David Albahari: Istina često ima više lica

Savremeni srpski pisac o novom romanu, našim revolucijama i zabludama, hipi pokretu, Kanadi i Zemunu. Nismo još uspeli da se usaglasimo ni o Kosovskom boju, a pogotovo ne o studentskim protestima

PISCIMA ne treba verovati ni kada obećanja daju sami sebi – u prepoznatljivom poluironičnom maniru David Albahari ovako odgovara na pitanje o završetku svog novog romana čija tema su studentske demonstracije u Beogradu 1968. godine. Roman je razlog zbog kojeg je jedan od najboljih savremenih srpskih pisaca spojio šest, sedam meseci u Srbiji, mada je Kanada njegova adresa već 19 godina.

Roman mi nije bio poslušan, mučiće me još dva, tri meseca, a ja sam izdavaču obećao da ću ga završiti do marta naredne godine – kaže u intervjuu „Novostima“ književnik, koji je do sada objavio 14 romana i desetak zbirki priča.

• Koliko se roman oslanja na realne događaje iz šezdeset osme?

• Nisam ni hteo, ni mogao da pronađem nešto novo u vezi sa studentskim demonstracijama. Moj roman govori o odnosu među nekim ljudima i zločinu koji je jedan od njih počinio. Sve se dešava u kasarni u Banjaluci, a moji likovi pominju i analiziraju nered, demonstracije i tuče studenata kod nekadašnjeg podvožnjaka u blizini Zemuna. Nisam hteo knjigu o suštini tih protesta, ima ljudi koji to kompetentnije mogu da urade od mene.

• Da li su mišljenja vaših junaka o tome suprotstavljena barem približno onoliko koliko se mi još nismo uspeli usaglasiti o tim događajima?

• Mi nismo uspeli da se usaglasimo ni o Kosovskom boju, a pogotovo ne o studentskim protestima. S druge strane, istina često ima više lica. Ponekad jedan događaj ima dve paralelne istine, pa neke dileme teraju ljude da decenijama o nečemu pričaju i da te događaje analiziraju.

• Kako ste vi kao savremenik, u to vreme student Filološkog fakulteta, doživeli proteste? Da li je to zaista bila antikomunistička revolucija?

• Kao ponosan član hipiplemena, ja tada nisam bio zainteresovan za politiku. Sećam se da sam video miliciju na ulicama, ali sve to prolazilo je mimo mene. Međutim, skloniji sam verovanju da to nije bio sukob zbog građanskih sloboda. Svi znaju da su protesti prekinuti onoga dana kada se Tito obratio studentima koji su to shvatili kao svoju pobedu i u njegovu čast zaigrali kozaračko kolo. A, zapravo, Tito ih je lukavo naveo da se povuku, a posle sve te profesore i studente koji su smetali njemu i partiji pohapsio ili uklonio sa Filozofskog fakulteta.

• Šta danas mislite o svom angažmanu u hipi pokretu? Nije li i to bila zabluda?

• Sa ove vremenske distance to sve deluje jako naivno. Hipici su verovali da će promeniti svet ljubavlju, da je ljubav sila koja može da objedini sve ljude i da planetu dovede u stanje mirovanja. Međutim, to je ogromna zabluda. To je ono kada „Bitlsi“ pevaju „All you need is love“. Divno zvuči, ali ne funkcioniše. Iz tog vremena nosim jednu divnu misao, naslov jedne pesme „Ako ne možeš da budeš s onim koga voliš, voli onog s kim si“. To je najlepši savet koji čovek čoveku može da pruži – ljubiti bližnjeg svoga.

• Mnogo toga napisali ste u Kanadi, ali poslednjih godina više vremena provodite ovde, kod kuće, nego tamo. Jesu li razlozi emotivne ili praktične prirode?

• I jedno i drugo. Piscu je lakše putovati u Evropi. Zatim, u Kanadi vaše knjige mogu da objave samo na engleskom, a u Evropi na nekoliko desetina jezika. Piscu je lakše i praktičnije da bude u Evropi.

• Gde vam je inspiracija jača, u Kalgariju ili u Zemunu?

• Podjednako je dobra i tamo i ovde, ali tamo više napišem jer nemam društveni život. Imam puno vremena, pa ga najviše i utrošim na pisanje. A kada sam kod kuće u Srbiji, onda više vremena provodim s prijateljima, po kućama ili u kafićima, a retko stignem da pišem. Ovaj novi roman odavno bi bio završen u Kanadi.

• Nove dve knjige priča „Krava je usamljena životinja“ i „Male priče“ u izdanju „Čarobne knjige“ promovisali ste u Novom Sadu. Šta lakše nastaje iz vašeg pera, romani ili kratke priče?

• Zabluda je da se kratke priče lakše pišu. Ponekad ih je teže sročiti nego ceo roman jer na pola stranice treba zgusnuti reči i izraziti određene misli i emocije. Dosledno se bavim malim pričama još od svoje prve knjige, „Porodično vreme“, objavljene 1973, pa sam nedavno napravio za svog nemačkog izdavača izbor koji sam naslovio „Krava je usamljena životinja“. Tako da čitalac može da uzme knjigu „Male priče“ i da pročita ono što sam pisao poslednjih godina, ili da se opredeli za antologijski izbor „Krava je usamljena…“ i da prati kako sam ja kao pisac sazrevao.

• Zašto izdavači kod nas i u svetu ne vole da objavljuju knjige priča?

• Smatraju da im priče donose gubitke, a da publika više voli romane. Ali, evo sada vidimo da se sa pripovetkama može steći velika slava. Dobitnica Nobelove nagrade za književnost Kanađanka Alis Manro piše isključivo pripovetke.

• Jeste li imali priliku da je upoznate?

• Nisam, ali znam da je jedna od najboljih spisateljica pripovetki, mislim da je nekoliko njenih knjiga već objavljeno kod nas.

• Vaš Zemun je bezmalo junak vaših knjiga, planirate li da mu posvetite poseban roman ili knjigu priča?

• Nisam do sada o tome razmišljao, ali dali ste mi dobru ideju. Na osnovu nekoliko fotografija, svedoka starog Zemuna, mogao bih da napišem knjigu.

• Šta je najlepše što ste rekli ili napisali o gradu u kojem ste živeli 40 godina?

• Ne znam da li je najlepše, ali jeste najistinitije: ja zapravo nikada i nisam otišao iz Zemuna, pa kadgod se vratim, izađem na ulicu sa osećajem da sam samo malo duže spavao, a ne da sam odsustvovao. Dovoljno mi je da izađem na Zemunski kej ili prođem zemunskim parkom i sve emocije u meni dođu na svoje mesto. Jer ne postoji mesto u svetu u kojem se osećam toliko dobro kao u Zemunu.

• Da li ste i u ovim godinama ravnodušni prema politici?

• Kada sam u Kanadi, tamo takve stvari ne dopiru do mene. Razmišljam o svakodnevici, poskupljenjima i slično. Ali kada se vratim kući, onda u vazduhu osećam prisustvo politike. To je kod nas postala neminovnost, no kako nisam do detalja upućen u postojeće političke opcije, smatram da sam pošteđeniji od drugih građana Srbije. Primećujem, nažalost, da svi ovde troše mnogo vremena i reči na analiziranje političke situacije, a da ništa zapravo ne kažu.

• Jeste li još fascinirani optimizmom običnih ljudi u Srbiji?

• Da, da… to je zaista fenomen. Svi se nadaju da će biti bolje, mada i dalje niko ne zna kada.

Piše: Jovanka Simić