Динко, Динко, „српска“ дико!

Пише: Јован Лакићевић

Спадам , вјероватно, у малобројне новинаре који се не поносе својом професијом! И, заиста, мислим да је уз политику и онај најстарији занат, данашње новинарство у значајној оскудици морала. Извињавам се мојим часним колегама који, можда, друкчије мисле!

Не могу да кажем да је разлог томе извјесни „српски новинар“ Динко Грухоњић. Али , толико се Грухоњића у ове три потоње деценије намножило, да то никако не може бити моје друштво!

Добро, неко ће рећи: Не цјепидлачи, толико се агентура и агената , „спавача“ и будних, намножило по Србији и мојој Црној Шуми, па нико из тзв обавјештајних служби не реагује. А и како би кад су оне, у минулим временима и процесима, постале филијале нама пријатељских служби Запада.

(Хоћу да вјерујем да је данас друкчије него јуче. И хоћу, и нећу. Не замјерите на колебљивости човјеку у годинама.)

Ово спомињање агентура, наравно, нема везе са Динком. ( Или, можда, ипак има?)

Запазио сам, ваљда још у ратним данима, да је за предсједника Независног удружења новинара Војводине изабран, или постављен, свеједно, потпуни журналистички анонимус Динко Грухоњић! Тада ми је било чудно. Касније – није!

Не знам шта о томе мисле моје колеге из Војводине, питоми, доброћудни и трпељиви Војвођани, међу којима имам много земљака, још од Сеобе Арсенија Трећег, да не причам о претпотоњим сеобама.. Али, ја сам се тада и нешто касније, баш тим поводом, сјећао Матијиних стихова: „Постали смо као луда ђеца, свак нам може бит отац и вођа!“

Не могу да кажем да би ми била част да будем хронир бриљантне карије споменутог Грухоњића. Али, морам рећи нешто што се може наћи на Википедији.

„Грухоњић је српски новинар и универзитетски предавач, доцент Универзитета у Новом Саду (не каже се на ком факултету), главни и одговорни уредник Војвођанског истраживачког и аналитичког центра, програмски директор и бивши предсједник Независног удружења новинара Војводине, као и шеф агенције Бета за Војводину…“

Има још двадесетак наслова, односно рубрика у којима Динко слови као „српски новинар“. Не памтим више, нажалост, ни неке своје изјаве, а камо ли изјаве друга Динка, али ми оне никако нијесу ишле уз звање „српског новинара“!

Поменућу само двије скорашње. Прва је од љетос када је рекао да је геноцид у Сребреници неспоран и да би Републику Српску, као геноцидну творевину требало укинути! (све ми се чини да сам тако нешто већ негдје чуо!)

Друга је фришка, Споменуги „српски новинар“ Динко подржао је своје истомишљенике на актуелним демонстрацијама у Београду, уз додатак, ако сам добро чуо, на једно уво, а нијесам прочитао, да би требало (још једном) увести санкције Србији ! Добро, није у томе био усамљен. Био је у друштву србијанске тзв „елитне опозици“, шта год то значило…

Драги мој „српски колега“ Динко, не могу да кажем да се од тебе тако нешто није могло очекивати. Могло је. Јер твој колега Јован зна, такорећи отпочетка , да ти, ни по каквом основу, нијеси – српски новинар. Можеш, или уз један мали префикс – „анти“.

Зашто се, Динко, ни једном нијеси представио својим пуним именом и презименом – САБАХУДИН ГРУХОЊИЋ? Ти си у тим мутним и мучним ратним данима, имао једног сународника, извјесног Сејдиновића, са којим си стигао из Босне поносне, и са ким си се смјењивао на мјесту предсједника Удружења новинара.

Због таквих „српских новинара“, драги Динко, ја сам приправан да се одрекнем своје професије. Твој отац , ако ме памћење служи, Асим Грухоњић, био је часни дописник „Политике“ из Бањалуке, прије него што сам стигао на моје прво радно мјесто, у „Политику“, након прерано завршеног Факултета.

И да још додам, моји најбољи пријатељи из Треће сарајевске гимназије, уз остале, били су потомци Хусеин капетана Градашчевића, Аднан и Мирза, као и Амир Даутовић, првак Југославије у стрељаштву, Ивица Осим, Хрват… Хтио сам рећи да ни онда, ни данас, нијесам имао, нити имам никаквих националних предразуда.

Имаш ли их ти, Сабахудине? Или су неки други разлози у питању?

Мислио сам да сам овај текст, још прије два мјесеца, послао Инфорсу и да се негдје загубио на дугом путу до Подгорице, али се испоставило да нијесам.

Тако ми се пружила прилика да овај хроничарски запис допуним.

Наиме, на недавном антисрпском теферичу у Дубровнику, односно на скупу „љевичара (није него!). гости из Новог Сада имали су веома запажен наступ, Поред Аиде, ваљда Ћоровић и новинарке, госпође Лалић, бљеснуо је, према очекивању и већ споменути Динко.

Уз поновно призивање санкција злосрећној Србији, Динко, иначе „српски новинар“ рече да „презире патриотизам у Србији“ (!?) да демократије, наравно, тамо нема ни у траговима уз додатак: „Ја се, иначе, зовем Сабахудин Грухоњић, али ми је драже да ме ословљавају са Динко… ви већ знате због чега“, завршио је са шеретским осмјехом, Сабахудин (први пут га чујем да је рекао своје право име!)

А знамо, нажалост драги и никад непрежаљени Динко, због чега и због кога! Због команданта највећег српског подземног града, са уморених милио и сто тридесет хиљада Срба!), ДИНКА Шакића!

Наздравље нам било, почасни, самозвани имењаче споменутог Динка! „Српски новинару“ и „српски професоре“!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: