Демаркација у Црној Гори је неминовна

Пише: Павле Обрадовић

Браћо Срби, храброст рађа побједнике, а слога непобједиве! Никада као сада мудрост и слога нијесу били потребни Србима у Црној Гори. Нема мјеста за ропско расположење, а поготово не за општу апатију. То нам се може догодити, само и једино, ако се сви „прокурвамо“ са западњачким узорима, те заборавимо на снагу наше вјере и слоге.

Морамо се чврсто држати наше праве вјере, језика, културе и родољубља. То је наш ослонац, камен темељац за трајање, а не „липов клин“ Ријана, Мел Гибсон, амбасаде страних држава са својим интересима и утицајима. Љубав према своме роду, природна је као и љубав према својој породици, само што је на другом нивоу и у другом обиму.

Псеудоморфозирани (у геологији то је кристализација у туђој форми) Срби, као њихови преци 1941. године, који су вршили велику нужду у Манастиру Морача, запишали су врата наше светиње у Котору. Врата светиње ћемо опрати, нашим сузама ако треба, љубићемо их и даље са истом Богобојажљивошћу као и вјековима уназад, али морамо извући поуку. Кључно је да једном за свагда схватимо неопходност демаркације између нас и њих, што прије, то боље за нас.

Ћорав је посао убјеђивати, у комиту псеудоморфозираног Србина и очекивати од њега да се врати своме роду, својој култури, својој вјери, своме језику, као и молити Бошњаке и Хрвате да се врате вјери прађедовској. Смијешно је и неозбиљно размишљати о томе. Боље се одмах помирити са чињеницама, прихватити реалност, да је комунизам учинио своје. Осам деценија се као доминантно истицало југословенско и црногорско као сурогат великог културног и историјског насљеђа Срба у Црној Гори.

Они су бесповратно отпадници од наше вјере и народа. Питање за будућност је какви ћемо комшије бити, најопасније су те мале разлике, исто, засигурно, никада више нећемо бити. Они више нијесу Срби, нити ће то икада бити. Дегенерација школског система у Црној Гори посебно је била погубна за ђецу и младе, који сопствени народ и вјеру не доживљавају као историјску стварност и духовну суштину.

Ништа није опасније за Србе у Црној Гори од подметања осјећања грађанског патриотизма, као и можда опаснији, патриотизам националног.

Српска родољубива интелигенција у Црној Гори мора да схвати, да је опасност и покушај неких националиста из наших редова да са неокомунистима праве као неку врсту „историјског помирења“. Ни сам Бог не зна какве се намјере крију и која је реалност да се формира такав „патриотски блок“? Космички, крвави злочини и терор комуниста над Србима у Црној Гори се никада не смију заборавити. Џаба им прича, да је од тада прошло седам деценија, да се то заборави, да је био рат, да треба гледати у будућност.

Само демагогија, покајања нема, нити се архиве отварају.
Ми, Срби у Црној Гори, морамо размишљати, понашати се и дјеловати као родољуби. Патриотизам је за нас непознат осјећај, родољубље је најјача веза међу Србима из цијелога свијета, само та и таква љубав уз координацију са мајком ЦРКВОМ је једина интегративна. Наш проблем политичког и правног положаја у Црној Гори ћемо и морамо сами ријешити, без беспотребног и неукусног призивања братске Русије и Србије у помоћ.

Хвала Богу, ми или нико, узоре имамо у прошлости, како се брани своја породица, народ и вјера. Наши преци у сукненим одијелима и кожним опанцима јесу живјели у материјалној биједи, али су љубоморно чували своју вјеру, нацију, језик и културу, те били спремни да свакога тренутка погину за ту своју биједу, савардак, брвнару и подланицу нанешене земље.
Није било лако нашим прецима да опстану на овим просторима као православни Срби, морамо признати, није ни нама лако, али је лакше него што је било њима.

Ако су они издржали и ми ћемо, њихови смо, нећемо их издати и пљунути на њихову крв и зној. Немамо право на то! Борба ће бити дуга, рече владика Јоаникије, побједа је наша. Новљани, Бог са Вама. До Христове побједе!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: