv. „bosanskog jezika“.

U Crnoj Gori je ipak veoma dugo, pa može se reći i sve do danas, opstalo i opredeljenje „Crnogorac muslimanske vere“, i gde je, ukupno uzevši, malo teže prihvatan i usvajan bošnjački koncept nacije, iako je on silom prilika politički prevladao, jer je prihvaćen na celom prostoru bivše Jugoslavije, kao neki zajednički imenitelj za sve muslimane slovenskog jezika, a ne samo Bošnjake. Dakle, to su procesi koji još uvek traju, ali mislim da je postojanje bošnjačke nacije svakako definitivna činjenica, a kada je reč o granicama te nacije i unutrašnjim previranjima kojih u njoj može biti a svakako ih i ima, to je sve pitanje ukupnog daljeg društvenog i političkog razvoja i nije proces koji je do kraja završen.

Izvor: balkanist.rs