Divlji plač za pesnikom

Piše: Slobodan Milić

Ranku Jovoviću

Ako smo za života smrt oplakivali,
Zidali kule i, gradove i, pesme, Pesniče,
Ako smo u krv i mastilo pero umakali,
Vapili, maštali i zapisivali divlje priče,
Kao Empedokle u Vezuv metaforički skakali,

Zar nije to razlog da svetu oprostimo,
Koji dade Prošlost, Vreme i sve ostalo,
A u nedoumici života ne znamo šta činimo,
Zar večnost i drugo nije sa čovekom palo,
Rastankom sa smrću drugi život i gradimo.

Kao zrak sunčani što hita svom kraju,
Ponovo se rađaju donoseć zore,
Na isti način naše pesme i nastaju,
Tako i životi koji kroz pesme i govore,
Sunce i zemlja zbog toga opstaju.

Pesnik kao Bog kuje Reči svete,
Šalje ih tamo gde ih Smrt uzdiže,
Dok čekamo Smrt pravimo preokrete
Pesnik ka Večnosti stepeništa niže,
Sa poslednjim danom biće mu najbliže.

Ako za života mi tražismo slavu
Za sve što nas posle smrti čeka,
U svakoj pesmi zalagasmo glavu,
Da bi napravili božanstvo od čoveka.
Pesniče, bismo li svesni da nam nema leka,
Pesniče, Divljeg plača vo vjeki vjeka.