Darvinova teorija evolucije kao nametnuto naučno pitanje – Bog mora da postoji
Piše: Dane Čanković,
predsjednik pokreta SNP – Izbor je naš
Tekst pisma prvog predsjednika Republike Srpske, dr Radovana Karadžića, kojeg je pročitala njegova kćerka Sonja Karadžić Jovićević neposredno prije prikazivanja dokumentarnog filma „Radovan – Povik iza zidina tamnice“, autora Dragana Elčića, u Banja Luci, inspirisalo me je da napišem tekst „Darvinova teorija evolucije kao nametnuto naučno pitanje – Bog mora da postoji“.
Pismo dr Radovana Karadžića
„Sa svakim stradanjem malo nam je jasnije zašto smo ovde gde smo: da izdržimo iskušenja i podnosimo na žrtvu ono najmilije, srećni kada možemo prineti na žrtvenik sebe i samo sebe, umesto najmilijih.
Otac Nebeski u naše je živote usadio ljubav i samopožrtvovanje, kao vrhunac ljubavi prema bližnjima i naučio nas da, kroz stradanja, stremimo uvis, ka višemu od sebe, ka najvišemu, koga mora biti. Jer, kada ga ne bi bilo, ne bi bilo ni mere užasa ovoga sveta, ni uzaludnosti postojanja i žrtvovanja. Mora ga biti, jer pri samoj pomisli da ga ima, preplave nas dobrota i lepota.
A srpski je narod stradalnički, kroz vekove. Nema dana kad se od njega ne očekuje da žrtvuje nešto najmilije, bez roptanja i sa pogledom uprtim u daljine, kako je Andrić zapazio, tamo negde u Vreme, u kome je Onaj koji daje smisao svakoj našoj žrtvi. Svojom žrtvom izgradili smo temelje Republike Srpske, svako na svoj način, a ipak žrtvom nemerljivom sa onom najvećom – i ostavili testament da pamtimo, da ne zaboravimo, da znamo istinu i da se istinom borimo za pravdu.
Veoma sam zahvalan svima koji su mi ukazali i čast i milost, od režisera i njegove ekipe, preko producenata i organizatora, do svih koji su na bilo koji način doprineli stvaranju i prikazivanju ovog dela, a zahvalan i narodu kojem je posvećen i ovaj film i naša borba, kojem je posvećena i namenjena i naša žrtva i naša Republika Srpska, posvećen našim naslednicima koji će nezaboravom spasiti buduće generacije, budućnost obojiti novim smislom, a naša žrtvovanja novom svetlošću.
Neka vas sve Gospod daruje svojom beskrajnom milošću,“
Vaš Radovan Karadžić
Darvinova teorija evolucije kao nametnuto naučno pitanje – Bog mora da postoji
Čovjek razotkriva Božje ustrojstvo, i sve vidljivo i nevidljivo. To razotkrivanje naziva naukom. Ponekad su se naučne teorije pokazale netačnim. Čovjeku nikada neće poći za rukom da stvori potpuno novu vrstu organizma sposobnog da se samoodržava. A da ne govorimo da može stvoriti dušu. Dok je god ljudskog roda, u čovjeku će postojati osjećanja: ljubavi, radosti, tuge, mržnje, ljubomore… sva osjećanja koja izviru iz Dobra i Zla. Upravo ta osjećanja definišu čovjeka. Ona ne evoluiraju u smislu da jedno osjećanje za sva vremena nestane i da se pojavi neko novo, nepoznato osjećanje. Može da se mijenja samo njihov međusobni odnos. Nekad je više osjećanja zla, nekad dobra… Mada ima pokušaja da se anestezira duša i umrtve osjećanja, u kom slučaju bi čovjek izgubio svoju suštinu i bio pokoren… I pored toga, neki ljudi tvrde da je sav život na planeti počeo spontanim spajanjem aminokiselina…?!
Da se desila ili da postoji evolucija, naučno se može dokazati samo otkrićem fosilizovanih ostataka reprezentativnih uzoraka pretpostavljenih prelaznih tipova ili da sada postoje neki prelazni tipovi iz jedne u drugu, neku novu vrstu.
Da postoji evolucija, onda bi i čovjek već počeo dobijati neke nove „elemente“ koji bi ga „odveli“ u stvaranje nepoznate, nove vrste bića.
Po posljedicama koje je proizvela Darvinova teorija evolucije može se zaključiti da ona nije pitanje nauke (kako je darvinisti doživljavaju), već pitanje najdubljeg smisla, religije, morala, politike i, na kraju, zavjere. Ta teorija negira Boga i Njegovo Stvaranje svijeta. Samim tim, nudi čovjeku besmisao i svu apsurdnost u samom početku svega, da je sve počelo slučajno i spontano. Isto nudi i na kraju svega i svačega, u prolaznosti i smrti. Početak i kraj svega, rađanje i smrt, darvinovci obesmišljavaju, iako i jedno i drugo ne zavise od čovjeka. Po toj teoriji, čovjek, i ne samo čovjek, već ko god da je, i na koji god način i kud krenuo, na kraju ga dočekuje smrt, kao kraj svega. Čovjek koji vjeruje u prolaznost sebe i svega drugoga i nemogućnost rješenja smrti, podložan je svim negativnim osobinama i stanjima – gordost, egoizam, zloba, depresija, agresivnost… ubistvo i samoubistvo. Podložan je i manipulaciji drugog čovjeka, a posebno lukavog koji Božje ustrojstvo pokušava izvrnuti naopako. Zato je ljudsko društvo puno zločina, pohlepe, nepravde, i zato je teorija koja negira Boga i istinsko religiozno stanje čovjekovog bića, vezana za pitanje i morala i savjesti. Podrazumijeva se da je i prije objelodavnjivanja Darvinove teorije postojala borba dobra i zla, koja se manifestovala na različite načine, podsticana nekim drugim Darvinima, ali to nije predmet ovog teksta. Teorija koja negira Boga i religiju, negira i suštinski identitet čovjeka i naroda, i nije isključeno da je ona izmišljena da bude temelj novom svjetskom poretku, kako bi uz pomoć nje bio formiran čovjek koji bi se pokorio. Zato je takva teorija i pitanje politike i zavjere.
Vjerujući u Darvinovu teoriju, čovjek bespomoćno, očajno i poražavajuće dočekuje smrt, misleći da je život patnja, stradanje, sa kratkim periodima samouživanja, da je život na kraju ništa. Onaj koji vjeruje u ono što Darvinova teorija negira, gleda smrti u oči i kaže „Smrti gdje ti je žalac, gdje ti je pobjeda?“. Takav čovjek vjeruje u Vaskrsenje i život vječni i kada je u životnim teškoćama ne ropće, već i dobro i loše prihvata revnosno, čineći dobro drugima. Dakle, trudi se da bude dobar čovjek, a Bog koji je čovjeku dao najvišu vrijednost, slobodu, prihvata izbor svakog čovjeka i obezbjeđuje mu da ode tamo gdje je zaslužio po svojim djelima, mislima i stanjem duše, u vječne muke ili u vječnu radost. Ako hoćemo pravedniji i ljepši svijet, onda od velike važnosti bi bilo da i se osnovne i srednje škole uvede vjeronauka kao obavezan predmet.
Izbor između Darvinove teorije i vjeronauke nije kao izbor između sportskih timova, političkih stranaka.., već izbor između najdubljeg, smisla i besmisla života.
I na kraju svaki tekst završavam:
Pobijedimo krizu radom, radujmo se i radimo.
+PREUČIO, Momo Kapor
Dogodilo se da su me, potpuno slučajno, prijatelji iz varošice N. odveli u jednu trošnu prizemljušu, oko koje kljucaju pilići, kod starije sestre poznatog evropskog intelektualca, kojeg godinama srećem u Njujorku, Parizu i Ženevi.
Zapanjih se kad videh rodnu kuću ovog znamenitog čoveka i postariju ženu koja ga je odgojila i podigla posle smrti roditelja. Pomislih kako bi bilo dobro i pošteno napisati veliku dobru knjigu o starijim sestrama, tim mučenicama bez mladosti, koje su se odrekle svega samo da izvedu mlađu braću na put. Večito u crnom, pre vremena ostarele, nikada ništa ni od koga nisu tražile; samo su davale i davale…
U životu svake neudate starije sestre postoji uvek neki divni, već zaboravljeni čovek (čiju fotografiju čuva u staroj praznoj bombonjeri), neka raskinuta veridba ili, jednostavno, osećanje da se nema prava na sreću i sopstvenu familiju dok brat ne odraste, a tada već biva kasno za bilo šta. Te blagoslovene neudate baba-devojke, kako ih zovu u Srbiji, mnogo starije od svojih godina, borile su se za braću do poslednjeg daha, sve dok ne ostadoše bez ičega, u memljivim prizemnim sobičcima, gordo krijući nepravdu od sveta i komšiluka, koju su im nanele gospodske snaje što su im pootimale rođenu braću.
Ispucali linoleum na patosu, nacepkana drva ispod šporeta, škiljava sijalica od dvadeset pet sveća i treperavi crno-beli televizor bez tona, umesto kojeg se čuje samo tiktakanje limenog budilnika…
Posluženi slatkom od dunja (koje ne mogu da prestanem jesti), sedimo u toj skromnoj kuhinji, dobro poznatoj iz detinjstva svih provincijalaca, dok se skupljaju komšije, željne razgovora.
Godinama pratim karijeru njenog brata, još od onih dana kada je kao seljače stigao u glavni grad. Sećam se svih njegovih džempera pletenih od raznobojne seljačke vune i gotovo svih ljubavi i bitki za stipendije koje će ga, jedna po jedna, odvesti daleko u svet… Čudim se kako to da ništa od ovog predela, ni ovog kućerka pod sasušenim orahom, ništa od ovih mirisa i akcenata, nije prodrlo u njegovu prozu očišćenu od svega ovdašnjeg, punu pritajenog gađenja nad kišama, blatom i letnjom prašinom; zgražanja nad varvarskim klanjem i šurenjem svinja u decembru (čvarke je, ipak, jeo u svoje vreme), dok se naherena palačinka krčma „Evropa“ na kraju njegove ulice, u kojoj su mu sedeli i deda i otac, vremenom pretvorila u najcrnju metaforu balkanskog kala. Čitam pažljivo njegove intervjue u novinama, u kojima smo mu neprestano za nešto krivi. Izgleda kao da nam je, pošavši u svet, ostavio na čuvanje neku idealnu zemlju, a mi je, prostaci i nezahvalnici, upropastili. Prevodilac engleske poezije, pisac eseja u kojima je tek svaka peta reč srpska (ne računajući veznike), potpisnik mirovnih proglasa i član međunarodnih foruma, od mladosti je preskakao vekove bežeći od svog skromnog porekla. Najveća pohvala koju je dobio bila je ona da uopšte ne liči na Srbina i da strane jezike govori savršeno, bez akcenta!
