Динко је “крстио“ – Динка!

Пише: Јован Лакићевић

Предуго сам у овом земном животу и свашта ми се мота по памћењу. У овом тренутку питам се: може ли човјек сам себи да буде кум ? Изгледа да може!

Не мислим притом на имена и надимке бјелосвјетских хохштаплера и шпијуна, који су по потреби мијењали имена и надимке у пасошима, као, рецимо, чарапе.

Не мислим ни на „највећег сина наших народа ( не знам само којих) и народности, „Ј. Броза“ који је у својој нарученој и планираној безмјерно злочиначкој антисрпској активности, промијенио пет-шест имена.

Мислим на његовог следбеника Сабахудина Грухоњића Ова особа, није виеш „српски новинар“ и „српски професор“ како је био у десетак „тачака“ кршен у википедији, него, забога, према сопственом изјашњењу као „југословенски“, па потом „босанско-херцеговачки“, па тек онда као „српски новинар“…

Повод да се бавим овом „убаченом протувом“, како рече неко од посјетилаца мог претходног текста, била ми је његова изјава, ваљда од прије два мјесеца, да би Србији требало поново увести – санкције!

Уз додатак – да би, такође, требало укинути Републику Српску, „која је створена (?) на геноциду у Сребреници“!

Да бих, колико-толико ублажио очекиване посљедице ове несумњиво издајничке реторике, „прогласо“ сам га без аутентичног и поузданог сазнања, за сина часног дописника из Бањалуке, Асима Грухоњића Динко, колико јуче рече, да му је отац Адем, а не Асим. Мени је, као новинару, утолико лакше што сам направио ону грешку, што, иначе, ријетко чиним!

Писао сам текст о Сабахудину Грухоњићу, који је у Новом саду вјешто прикривао своје право име, да би као „српски новинар“ и „српски провесор“ у својој вишеструкој српској активности имао што бољу прођу!

Нарочито у својству предсједника „Независног удружења новинара Војводине, гдје се, на тој функцији смјењује са својим бошњачким сународником, извјесним Сејдиновићем!

Принудно изигравајући Сабахудиновог биографа (далеко било!) чуо сам, у колима, са неке од радио станица, нешто што је рекао о свом новоимењаку, Динку Шакићу, и то споменуо у недавно објављеном тексту на Инфорсу, мислећи да је у питању – алузија.

Кад сам накнадно видио несумњиво аутентичне снимке са антисрпског теферича у Дубровнику, гдје Сабахудин и његове двије идеолоишке сестре, Аида Ђоровић и Ана Лалић, бесрамно, као и његове поспрдно иронијске коментаре, Динко, у којима наш драги Сабахудин пљују по Србима и Србији , схватио сам да сам у свом претходном тексту био и превише увиђавана према Сабахудину, званом Динко. Нарочито када сам чуо онај дио о челницима СПЦ и потреби градње цркава у барокном, а не византијском стилу. Када је помињући, ваљда, Марију Терезију као њихову нБогомајку, – све ми је било јасно. (Мада, јасно ми је одавно!)

Оно што ме није ужаснуло, јесте Динково признање у том дубровачком анисрпском кермесу, да је њему име Сабахудин, али да је он сам себи додијделио име по Динку Шакићу! Заиста, без обзира што сам слутио, то нијесам могасо да повјерујем! И његова накнадна прича како су неки покушали да му подметни име Сабахудин, свједочи о купљеној антиспској ништарији и потенцијалном српском крвнику, какав је иио његов самоизабрани имењак, командант Јаасеновца, Динко Шакић.

У кампањи другосрбијанаца и антисрбијанаца сваке врсте, која је управо кренула у одбрану Сабахудина Динка Грухоњића, бојим се да неће имати много успјеха. Јер моја браћа Срби, са невјероватном спорошћу препознају српске хероје. Али, непогрешиво и без застоја, препознају српске, или у овом случају, антисрпске издајнике!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: