Dečak hrabrog srca u vojničkom odelu: Momčilo Gavrić

Tokom Velikog, a zatim i Drugog svetskog rata, milioni srpskih vojnika prkosili su izazovima – najviše onda kad bi se sve urotilo protiv njih. Divili su im se svetski izveštači, priznanja odavali francuski generali. S vremena na vreme, među pričama koje ne trpe zaborav iskrsne i jedna u milion: kao onda kada je grupa artiljeraca usvojila jednog dečaka.

Pritisnut nevoljama, mališan nije imao kud. Niti su vojnici imali izbora osim da ga uzmu pod svoje. Okolnosti su udesile i da dečak naprečac osvoji njihovo divljenje. I ne samo vojnika, već i prekaljenih majora i vojvoda, ovdašnjih a potom i savezničkih. Dozvolili su mu da nauči kako se puca iz topa – ionako je pre toga već doživeo i shvatio šta znači rat. Zaštićen od strane srpskih vojnika, uspeo je da sačuva goli život. Odužio im se tako što je postao jedan od njih.

Momčilo Gavrić, sin Divizije

Mali Momčilo tek je završio prvi razred kad je Sarajevski atentat dolio ulje na vatru sukoba. Od osmoro dece Alimpija i Jelene Gavrić, on je bio najmlađi. Nije tada još znao šta znači „vojnik“, „puška“ ili „rat“.

Rodio se prvog majskog dana 1906., ali o ratu će naučiti već sa punih 8 godina. Tog avgusta 1914., u Trbušnicu nadomak Loznice upada austrijska vojska – „Vražja“, kako su zvali 42. pešačku diviziju. Uz obližnja mesta na Drini, dečakovo seoce postaje poprište ofanzive. Kako bi porodicu što pre poveo iz sela, Alimpije šalje najmlađeg sina u stričevu kuću po zapregu.

Istog dana, od austrijske vojske stradali su mu otac, majka, baka i sedmoro braće i sestara. Od rođaka se vratio pred spaljenu kuću. Otac ga je spasao pukom slučajnošću, a od sada je za to morao da se pobrine sam.

Dosetio se da pođe ka Gučevu, gde je boravio Šesti artiljerijski puk Drinske divizije. Uputio joj je samo jednu molbu: da osveti stradalu porodicu. Ni major Stevan Tucović, komandant puka i rođeni brat Dimitrija Tucovića, nije ostao ravnodušan. Naređenje je izdato: o Momčilu će brinuti Divizija, a dečaku će biti dozvoljeno da svakog dana tri puta opali iz topa.

Tako su vojnici u svojim redovima dobili novog člana. „Sin divizije“, kako su ga zvali, našao je drugu porodicu. Ubrzo se u njoj izdvojio i poseban član – od Miloša Mišovića, vojnika sa Zlatibora, Momčilo se više nije odvajao.

Kako je kaplar Gavrić načinio presedan u srpskoj istoriji rata

Iako tek dete od jedva 9 godina, Momčilo se pokazao dostojnim vojničkih redova. Uniforma mu je bila velika, ali u nju je stala nezapamćena hrabrost. Pobeđivao je epidemije koje su s početka 1915. redom kosile stanovništvo. Uz najboljeg drugara Miloša, povlačio se u poslednjim redovima vojske koja je štitila nepregledne kolone izbeglih.

Momčilo je zvanično postao i kaplar Gavrić. U ratnu biografiju nanizao je Cersku i Kolubarsku bitku. Čak ni to za njega nisu bili najteži testovi – najveći će mu zadati zavejane planine Albanije.

Za Momčila je to bio i test solidarnosti, kakvu su njemu ukazali sada verni saborci. Povlačeći se preko Prokletija, njegov najbolji drugar Miloš umalo je, posustavši od iznemoglosti, ostao zavejan u snegu. Nagovarao je mališana da nastavi bez njega. Momčilo se tada sklupčao, ne želeći ni korak dalje bez njega.

Ohrabren takvim gestom, Miloš je uz svoju malu pratnju prevalo albanske planine i stigao na Krf. Priznanje za hrabrost Momčilo je dobio godinu dana kasnije. No, najpre je major Tucović imao objasniti strogom vojvodi Mišiću otkud u rovovima na Kajmakčalanu iz topova puca jedanaestogodišnjak:

„Gospodine vojvodo, kaplaru Gavriću je neprijatelj ubio roditelje, 7 braće i sestara. S nama ratuje još od Cera, bio je na Kolubari, prešao Albaniju, disciplinovan je i ranjavan.“

Istog dana je u svim jedinicama vojske pročitana naredba vojvode Mišića – jedanaestogodišnji kaplar Gavrić unapređuje se u viši čin. Od desetina miliona srpskih vojnika, načinio je presedan u istoriji rata postavši najmlađi podnarednik.