Godinama ne mogu da definšem tu vrstu izdaje, jer je gađenje nad svojim narodom, takođe, izdaja; godinama pokušavam da pronađem razloge ili neku davnu povredu koja ga je na kraju dovela do izjave da su „Srbi započeli ovaj prljavi rat“ i nikako ne uspevam da pronađem tu tananu nijansu i da je pretočim u reči i slog… Ali, evo, dok sedimo u polumračnoj kuhinji njegove starije sestre, pijemo preslatku kafu (koju nije on poslao iz belog sveta) i pričamo, zbog nje, sve najlepše o njemu, moj mudri narod, koji tako nepogrešivo ume lako i prosto da objasni i najsloženije stvari, progovara kroz usta komšije, penzionisanog poštara, jednu jedinu reč koja zamenjuje tone ispisane hartije. On, koji ga poznaje od malih nogu, zavijajući otvrdlim prstima cigaru, kaže mi u poverenju, mrmljajući sebi u bradu da ostali ne čuju:
„Preučio!“
U toj mudroj reči ima i sažaljenja i praštanja… Preučio! Vredelo je putovati pet-šest sati autobusom po to, kako jednostavno, pomalo razočaravajuće „preučio“, izrečeno kroz dubok uzdah, blago i bez ikakvog gneva, zavisti i zlopamćenja.
+Kola i pesme, Vlastimir Pavlović Carevac sa Orkestrom Radio Beograda
https://www.youtube.com/watch?v=0XVw_4iTvfU
…“bolje da popričam sa Bogom o tebi, nego sa tobom o Bogu…“+
…“Vot vedь, skolьko vы greha usmotreli v svящenstve, navernoe bolьše, čem u vas. A prosto lenь hoditь v hram. Do cerkvi blizko, da hoditь sklizko, a v kabak daleko, da hoditь legko…“+
Sveti Vladika Nikolaj – Srpskoj majci (Šta je majka)
Šta je to majka? Majka je biće najsličnije Bogu. Pitanje, koje sam često postavljao sebi i odgovor koji sam dobio prilikom jednog nezaboravnog događaja. Bio sam kao đak prisutan na streljanju jednog razbojnika. Osuđen na smrt, vezan za kolac nad iskopanom rakom, žandarmi s puškama čekaju komandu za streljanje. U tom se pojavi jedna žena, pa kršeći ruke poče preklinjati: „Gospodo, nemojte ga ubijati, ne znate koliko je on dobar bio”. „Naveden je na zlo, učinio je jedno nedelo, a ja znam mnogo njegovih dobrih dela”. „Ako vi ne verujete meni, pitajte komšije, oni će posvedočiti”. „Preklinjem vas, ne ubijajte njega, evo, ubijte mene”.
Ovaj događaj se duboko urezao u moju dušu. A kad sam docnije učio u bogosloviji, kako je Hristos došao u svet da umre za grešnike, da spase grešnike, ja sam se uvek sećao ove majke.
Zašto je Hristos postradao za grešnike, zašto je u svakom grešniku video neko dobro od pepelovog zla, isto kao što majka, i samo majka, može da nađe nešto dobro i u najpropalijem sinu i u najpropalijoj ćerki svojoj? Poklonimo se zato materinstvu, jer su slika ljubavi Božije. Da nije bilo svetih matera, mnogi Svetitelji i Svetiteljke, i stubovi Pravoslavlja, ne bi bili upisani u naš kalendar da njihove majke nisu bile svete duše. Kad se sećamo našeg Svetog Save, zar možemo zaboraviti majku njegovu, svetu Anu? I kako bismo mogli pomisliti da su se svi oni moćni i plahoviti vladari naši iz dinastije Nemanjića – Sveti Stefan Prvovenčani, pa Milutin i Dragutin, Sveti Stefan Dečanski, pa car Uroš – posvetili bez uticaja njihovih svetih, bogougodnih matera? Iz svetog korena, sveto je i stablo!
