Деца ће из овога изаћи са снагом да мењају свет

„Нећу да мислим на Праг” књига је Соње Ћирић за децу и младе која је на прошлом Међународном београдском сајму књига проглашена најбољим књижевним делом за најмлађе читаоце, а уследиле су и друге похвале и признања. У „Лагуни” је већ објављено њено треће издање. Главна јунакиња ове приче је девојчица која стасава у писца тако што креира нови свет од свакодневних збивања и људи у једном идиличном ресторану, испуњеном цвећем и мирисима мамине кухиње. А можда од своје књиге заради и новац за пут у Праг, износ који њени родитељи немају…

Ми данас у ванредној ситуацији не мислимо о путовању у Праг зато што нам је кретање ограничено. Међутим, који разлози, пуни наде и лепог ишчекивања, мотивишу вашу јунакињу да то каже?

У Прагу из мог романа одржава се европско такмичење младих књижевних талената и Дарја, чија је прича у конкуренцији, непрестано мисли на Праг, иако то не би хтела. Свесна је да јој маштање о победи неће помоћи да добије награду, али самим тим што покушава да не мисли на Праг, тај град је непрестано у њеним мислима. Слично као у познатом вицу у коме тата каже синчићу: „Немој да мислиш на крокодила” па он док плива ни на шта друго не може да мисли. Дарја иде у седми основне и разумљиво је што Праг, односно признање које има шансе да добије, за њу значи напредак, помак, нешто чему тежи. А она из дна душе жели да буде писац. На срећу, Дарја је једна од оне деце која не чекају да им срећа падне с неба, врло је свесна околности у којима живи, и зато се сама труди да њене приче постану књига, односно да стигну до читалаца. Питали су ме где сам у животу нашла такав пример. Пре десетак година кад је моја кћерка била тинејџер, познавала сам неколико њених другара који нису чекали да им родитељи омогуће ово или оно, већ су ствар узели у своје руке. Сигурна сам да је сад то сасвим уобичајена појава.

Због чега вам је било важно да обликујете Дарјин лик тако да покажете да је креативна и амбициозна, али да није суревњива, и да дели свој успех са другом децом?

Живимо у време предрасуда, па зато мислимо да деца не воле да читају, да их интересују само мобилни телефони, да су себична. Јесу све то, наравно, али никако нису баш сва деца таква. Сигурно је да има много амбициозне деце са снажном потребом да је искажу и остваре. Овај јак мотив подразумева сигурност у себе, па зато и свест да ће на овом свету бити места за сваког од њих. Зато и Дарји не смета што има конкуренцију у Прагу, што ће тамошњи жири оцењивати и причу њене најбоље другарице Тамаре. Њих две су различите, потичу из различитих породичних миљеа, занимају их различите ствари, што значи да свака има другачији животни пут. Тачно је да је Дарји више стало до успеха у Прагу зато што би то била потврда њене жеље да постане писац, а да је Тамари то само још једна од ствари које подразумева да јој припадају у животу, али обе су у истој ситуацији. Уосталом, за њих је све то пре свега само једна лепа игра.

Како Дарја људе и збивања из своје околине претаче у прозу?

Она пише о ономе о чему зна, о ономе што је сама осетила. А њено искуство су њени другари, она упија њихове приче, дилеме, жеље, снове, прожима их својим емоцијама. Тако је настала, на пример, прича о Николи који је уписао Спортску гимназију иако су његови родитељи имали другачије амбиције, или прича о Вељку чији је тата напустио породицу, или о бајколикој башти „Добар дан” у којој Дуца и Даца праве најлепше шненокле на свету.

У којој мери су данашњој деци, а пре затварања граница због пандемије новог вируса, деци која личе на ову девојчицу, била доступна путовања, која могу да обликују њихову личност?

Недовољно, зато што путовање подразумева новац и заинтересованост. Мислим да мали проценат родитеља може да поведе дете на путовање које није само летовање, као и да је међу њима мали број оних који имају свест да су музеји важни колико и плажа. Школске екскурзије су недовољне. Међутим, изолација због вируса корона нам је, да тако кажем, увела у моду виртуелно путовање и разгледање музејског светског блага. Неко ће рећи да таква врста информације не ствара исту врсту утиска као кад се човек шета галеријама, али сложићемо се да је ипак – информација. У свој овој несрећи десила се добра ствар: много тинејџера је, због ове моде виртуелног, први пут сазнало за Лувр, први пут видело Пикасове радове, или чуло причу о Лепенском виру.

Ваш роман говори и о сновима, жељама деце, али и њихових родитеља. Колико су те тежње биле оствариве и пре ове ванредне ситуације, а како их видите када се све то заврши?

Као после сваке потешкоће, без обзира на њен обим, човек има потребу да је што пре заборави и врати се нормалном животу. Мислим да ће то бити додатни мотив да се свако потруди како би остварио своје жеље. Пандемија је сваког од нас скренула ка себи, ка питању шта могу да урадим за себе како би ми било боље. Е, сад, нико није наиван па да не очекује да ће последице ове кризе бити изузетно тешке, односно да ће сваком од нас бити теже да оствари своје планове него што је било пре пандемије. Али, хајде да о томе мислимо кад све ово прође. За сада је довољно што смо психички спремни.

Кажу да ће свет бити потпуно промењен. Како ће се он изменити за децу и младе?

У школи сам учила да је Други светски рат мењао децу у одрасле. Знам да је НАТО бомбардовање СРЈ тадашњој деци заувек урезало осећање за добро и лоше. Надам се да ће пандемија научити младе али и одрасле да перу руке, и да је у животу најважније здравље. Али сам сигурна да ће из свега овога изаћи пре свега као деца, пуна снаге да мењају свет и прилагођавају га себи.

Политика