Dečaci imaju bolju orijentaciju od devojčica

Sposobnost orijentacije u prostoru ipak je različita među polovima, a sada je utvrđeno da se ovaj jaz može primetiti još od detinjstva, otkrila je nova studija. Kako su se grupe dečaka i devojčica istog uzrasta snašle u zadacima davanja navigacionih uputstava i zašto su rezultati drugačiji za oba pola?

Orijentacija u prostoru nije jednako razvijena kod dečaka i devojčica.

Prethodno je otkriveno da se žene zaista teže snalaze kada je u pitanju praćenje navigacije i orijentisanje u prostoru, a sada je utvrđeno da se ova razlika u polovima primećuje od malih nogu.

Uz pomoć kompjuterskog ekperimenta, tim američkih psihologa je zabeležio kako su se snalazili dečaci i devojčice od 3 do 10 godina u opisivanju i praćenju ponuđene rute.

Pomoću digitalnog programa, deca su imala zadatak da opišu ponuđenu rutu, jednom iz ptičje perspektive (mapa), pa zatim iz perspektive prvog lica koja se postepeno kretala hodnicima „lavirint“.

Duž rute su bile postavljeni različiti orijentiri, u obliku digitalnih crteža malih objekata u stilu kompjuterskih igara, uključujući mango, plišanog medveda, majmuna i činiju trešanja.

U oba okruženja, deca su morala da koriste verbalna uputstva i vode kompjuterski generisanog prijatelja koji je imao poveze na očima i nije mogao da vidi put ispred sebe.

Istraživači su ocenjivali uputstva za decu na osnovu toga koliko su dobro koristila korisne termine za smer (levo i desno) i orijentire (majmun, trešnje) da opišu rute.

Rezultati su pokazali da su dečaci generalno bili bolji u davanju tačnih reči za pravac (govorili bi, na primer, „skreni levo“), kao i da su bili manje skloni da daju nejasna uputstva („onuda“).

Kasnije u eksperimentima, istraživači su tražili od dece da se prisete uputstava, bez ikakve pomoći. U ovom slučaju naučnici su otkrili da su dečaci i devojčice dali slične rezultate, što sugeriše da su i jedni i drugi podjednako vešti u pamćenju ruta. Zanimljivo je da i su obe grupe davala bolja uputstva data u formi mape, nego u formi orijentacije kroz lavirint iz prvog lica.

Ovo sugeriše da su mape zaista bolji način da se deca nauče rutom, nego da ih roditelji stvarno fizički vode tom rutom.

„Da bi se poboljšalo davanje uputstava deci, možda bi bilo korisnije naučiti decu da koriste mape nego da budu direktno izloženi ruti“, kaže tim.

Postoji nekoliko teorija zašto postoje ove razlike u orijentaciji. Kreću se od bioloških (povišen testosteron), do sposobnosti zasnovanih na iskustvu (na primer, dečaci imaju više iskustva u samostalnim putovanjima) i roditeljskih praksi (dečacima je uglavnom dozvoljeno da idu dalje od kuće nego devojčicama).

Iako se studija posebno fokusirala na maloletnike, nalazi mogu pružiti uvid u polno zasnovane navigacione razlike koje se nastavljaju do odraslog doba, prenosi „Dejli mejl“.