Ratne i životne škole najmlađeg srpskog vojnika

Ne odvajajući se od nove porodice, Momčilo u njenim redovima ostaje do kraja rata. No, uspeo je naći vremena i za školu: po proboju Solunskog fronta, u slobodno vreme je, umesto puške, uzimao olovku i učio da piše.

Do tad je već zadobio i poštovanje mnogo starijih boraca. Jedan od njih, cenjeni doktor Arčibald Rajs, i sam se uz srpsku vojsku borio na Solunskom frontu. Bio je zatečen podnaredničkim činom na uniformi jedanaestogodišnjeg dečaka. A od dobrotvorke i plemkinje lejdi Lejle Pedžet, Momčilo je dobio nadimak „srpski vitez“.

Lejdi Pedžet je u Solun dovela sopstvena misija – da srpsku decu nakon rata pošalje na školovanje u London. Tako je i dvanaestogodišnji Momčilo seo u klupu gimnazije „Henri Rajt“ – što beše i poslednja naredba koju mu je izdao major Tucović.

Novi rat i nova iskušenja podnarednika Gavrića

Po završetku rata i škole, Momčilo se ponovo zatiče pred zgarištem porodične kuće. Nije hteo da nastavi život na selu – uputio se u Beograd, završio zanat i obuku za vozača, oženio se i uposlio u fabrici hartije Vapa. Radio je dok mu 1928. godine nije uručen poziv na regrutaciju. Došavši u kasarnu u Slavonskoj Požegi, raportirao je oficirima Kraljevske vojske svoju zavidnu ratnu biografiju.

Niko od prisutnih nekadašnjih austrijskih oficira tome nije moga da veruje – da je mladić od 23 godine već proveo 4 godine u ratu, i još je nosilac Albanske spomenice. Od Momčila su zahtevali da u pismenoj izjavi prizna da je izrekao laž. Pošto na ovo nije pristao, odsluženje vojnog roka započeo je iza rešetaka odležavši 2 i po meseca. Do početka Drugog svetskog rata, vraća se skromnom životu u prestonici.

Ponovo mobilisanog u vojsku Kraljevine, Momčila snalaze nova iskušenja. Najpre beži od Nemaca nakon što mu zarobljavaju puk. U fabrici hartije je u to vreme radio jedan Jevrejin, ali ga je neprijatelj poštedeo jer mu je od koristi bila njegova struka. Momčilo mu je bio asistent do 1943. godine, kad ih Nemci obojicu zatvaraju u logor na Banjici.

Srećom, mladi vojnik je imao protekciju tamošnjeg šefa policije. Iz logora je izašao nekoliko meseci kasnije. Međutim, po završetku rata i novih optužbi za saradnju s neprijateljem, streljanjem mu prete i partizani. Ponovo ga je spasla sreća: prepoznao ga je pripadnik SKOJ-a kome je tokom okupacije prosleđivao važne dokumente.

Da stvar bude gora, uskoro će ga aktuelne prilike podsetiti na prethodni rat. ’40-tih godina prošlog veka, država je, uz Josipa Broza na čelu, negovala prijateljske odnose sa Albanijom. Ali, Momčilova sećanja iz vremena pohoda na Prokletije bila su potpuno drugačija. Pamtio je otimanja od svojih saboraca i nije se ustezao da javno odbije podršku „bratskom narodu u Albaniji“.

Međutim, neustezanje će ga ponovo koštati slobode. OZNA ga osuđuje na godinu i po dana zatvora. O onome što je tamo video i doživeo nikada nije želeo da priča.

Vojnik čija je hrabrost zadivila svet

Uprkos hrabrosti koju je pokazao kao vojnik i dečak, kaplaru Gavriću se svet divio više nego rodna Srbija. Po proboju Solunskog fronta, na Krfu je podignuta zlatna ploča s njegovim imenom. Godine 1895., primio je i orden od strane francuskog predsednika.

Najmlađi vojnik u istoriji doživeo je i lepe godine. Preminuo je u Beogradu 28. aprila 1993., nekoliko dana pred 87. rođendan. U zemlji koju je zadužio svojom dečačkom hrabrošću, njegovo ime danas nose tek dve ulice: jedna u glavnom gradu i jedna u Loznici.

Izvor: Koreni/011info