Димо Вујовић: Цетињани у борби за уједињење са Србијом

Да трабуњања Мила Ђукановића о Подгоричкој скупштини као највећој издаји Црне Горе, немају никакво логичко, историјско и научно упориште, увјерићите се и из овог одломка из књиге „Уједињење Црне Горе и Србије“ (Титоград, 1962) најугледнијег црногорског историчара 20. вијека, академика проф. др Димитрија Дима Вујовића, који је био директор Историјског института Црне Горе (1959-1978)

Догађаји који су се у Цетињу и околини одиграли у вези са изборима за Подгоричку скупштину и Божићном побуном, немају локални него много шири општецрногорски значај, јер су управо на том подручју најјасније дошла до изражаја разна политичка струјања и страни утицаји. Због тога анализа ових догађаја има посебан значај.

Међу најодлучнијим борима за уједињење Црне Горе и Србије били су Цетињани, посебно цетињски радници. Они су у борби за уједињење видјели прије свега продужетак борбе против омраженог апсолутистичког режима краља Николе, борбу за више социјалних и политичких права. Због тога су у стварању заједничке државе видјели не само остварење давнашњег националног сна, већ и многе светлије социјалне и политичке перспективе.

Цетињски радници су своју одлучност у борби за безсуловно уједињење испољили и у данима Божићне побуне, када су са пушком у руци учествовали у одбрани Цетиња од почетка до краја побуне. То је био случај и у другим крајевима Црне Горе. У колoни бјелаша која је маршовала од Подгорице према Цетињу, и која је одиграла значајну улогу у ликвидацији побуне око Ријеке Црнојевића и Цетиња, били су и будући истакнути комунисти Станко Драгојевић и Никола Ковачевић.

И наредних година, цетињски радници и комунисти су били жестоки браниоци одлука Подгоричке скупштине. Тако је, на примјер, радничка организација Ријеке Црнојевића у јулу 1919. донијела одлуку „по којој смо готови као засебна јединица борити се против сваког покушаја који би ишао за тим да се покрајина Црна Гора одвоји од осталих југословенских покрајина“.

Када се једна група наоружаних одметника превезла из Италије и искрцала у Црну Гору у јулу 1919 године, преузета је опсежна активност бјелаша. Поред осталог, на Цетињу је 22. септембра одржан састанак предатавника бјелаша из читаве Црне Горе и том приликом формиран Централни одбор омладинских организација, који је требало да обједини рад свих бјелашких организација у Црној Гори. У тај одбор су ушли: војвода Стево Вукотић, Јован Томашевић, др Нешко Радовић, Лука Вукотић, Петар Космајац, Марко Савићевић и Јошо Мартиновић. Као што се види, уз војводу Стева Вукотића и друге, нашао се и руководилац цетињских комуниста Јован Томашевић.

Због свега напред реченог, српску националну свијест Црногораца, па самим тим и тежњу за уједињење свих Срба, не треба идентификовати са великосрпством Николе Пашића, као што то данас раде. Истина, у Црној Гори је било великосрпства, али њега није тешко идентификовати. Али тежња за уједињењем Црне Горе и Србије није била само посљедица неких романтичарских жеља за уједињењем свих Срба, oна је била прије свега посљедица реалних економских и политичких интереса Црне Горе.

Црна Гора није имала ни економских ни политичких услова да се одржи као независна држава. Осим тога постојали су и неповољни спољно-политички услови за опстанак независне црногорске државе. Њени сусједи били су двије велике империјалистичке државе, Италија и Аустро-Угарска, које су биле врло заинтересоване за Црну Гору, па су стално вршили на њу јак економски и политички притисак. Црна Гора није могла одољети том притиску, што је угрожавало њену фактичку незавиност и доводило је у положај полуколоније.

Али, и поред тога  у Црној Гори се није развио неки снажни унионистички покрет, јер је краљ Никола видио у њему пријетњу за своју круну, идентификујући га као великосрпство и антидржавни рад. А за такво владерово реаговање пружано је доста материјала од разних великосрпских организација и Црногораца који су прихватали њихове идеје, а које су се састојале у свођењу проблема уједињења на „уклањање Петровића“ и припајање Црне Горе – Србији. Оваква схватања била су прихваћена нарочито од омладине која се школовала у Србији.

Свођење борбе на уједињење на изношење прљавог веша црногорског двора, наносило је овој борби доста штете, јер је многе искрене присталице уједињења иритирало и одвајало од покрета.

Али, треба нагласити да то србовање Црногораца није резултат заблуде, обмане или нечије тактике, то је реални одраз стања њихове свијести. Задатак научника данас није да негира постојање те и такве свијести, јер је то немогуће. Ти људи који сматрају да национална свијест Црногораца тада није била српска чим наиђу на чињенице које их демантују, а на њих није тешко наићи, јер када су год Црногорци, почев од владара па до последњег сељака и од анонимног народног пјевача до истакнутих књижевника, били у ситуацији да се изјашњавају о својој националној припадности, било да се радило о званичном државном акту, уџбенику, пјесми, новинском чланку, писму, народној пјесми, тужбалици или било чему другом – они су се изјашњавали као Срби; чим наиђу дакле на такве чињенице они кажу да уопште није важно шта је ко мислио и осјећао. Наравно, такав приступ овом проблему је ненаучан и неозбиљан.

Извор: Седмица

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: