Deža vi: Kičma Balkana puca preko Srbije – ne lome je ni Albanci ni Hrvati…

Kad se posmatra stanje na Balkanu i centralni odnosi unutar naroda koji žive na tom prostoru, prema mišljenju profesora filološkog fakulteta Mila Lompara, treba uneti istorijsku perspektivu, a to je takozvana „habzburška konstanta“ jer ona povezuje i odnose Srba i Hrvata, ali i odnose Srba i Albanaca.

Rat devedesetih počeo je u Hrvatskoj i od tada, uz povremene periode dobrih odnosa, Srbija i Hrvatska konstantno imaju trzavice. Poseta predsednika Srbije Aleksandra Vučića Hrvatskoj i ono što se tamo čulo, trebalo bi da te odnose vrati koliko-toliko u normalu. S druge strane, sukobi Srba i Albanaca sa Kosova i Metohije traju mnogo pre devedesetih, a krajem prošlog veka taj sukob bio je povod za agresiju NATO-a na Srbiju, a trenutno se u Briselu vode pregovori Beograda i Prištine.

Da li su odnosi Srba i Hrvata kičma odnosa i mira na Balkanu ili su to pak odnosi Srba i Albanaca?

Nema rata bez Turaka

Istorijski posmatrano i istorijom mereno, kaže za Sputnjik istoričar Momčilo Pavlović, odnosi na Balkanu zavise od naroda koji tu žive i njihovih država i infiltracije, odnosno potpomaganja i interesa – velikih sila i većih suseda.

Dakle, napominje on, zavisno od perioda koji se posmatra, može se reći da su „kičmu Balkana“ činili odnosi Srba i Bugara, zatim Grka i Turaka, pa Grka i Bugara…

„U novije vreme se govori o terminu ’Zapadni Balkan‘. Šta je onda ’Istočni Balkan‘, šta je ’Južni‘? Naime, to su sve političke konstrukcije koje ne odgovaraju realnosti. Balkan je Balkan. Odnosi Srba i Hrvata su bili kičma jugoslovenske zajednice, dok je postojala takva država. Odnosi Srba i Albanaca su bitni za odnose Srbije i Albanije, odnosno tog južnog dela srpske države, ali ključni odnosi u 19. i 20. veku bili su odnosi sa Turskom i oslobođenje balkanskih naroda od Turaka“, podseća Pavlović za Sputnjik.

Formula odnosa na Balkanu je – Balkan balkanskim narodima, sugeriše Pavlović, u tom smislu da sami Balkanci treba da urede svoje odnose, a ne da im ih uređuje Amerika, EU, Austrougarska, Turska i svi oni koji su kroz istoriju imali uticaj na ove prostore.

Kad se posmatra stanje na Balkanu i kad se razmišlja o centralnim odnosima unutar naroda koji žive na tom prostoru, prema mišljenju profesor Filološkog fakulteta Mila Lompara, treba uneti istorijsku perspektivu, a to je takozvana „habzburška konstanta“ jer ona povezuje i odnose Srba i Hrvata, ali i odnose Srba i Albanaca.

Pohrvatiti — glavni cilj

Naime, precizira Lompar za Sputnjik, odnosi Srba i Hrvata su postavljeni i traju jako dugo u rezultanti hrvatskog nastojanja da se celokupno austrougarsko teritorijalno i duhovno nasleđe koje je ušlo u sastav Jugoslavije prevede, preinači, falsifikuje i utvrdi kao hrvatsko.

U isto vreme, ukazuje Lompar, treba voditi računa o tome da je austrougarska diplomatija krajem 19. veka – a o tome postoji knjiga bugarske istoričarke Teodore Toleve – bukvalno administrativnim, finansijskim i kulturnim nastojanjima stvarala albansku naciju. Ona je, dodaje profesor, stvorila tu balkansku državu posle Prvog balkanskog rata da bi sprečila izlazak Srbije na more i zadržala je u jednoj vrsti okruženja koje je diktirala Austrougarska.

Prema tome, napominje Lompar, kad se govori o centralnim odnosima na Balkanu, treba uneti širi koloplet i videti da su u stvari i hrvatski i albanski stavovi prema Srbiji i srpskom narodu bitno predodređeni zapadnom, i to prevashodno austrijskom, politikom.

„Jer su se u austrijskoj politici još od Berlinskog kongresa dodirivali nemački i engleski interesi. Tek kad su se ti interesi sukobili na izbijanju Prvog svetskog rata, došlo je do drugog sticanja okolnosti koji je onda definisao različite pravce dejstava. Titoistička Jugoslavija je donosila dominaciju hrvatskih interesa unutar prostora Jugoslavije. Nikad hrvatski uticaj nije bio veći nego tad i u isto vreme je snažno naglasila emancipaciju albanske nacionalne svesti na Kosovu i Metohiji sve do fizičkog progona Srba sa tih prostora“, kategoričan je Lompar.

Meki trbuh Srbije

Sve to je, smatra Lompar, rezultanta upravo „habsburške konstante“ u poimanju tih prilika.

„Postjugoslovenski okvir definisan je starim uverenjem koje su hrvatski političari iznosili još u Kraljevini Jugoslaviji – da su Albanci meki trbuh Srbije. Dakle, da se oni upotrebljavaju da bi se Srbija sa juga dovela u težak položaj i snažnim nastojanjem Zapada da hrvatskoj obezbedi dominantnu ulogu u regionu. To je postignuto činjenicom da je Nemačka isposlovala da Hrvatska bude zemlja EU i da na taj način stekne prednost u odnosu na druge zemlje koje se kandiduju za ulazak u EU“, primećuje Lompar.

Ono što je obezbeđivala ideološka dominacija titoizma sa tezom o velikosrpskoj hegemoniji sada, prema Lomparovom mišljenju, obezbeđuje evropska dominacija unutar srpske politike.

„Srpska politika je u kolopletu tih aktivnosti defanzivna, reaktivna, nekreativna, kolonijalna i oponašateljska. Tako da ona ide u susret ovim različitim nastojanjima da se srpsko prisustvo na bivšem jugoslovenskom prostoru što je moguće više minimalizuje“, dodaje taj profesor.

Pokazalo se u istoriji, konstatuje istoričar Pavlović za Sputnjik, da kad god podržavate jedne nasuprot drugima, jedan nacionalizam nasuprot drugog ili jedan šovinizam nasuprot drugog, pravite veći haos. I da, kako kaže, više sejete seme budućih sukoba nego što pacifikujete prostor.

„Po meni, najbolje je celovito rešenje. Dakle, sva pitanja koja postoje i koja su otvorena na Balkanu staviti na sto i onda analizom, preklapanjem, ukrštanjem interesa da svi pomalo izgube, svi pomalo dobiju, ali da imaju osećaj pravde i pravičnosti i pacifikuju Balkan“, smatra Pavlović.

Agresija presudna

Poslednjih 10-15 godina ključni odnosi na Balkanu, prema mišljenju istoričara Pavlovića, jesu odnosi Srba i Albanaca.

„Ne zaboravite da je NATO intervenisao u korist balkanske nezavisnosti direktno protiv Srba i da Albanci imaju osećaj da su oni u tom ratu pobednici. I onda imaju čak i epopeju OVK po tom komunističkom modelu, pa podižu i te socrealističke spomenike Klintonu, Americi i tako redom. To je sve viđeno. Dakle, ključ stabilnosti Srbije je odnos sa Albancima“, naglašava Pavlović.

Što se tiče Hrvata, ukazuje Pavlović, oni su postigli taj svoj maksimalistički cilj, ali je teško razumeti iskaze šovinizma i dalje prema Srbiji.

„Izgleda da je u Hrvatskoj poslovično Srbin jednako četnik, a onda u toj konstrukciji četnik je u nivelaciji sa ustašama, pa nastaje potpuna konfuzija gde se ne zna šta ljudi misle kad se koriste tim terminima“, dodaje istoričar.