Sećamo se, majko, kore rodiše tolike vitezove i zatočenike istine i pravde Božije, i bezbrojne stradalnike i mučenike za Krst Časni i Slobodu Zlatnu. I da li bi Marko bio onakav delija, nenasit pravde Božije, među ljudima, da nije čuo od majke Jevrosime onu jevanđeljsku poruku: „Sine Marko, moj očinji vide, bolje ti je izgubiti glavu, nego svoju ogrešiti dušu”. A bez onakve, nesravnjive junak-majke, zar bi Jugovići pošli u smrt svesno i dragovoljno, pod Krstašem barjakom? O, pa Milica, ona istinska carica, i za vreme carstva i po propasti carstva? Carica u porfiri, carica u monaškoj rizi, uvek carica, jer je carica po duhu. Telesna majka kćeri i sinova, ali i duhovna majka mnoge siročadi srpske posle sloma Kosovskoga. Carica u Kruševcu, carica u Ljubostinji, carica na zemlji i, verujem, carica u Carstvu Nebeskome. Pa, zar da se ne setimo majke Angeline, koju baš majkom zove sav srpski narod? Majka koja je izrodila svece i vojvode, dok se i sama nije posvetila. Mi se danas sećamo i kneginje Ljubice Obrenović, koja je mnogim vrlinama prevashodila svoga velikoga muža, a u ratnom junaštvu nije mu ustupala. Kako da se ne setimo kraljice Marije, majke našeg kralja Aleksandra Karađorđevića, za kojim je narod naš toliko plakao da je, mislim, zauvek suzama osvetio i svoju belu prestonicu i svu zemlju svoju.
Može mi neko zameriti, da ja ovde samo govorim o kraljicama, kneginjama, ne o majkama seljankama i siroticama. Neću se ja ogrešiti o majke seljanke, ne zaboravljam ja da sam dete sa sela, jednog kitnjastog sela Valjevskog. I moja majka je seljanka, kao čist tamjan pred Bogom, kao sveća pred Bogom. Ja pohvaljujem u našim vladarskim ženama i majkama baš što je u njima večno seljačko, neizgubljeno, a profinjeno. I naš kalendar i naša istorija bili bi siromašni bez seljaka, bez težačkih matera koje su roditeljke i praroditeljke svih onih čije su slike postale ikone i čije su glave krunom krunisane. I čija su bedra mačem opasana bila i čiji su podvizi ušli u crkvene stihire, ili u guslarske pevanije. Aj, braćo moja, mi se moramo danas setiti matera komordžija. To su one oštre Srpkinje koje su na svojim leđima nosile komore sinovima na bojištima, iz rata u rat, iz roda u rod, iz veka u vek, kroz vekove. Ja ne mogu da se otrgnem tome sećanju jer sam ih lično negde, sa divljenjem, gledao u ratu, širom otadžbine. Setimo se, braćo, i matera koritara. To su one sirote udovice koje su u koritu tuđe platno prale, da bi decu svoju ushranile i školovale. Zaista nije malen broj visokih službenika državnih koji pamte, kad im je majka, iza tuđih korita, sapunjavom rukom davala novčiće za bukvar i čitanke.
Ja sam naveo samo nekoliko slavnih srpskih matera i žena po imenu, premda je broj njihov ogroman. No, do sada su istoriju srpsku pisali samo muškarci, i o muškarcima. Ali doći će vreme, nadam se, kada će se istorija srpskoga naroda pisati pažljivije i pravednije. Tada će se izneti i razjasniti i velika uloga i blagotvoran uticaj srpskih majki na celo tkivo naše slavne istorije. Aj, braćo moja, poštujmo zato majke, i svoje i tuđe. Jer svaka je majka po prirodi, kao majka slična Hristu Spasitelju, tim pre majka Hrišćanka. Stradanja matera za decu njihovu, telesna i duševna, zaista su slična stradanjima Hristovim za sav rod ljudski, i teško da možemo shvatiti ljubav Hristovu prema ljudima, ako ne poznajemo ljubav materinsku, kojoj je ona najsličnija.
Poklonimo se svetim majkama i ženama srpskim, i pomolimo se sa blogodarnošću Gospodu Bogu: „O, Svevišnji Gospode, Bože, hvala Ti što si darovao srpskom narodu takve i tolike matere, koje ostadoše verne zakonu Tvome. Uvedi ih, Gospode, u Carstvo Tvoje večno, tamo gde se u višnjoj i večnoj Srbiji sija lik Svetoga Save i Svete Petke srpske, i Duhom Tvojim Svetim, Gospode blagi, ispuni, osnaži i upravi sadašnje i buduće majke, ovoga Tvoga krstonosnog pokolenja, koje će Tebi služiti i Tobom se proslavljati. I pomozi nam, Oče naš nebesni, da se i mi, kao deca Tvoja, vežemo uz Tebe ljubavlju dece prema roditelju svome, a Ti se veži uz nas ljubavlju roditelja prema deci svojoj, da Ti budeš naš i mi Tvoji, na vek veka. Amin.”
https://www.youtube.com/watch?v=SwNgd7-68MQ&t=32s
https://www.youtube.com/watch?v=3Q8Mtejf7AQ
Ako bog postoji ,znam sta ce prvo uraditi „sudnjeg dana“.Zapalice sve crkve,tog porobljivaca duha,tu instituciju u sluzbi svake vlasti,u sluzbi drzanja stada u neznanju,Tu hegemoniju trpimo evo 2000 godina otkad se jevrejski starci sjetise kako ce protiv Rima ,posto ne mogadose macem.I tako su ostatku svijeta(ne racunam zutu rasu)podvalili SMRT ,pustinjske obicaje,(hriscanstvo i Islam),a unistiili su paganstvo ,ne ljubavlju kako propagiraju ,kako su Rim unistiili recimo, nego ognjem i macem cim su ojacali.Teodosije I vizantijski je spalio aleksandrijsku biblioteku do temelja ,jer je tamo bilo znanje ,koje je moralo biti unisteno,a odje ga slave ko sveca.
Pitajte kod hriscanske sekte sta misle o njemu…Nije ni cudo sto smo Tu ,dje smo kad ne koristimo mozak.Nije ni cudo sto nas zovu stado ,a oni pastiri crkve ,mo’s mislit’…
Zar je nijesu Turci spalili?
Kako je evolucijom iz neorganskih elemenata mogla nastati amino kisjelina, ili bilo koje organsko jedinjenje?
1.MORA- imperativ pravoslavne dzamahirije,iliti recidiva judejskih.Zasto ne paganstvo,zasto ne bogovi.Nego bas onaj ,jedan,njihov jevrejski ,on MORA da postoji.E ,pa i da postoji ,nije taj vas…
Tekst je toliko patetican, na nivou zakljucivanja cobana sa velikim neznanjem, i malim zubima,koji mjesa metafiziku i republiku Sumsku,sa sve glavonjom iz Savnika.
Pazite ,premisa da je covjekov zivot konacan,pa samim tim i besmislen bez boga je pismeni iz srednje skole mediokriteta.Niko od njih da postavi pitanje a,sta ako je beskonacan zivot?Samim tim bi bio i besmisleniji(Sartre)Dalje,da prisustvo boga obezbjedjuje moral,je potpuno netacno,jer ako GA ima,SVE JE DOZVOLJENO…U njegove ime.Ovo za pokoravanje covjeka bez religije je toliko apsurdno ,da ne znam da li je ovaj covjek placen za ovo reci.Religija je droga bez koje ne moze nepismeni,jer ona je prvobitno i namjenjena nepismenom.Nije sigurno vracu,svesteniku,monku…
I na kraju fotografija krsta..Svaka cast ,radite posao..Gledam ih i na apotekama,oni zeleni …
Covjek koji ne vjeruje u Boga je promasio svoj zivot, skroz naskroz,
Ko ti je rekao da ne vjerujem?Nego me nervira ovo mrtvilo koje crkva propagira,sivo,mrtvo rodilo se ,a zivi…A zna se za koga rade.Nalogodavci su iz pustinjskog kulta smrti…A, ovce su valjda za sisanje.
Ovaj tekst je počeo odličnim naslovom, upravo je tačno da je pitanje Darvinove teorije nametnuto, ali nema ničeg besmislenijeg u Hrišćanstvu nego negirati i odricati tačnost bilo koje naučne teorije. Negirajući nauku Hrišćani negiraju sami sebe. Jer, kao što nam je Gospod dao da budemo glava svijetu, tako nam je i dao da taj svijet upoznajemo i da time beskrajno spoznajemo svu složenost i ljepotu Njegove tvorevine. Nije Darvinova teorija ni satanska ni ateistička, čak naprotiv,ona je duboko teistička, ona baš otkriva jednim dijelom da je čitav ovaj svijet, i mi u njemu, stvoren po planu. Upravo to što neko tvrdi da je život nastao spajanjem nekih molekula amino kiseline potvrđuje čudo života kao Božijeg promisla. Pa zar i Sveto pismo ne tvrdi u prenesenom značenju upravo to: čovjek je stvoren od praha zemlje! I koliko god se neko koprcao, život postaje i opstaje upravo kroz evoluciju, odnosno kroz promjenu, kroz evoluciju. I sav život svakoga čovjeka nije ništa drugo do stalno evoluiranje i u duhovnom i u fizičkom smislu. Kad naše tijelo i naš um nemaju snage za promjenu mi starimo i selimo se na onaj svijet. Upoređivanje skeleta našeg ne tako davnog pretka sa našim skeletom pokazaće nam da mi i danas živimo evoluciju i da je nikad nećemo ni prekinuti. I još nešto, evolucija nije samo neprekidna progresija, već spori i vijugavi hod neprekidnog života, hod koji ima i svoje nazadovanje i svoje slijepe ulice, ali i neprekidnu težnju ka Živome, ka Lijepome, ka Vječnome. Teorije o kretanju života i kretanju energija su nešto najbožanskije što je nauka dala. A sve ono što pokušava da svijet i život okameni, zaustavi i podvede pod jednu formu je samo imitacija teizma, promašeni teizam, prikriveni i isprazni intelektualizam, a suštiski je bogoborstvo i antiživot.
Brate srbine, Darvin kroz svoju teoriju se dotiče boga, ali se to prećutkuje(bio je teolog), čak na nekim mestima uskače sam sebi u stomak. Ali ta njegova teorija je predstavljena kako jes i ona je sa naučne strane ne održiva. Živo može samo nastati od Živoga, a ta evolucija je tek presmiješna, u suštini Čovjek je od svog Postanja, fizički samo degradirao. Prilagođavanja u izvesnoj mjeri su moguća, ali nikako da od ribe postane bilo kakav kopneni stvor, i sl. Ako se samo malo bolje zagledaš u svijet oko sebe, shvatićeš da je sve u naprije isprogramirano do u tančine. Kako zmija poseduje otrov koji pogađa sistem njenog plena, zmija hemičar, naučnik!? Kako je spermić ful podešen i opremljen za overavanje u ženskom tijelu, a ne zna šta ga tamo čeka i nikad tamo nije bio!? Itd itd. Zdrav razum je čudo, logika stvari. Valja se samo malo zapitat i porazmislit.
Opa Bato, sad je katoličko, a neđe prije si napisao da je šiptarsko. Odgovori se sam sa sobom pa javi šta si odlučio.
Ne znam ko je Bato i ne znam kako te ko bjese sve zvao u zivotu ali se jasno s’ecam da je Vukan Nemanjic svecano krsten u Duklji po ‘latinskom zakonu’ prije nego sto je zasio na Dukljanski tron.
Od tada me ime Vukan s’etka na katolicanstvo…
Vukane divnog imena katolickog odprva, ustavi se.
Kako ste potrčali, šejtanovi trepljari
Svaka čast, lijepo.
U pecinu.