Дејан Цукић о „орловима“, Порторику и легендарном Дуцију Симоновићу

Пише: Дејан Цукић

Погледао сам у сриједу увече продужену, шеснаестоминутну верзију најатрактивнијих тренутака кошаркашке утакмице Србија–Италија. Пустили су тридесетак слободних бацања! Толико о атрактивности. Али не може све бити атрактивно.

Сви смо знали да је Србија боља, али важно је било доказати да је и јача, како физички тако и ментално. Задатак је испуњен. После два тренинга добијена је и прва такмичарска утакмица и сада се селимо у неки други „градић“ од неколико милиона становника где нас чека дуел са репрезентацијом Порторика.

Људима мојих година сигурно застане кнедла у грлу када се у истој реченици појаве ријечи „кошарка“ и „Порторико“.

Почетак Дуцијеве борбе

Било је то 1972. године, Југославија је била званични првак свијета, али на Олимпијским играма у Минхену неочекивано је изгубљена утакмица против „индијанаца“ из Порторика. Онда се открило да је један од њих био „позитиван“ на нешто „негативно“, па су наши, у знак протеста, запријетили напуштањем такмичења. Убиједили су их брзо да не таласају превише (домаћини су имали много веће проблеме на тим Играма, распитајте се), па су се сви вратили утакмицама осим принципијелног Дуција Симоновића, који је тада и званично отпочео своју вјечиту борбу против вјетрењача.

После је Порторико побиједио нашу репрезентацију и у групној фази такмичења у Индијанополису 2002. године, али после смо постали прваци свијета, па се ударац лакше заборавио… И ето нам опет Порторика… Овога пута не би смјело да буде проблема. Надам се…

Шпанци се извукли…

А онда нас чека Шпанија. Пребацио сам ТВ канал на пренос њихове утакмице са Ираном да провјерим да ли су потукли неки од наших рекорда и запањио се неријешеним резултатом на два минута прије краја. Очигледно нисам довољно пратио уздизање Ирана до кошаркашке велесиле, или је Шпанија у оној незгодној фази „смјене генерација“, која, као што смо то поуздано провјерили, доноси многа разочарења већ виђеним побједницима. Извукли су се, као Амери против Турске, односно као што Грци нису успјели против Бразила.

Репрезентација Србије има велику шансу. Неке традиционално јаке селекције још се ослањају на времешне играче који не могу да издрже пун темпо, а великих пријатних изненађења којима се ФИБА надала проширујући првенство на 32 тима за сада нема. Кина је завршила такмичење (јако лоше за организацију), Амери се тек уигравају, а осим наших, највише су показале репрезентације у зеленим дресовима, па је добро што ту боју још неко вријеме нећемо гледати са друге стране терена.

У наредној фази вјероватно ћемо најзад видјети више утакмица са неизвјеснијим резултатима. Важно је да наши побјеђују. Макар и слободним бацањима… Уосталом, шта фали слободним бацањима?!

То је била моја специјалност док сам играо кошарку! Мој најблиставији кошаркашки тренутак био је на једној драматичној утакмици „бетон лиге“ када су противници у „пенал завршници“ упорно фаулирали потписника овог текста („Удри пјевача!“). Шутирао сам 8 од 8 у посљедњем минуту!

Ето, сад и то знате.

Извор: Спутњик

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: