Dječak iz „Oluje“: Napiši mi, mama, šta se desilo!
1 min read
Dječak, žrtva ‘Oluje’, Bojan Arbutina kao naučnik istoričar istražuje genocid u NDH i njegov nastavak, kako naziva progon Srba sa svojih vjekovnih ognjišta 4-5. avgusta 1995. godine.
U ove prve avgustovske dane ne tako davne 1995. godine, u beskrajnoj koloni Srba prognanih sa svojih vekovnih ognjišta na području današnje Hrvatske, ka Srbiji, koja je predstavljala spas od smrti, gladi, neizvesnosti i straha, kretalo se na desetine hiljada nedužnih i progonjenih.
Među njima nalazio se i dvogodišnji Bojan Arbutina čiji su se najmiliji, skupa sa svojim brojni sunarodnicima, otisnuli iz svojih domova bežeći pred nasiljem, mržnjom i sigurnom smrću.
Svoj novi dom Bojan i njegovi najmiliji iznova su stvorili u Srbiji.
Danas, dvadeset šest godina kasnije, nekada mali dečačić Bojan pripada timu vrhunskih stručnjaka Muzeja žrtava genocida.
Ovaj mladi, daroviti istoričar naredne godine postaće doktor istorijskih nauka tako što će odbraniti tezu posvećenu stradanju Srba na području Srema u vreme Drugog svetskog rata.
Na taj način biće okončano Bojanovo višegodišnje temeljno i prilježno istraživanje jednog od posebno tragičnih segmenata genocida počinjenog nad Srbima na području Nezavisne Države Hrvatske.
Ovih dana istoričar Bojan Arbutina biće predstavnik Muzeja žrtava genocida u Prebilovcima gde će biti obeležena tužna 80. godišnjica ustaškog masakra nad Srbima počinjenog u tom hercegovačkom selu.
Mladić koji je za mnoge od nas preživeo nepojmljivu tragediju, odlazi da iskaže pijetet i poštovanje svojim sunarodnicima brutalno mučenim i ubijenim u Drugom svetskom ratu.
Bojan je svoj profesionalni angažman posvetio istorijskoj nauci, a posebno izučavanju brojnih aspekata genocida počinjenog nad pripadnicima njegovog naroda na području Nezavisne Države Hrvatske.
Ne tako davno dvogodišnji dečak-izbeglica, a danas istoričar kojim se ponosi Muzej žrtava genocida, Bojan Arbutina predstavlja divan primer plemenitog, obrazovanog i odgovornog mladog stručnjaka koji ljubav i odanost prema svome narodu pokazuje istražujući neke od najtragičnijih epoha njegove mnogovekovne prošlosti.
Danas, na ovaj dan sećanja i tuge, sa vama delimo tekst koji je pre nekoliko godina, na molbu svoga sina, napisala Bojanova majka.
Ovo dirljivo i emotivno svedočanstvo o tragičnim događajima i ,,Oluji“ koja je izazvala nepojmljivo stradanje nedužnih poziv je svima nama da nikada ne zaboravimo nevine žrtve svoga naroda.
…
U nedelju, 30. jula 2017. godine, na dan Ognjene Marije, posle Liturgije služene u Hramu Svetog Save u Parizu, sreo sam starog poznanika, Banijca, moga zemljaka, velikog čoveka, učesnika u Krajiškom i ratu na Kosovu, koga je sudbina odvela u daleki svet da zaradi dinar. I kako to obično biva, seli smo, i uz rakijicu, otpočeli priču.
Teme su se kao i uvek kretale oko politike, kulture, Crkve, društva, života. Ali priča se završila Krajinom, kao i svaka priča koju vode dve zemljaka Krajišnika. I u tome neravnopravnom razgovoru, svestan svoga neznanja i nezrelosti, ja sam bio taj koji je ćutao i upijao svaku reč, trudeći se da i kockicu sudbine moga zemljaka uklopim u Krajiški mozaik koji godinama gradim u mislima.
Poželeći jedan drugome snage i hrabrosti da istrajemo u sopstvenim bitkama, oprostili smo se i krenuli svojim putem. I na tome putu do stana, ulazeći u metro, gledajući lica slučajnih prolaznika i razmišljajući o sudbinama, kako njihovim, tako i o sudbini moga zemljaka, skupio sam hrabrosti da saznam i one sudbine od kojih bežim godinama. Odlučio sam da onaj delić sudbinske kockice Krajiškog mozaika konačno osvetlim.
Svestan da otvaranje starih rana nije lako i da čovek uvek nastoji da zaceli bol i svoju prošlost učini lepšom no što jeste, svestan da su pojedine ljudske sudbine opterećene zlom, svestan svojih strahova i slabosti, uzeo sam telefon, pozvao sam je i upitao „Da li možeš da mi napišeš šta se desilo?“.
„Početak avgusta 2017 godine, vreo dan, 40 stepeni, sedim na terasi, u ruci mi je istovremeno cigara i olovka, misli mi lutaju po prošlosti. Dvadeset i dve godine, kao da je juče bilo. Dvadeset i dve godine su dovoljne da od male mrvice deteta izraste čovek.
Bili su to naizgled srećni dani te davne 95-te godine, isto početkom avgusta, i bez obzira što je oko nas besneo rat, bili smo srećni jer smo bili svoji na svome i sa svojima. Moj Bojan, uvek nasmejana beba, svojim sićušnim nožicama je vozio bicikl po dvorištu. U zraku se osetila težina vazduha, letnja žega, miris rata, i nevolja.
Subota, 4. avgusta, 1995. godina. Odjednom na cesti, ispred našeg dvorišta, nastade gužva. Kolona prljavih automobila, traktora sa prikolicama, starci, majke, deca, neki svet preplašen na smrt nalazio se tik ispred mene. Imala sam tada 25 godina, živela sa suprugom i sinom u Topuskom, malom banjskom mestu punog duha i ljubavi.
Tog dana, oko 5 sati ujutru, počelo je da gruva sa svih strana. Tuče li, tuče.. Odzvanja. Ranije, kada se tako čulo, imali smo običaj da izađemo u dvorište i određujemo odakle je dopirao zvuk. „Ovo je pred Karlovcem“; „Ovaj mora biti negde kod Kladuše“, bili su samo neki od komentara. Međutim, sada nije bilo ni pokraj Karlovca, ni pokraj Kladuše, tutnjilo je sa svih strana. Ljudi na ulici uplašeni, zbunjeni.
Branko, suprug, već nekoliko dana nije kod kuće. Nalazi se negde na položaju, u Bosni. Međutim, odjednom, između kolone vozila pojavi se i njegov lik, prekriven znojem. Bezglavo utrča u dvorište i poče vikati „Pakuj sve što možeš i bežite!“. „Kuda?“ – upitala sam. „Kuda i svi! Ja idem sa vojskom da vam čuvam odstupnicu!“.
Težak je trenutak kada shvatiš da ti je jedini zadatak spakovati život u putnu torbu. Ali i to se moralo. Bojan, onako mali, trčkara oko mene, hvala Bogu pa se ne seća gotovo ničega. Raduje se prepunoj cesti, misli da je u pitanju velika svadba.
Spakujući na brzinu sve što sam mogla, uzimam Bokija u naručje, pretrčavam preko ceste do mlekare, i uzimam kartone jogurta i hleba. Krećem redom uz kolonu i dajem ih majkama sa djecama koje su se tu zatekle. Trajalo je to celu noć.
Nadolazili su neprestano, kolone su prolazile pored kuće, trčala sam gore – dole deleći hleb i jogurt, a da još nisam bila ni svesna da moje spakovane stvari znače da bi ja trebalo da krenem put kolone.
Nedelja, 5. avgust, podne.
Prošla je i zadnja prikolica iz Knina, a Bojan i ja samo i dalje ostali sami. Branko tamo negde čuva Krajinu. Čuva narod dok se povlači.
Komšije viču na mene da krećem i ja. Uzimam Bokija, stavljam ga na zadnje sedište auta zajedno sa njegovim „velikim“ medom, i krećemo. Ne znamo gde. U kolima ispred naših se nalazi moja sestra Željka sa svojom ćerkicom Dinom. „Krećite, krećite…“ čuju se povici, teraju nas. Nismo prošli na kilometar, sreli smo Milana, moga tatu, koji nas je isto tako požurivao, gledajući svoje dve ćerke i svoje unuke kako odlaze. U nepoznato.
Ne znamo više ništa, ni gde idemo, ni gde su nam voljeni… Branko nam je ostao tamo negde, tata u Topuskom, mamu nisam videla danima, ni babu, djeda, starog đedu.. O nikome ništa ne znamo. Svako je krenuo na putovanje ponasob. Kolone, tri kolone u dve trake, i mic po mic. A granate padaju, sve nešto blizu, odjekuje. „Kud ću ja bez Branka? Gde je on?“ – samo se ta misao motala.
U koloni hiljadu priča. „Poginuo Pero“ jedni viču, „Stanu raznela granata“ plačući govori jedna baka.
Niko nije znao gde idemo. Niko ne spominje Srbiju. Mislilismo da se sklonimo na par dana i da se vratimo.
Dvanaest sati u koloni a prešli smo svega nekoliko kilometara. Ušli smo u Glinu. Po ulicama ostavljeni traktori, pune prikolice, narod iskočio i traži sklonište. Da sačuva živu glavu. Pustoš. Pomeram kola po malo, izlazim napolje i šetam da ne bih zaspala za volanom. Nastavljamo tako, i negde u dubokoj noći, stali smo na brdu više Dvora.
Opet šetam cestom da ne zaspim, ne osećam strah od granata, samo ne želim da zaspim. Moram da nastavim dalje. Gruva sa svih strana, sa desne iz pravca Bosne, sa leve iz pravca Zagreba. Malo niže, u Dvoru, gori policijska stanica. Plamen obasjava nebo nad našom „velikom svadbom“.
Pred svitanje se polako spuštamo u Dvor. Tri kolone odjednom postaju jedna. Sve postaje ubrzano. Nešto se dešava a nije mi jasno. Znam samo da treba da dođemo na most i pređemo u Bosanski Novi, u Republiku Srpsku, tamo smo sigurni. Pred mostom je sve čisto, dajem gas i krećem. Gledam u retrovizor. Iza mene više nema kola. Neki vojnici su iz zaustavili. Od umora u prvi mah nisam shvatila. Ali. To su bile „Zenge“. Vidim ih da cepaju srpsku zastavu. U tom bunilu, ispred mene, na sred mosta vidim Branka. Četiri dana je išao peške iz Bosne, izvlačio se sa vojskom.
Prešao je u Bosnaski Novi i na mostu sa te strane je čekao u nadi da će nas videti. Kada je video da su presekli kolonu, svesno je krenuo ka nama, misleći da nismo uspeli da se izvučemo. Nije imao šta da izgubi, hteo je samo da bude sa nama. Trči ka nama. Zenge i on na istom mostu. Nekoliko metara udaljeni jedni od drugih. Nisam smela da stanem, skočio je i uhvatio se za kuku od auta i vikao „Gas! Gas! Gas!“.
Čim smo prešli most skrenuli smo iza neke zgrade da se sakrijemo od bombardovanja. Ogreban, krvav, preplašen, došao je sebi, i bio je uz nas, što je najvažnije. Avioni su tukli kolonu od Prijedora do Dvora. Nije bilo zadržavanja. Idemo dalje! Do Banja Luke.
U Banja Luci odlazimo do prijatelja i na Dnevniku gledamo naš egzodus. U nekom delu kolone leži čovek, stariji, invalid, mrtav. A našeg Đede nema nigde, isto invalid iz Drugog rata. Crne misli lutaju u nama.
Ponedeljak, 6. avgust, jutro.
Svanulo je. Moramo krenuti dalje. Pustoš koja je ostala iza nas bila je dovoljan znak da nema vraćanja. Tada shvatam da odlazimo zauvek. Do kolone još uvek dopiru tragične vesti. Kod Gline su isto presekli kolonu i zarobili izbeglice. Čujemo svašta. A ništa ne znamo o svojima. Poginuo, mučen, osakaćen, silovana. Ništa nam ne preostaje osim da stisnemo zube i nastavimo napred. Gledam Bojana. Za šest dana je pojeo tri paštetice i popio malo vode. Ali još uvek sam jaka. Moramo napred.
Polako se približavamo Srbiji, Loznica. Pretresaju nas. Moramo predati sve oružje koje imamo. Ljudi plaču, ne odvaja im se od oružja sa kojim su četiri godine. Branko teškom mukom gleda svoj puškomitraljez i predaje ga na punktu određenom za to. Težak je to trenutak. Krajišniku je sudbina borba, a oružje.. Oružje je svetinja.
Prelazimo u Srbiju.
Autoput.
Kraj njega stoje ljudi i dele nam lubenice. Mi ne možemo više ni da jedemo. Još u Loznici nas pitali gde idemo i ispišu nam potvrdu da idemo u Beograd.
Srbija.
Sa svih strana more ljudi i prevoznih sredstava. Stojim u koloni iz vojnog kamiona. U njemu naših vojnici. Gledam u dečaka koji je na kraju sedeo ali ne reagujem. Puče nešto u meni, iskočim iz auta i krenem ka dečaku. „Pero, jel znaš gde mi je tata?“ upitah ga. Pero, brat, mora da zna nešto od ujaka, moga tate. Pero ćuti, ne poznaje me, gleda kroza me. „Ujak?“ odjednom prozbori.“Evo ga ovde, u kamionu“. Nigde kraja mojoj sreći kada sam ga ugledala. Prešao je kod sestre u kola i ispričao nam šta se desilo.
Da je poslednji je krenuo iz Topuskog, da se našao u delu kolone koji je bio opkoljen tri dana u Glini, da su ih posle pustili da autoputem krenu za Srbiju. Za jednog člana smo bogatiji, pomislih. Idemo dalje.
Bojan, koji nije progovarao u Krajini, ćutao je sve vreme, ali je razumeo i reagovao na svoj način. Muško, lenjo za priču. Nakon nekog vremena stigli smo pred tablu „Beograd“. Učinilo mi se da vidim „Život“.
Vozeći se, prošavši Sava Centar, došli smo na Mostar. Ugedajući Savu, iza mojih leđa, promilile su se prve reči „MORE! Ovde ćemo se svi kupati“. To su bile prve njegove reči. O olujnim vremenima u njegovom novom gradu.
Kolonu su slali za Kosovo, izlazi ka Beogradu su bili blokirani. Mi smo se, bezobrazno i skoro pregazivši policajca, isključili ka Sajmu i krenuli put Petlovog brda.
U narednim danima su pristizali svi. Đedo naš, na jednoj nozi, krenuo peške, povezli ga ljudi. Svekrva sa jednim ćebetom preko ruke zvoni. Zvono se čuje, dolaze jedan po jedan, okupljamo se. Samo još moje mame nema. Danima je nema. Ipak, preko VERITASA saznajemo da je zarobljena.
Ostala je naredna tri meseca u zarobljeništvu posle čega nam se pridružila. Olujno nevreme nas je razbacalo na sve strane ali snaga porodice nas je ponovo okupila. Hvala Bogu, žive i zdrave.
I evo… 22 godine…
Mislila sam od „Beograd“ da piše „Život“, ali sada, nakon 22 godine shvatam i znam da je moj život prekinut i da je ostao u Krajini, toga avgusta 1995-te godine.
Poželo si da napišem ovo, a da nisi svestan koliko je sve ovo teško opisati. Isto kao i onda kada si od Save mislio da je more. Ali kao što sam morala da spakujem svoj život u kofere tako i ove redove moram ispisati. Zbog tebe. I zbog tvoje dece.
Da ne zaboravite nikada!“
Hvala ti!
Tekst i fotografija preuzeti sa FB stranice „Muzej žrtava genocida“
“OD ZAGREBA PA DO ČAČKA, GLASAĆEMO SVI ZA MAČKA, BOLJE MAČAK DA NAS GREBE, NEG STOJADIN DA NAS J..E”
Tako je pevala Udružena opozicija u Srbiji uoči Drugog sv. rata.
Radi istorijske istine valja reći da su zapadno-evropski i američki imperijalisti-trijalisti instalirali i učvrstili kolonijalny upravu u Beogradu uoči Drugog sv. rata preko izvesnih domaćih i tuđinskih okultnih i idolatriskih struktura, koje su usmeravali i kontrolisali na čelu sa engleskim lakejom knezom Pavlom Karađorđevićem, koji „nije bio ni vojnik ni Srbin“, kako to lepo reče engleski publicista Ričard Beset u knjizi koju je objavio pod naslovom “Hitler’s spy chief”, gde stoji: “Paul was neither a soldier nor a Serb…” (Vidi: Richard Bassett, Hitler’s spy chief – The Wilhelm Canaris mystery – “the most dangerous intelligence man in the world, London, 2005, str. 210).
Takođe, između ostalog, pomenuli bismo prof. dr Jovana Đorđevića (1908-1989), Pavlovog i Brozovog „eksperta“ za „federalističko uređenje“, koji je rođen Beogradu u činovničkoj porodici, koja vodi poreklo po ocu iz Šabca a po majci iz Pančeva. Završio je Pravni fakultet u Beogradu i doktorat nauka u Parizu (1935) sa tezom: Les rapports entre la notion d’etat et la notion des classes socials. Krajem 1935. godine izabran je za docenta Pravnog fakulteta u Beogradu na katedri „Ustavno i državno pravo“. U toku 1938. godine prijavio se na konkurs Rokfelerove naučne fondacije za godišnju stipendiju u cilju naučnog usavršavanja kao “visiting professor”. Na preporuku njegovih pariskih profesora, Siton Vatsona i g. Slobodana Jovanovića i na osnovu naučnih radova, izabran je kao jedini pitomac iz Jugoslavije. Đorđević je u Engleskoj proveo 3 meseca 1938 godine. U Sjedinjenim Američkim Državama proveo je u toku 1939. godine 9
meseci. U Engleskoj, poglavito u Londonu, radio je na upoznavanju engleske političke nauke, na usavršavanju jezika i upoznavanju ljudi i prilika. A, naročito, na ispitivanju šta se sve u Engleskoj pisalo o predmetu koji je bio glavni problem njegovog naučnog izučavanja: o federalizmu.
Od njegovog aktivnog rada bilo je ovo: održao je po jedno predavanje u čuvenoj „Londonskoj školi za ekonomske i društvene nauke“ i u Oksfordskom Univerzitetu. Tema je bila Ustavni razvoj Jugoslavije i stanje društvenih nauka u našoj zemlji. Đorđević je bio pristalica jugoslovenskog federalizma na austrougarski, fabijanski, intermariumski i kominternovski način.
Da bi se dobro upoznao sa Engleskom i engleskom naukom, na preporuku Siton Vatsona, profesora Londonskog Univerziteta i same Uprave Rokfelerove zadužbine, razgovarao je u Londonu sa mnogim naučnicima, profesorima, visokim činovnicima i poslanicima. Tako je imao priliku da poduže razgovara i sa Atlijem o političkim prilikama u svetu, u Engleskoj i Jugoslaviji.
Predmet njegovog izučavanja je obuhvatao: američki federalizam. Došao je u dodir 1939/40 godine i sa izvesnim fabijansko-kominternovskim bečko-berlinskim marksistima baljezgarima tzv. „velikim kadrovima“ i „velikim izabranicima“ velikohrvatske, srbofobične, kolonijalne i rajetinske Komunističke Partije Jugoslavije, koja je osakatila srpski narod i lišila supstance stvarajući nove nacije.
Takođe, imajući na umu zakulisni, podrivački i potpaljivački rad fabijanskog establišmenta u Londonu, engleskog intelidžens servisa i Forinj ofisa u kojem su sedeli „najbolji eksperti“ za federalističko uređenje u svetu “ – “World federalist”, njihov uticaj počeo je da se oseća i na Balkanu u izvesnim zakulisnim zbivanjima devetnaestog i dvadesetog stoleća. Posebno 1903. godine kada su Englezi stvorili Balkanski komitet – “Balkan Committee”, čiji je centar bio u Londonu. Po njihovom projektu nastala je „Mlada Bosna“, „Crna Ruka“, „Bugarska Balkanska Liga“ i „Mlada Turska“ – “Young Turks” and as the “Young Ottomans”, koja je osnovana u Parizu 1865/67 u sklopu „Macinijevog Evropskog Revolucionarnog Komiteta“ – “Mazzinini’s European Revolutionary Committee”. Lider „Mlade Turske“ je bio Emmanuel Carasso, koji je bio veliki majstor u makedonskoj masonskoj loži u Solunu „Makedonija Uskrsla“ – “Macedonia Risorta”, koja je bila tesno povezana sa „Velikim Orijentom“ Italije i Francuske, kao i sa „Sjedinjenom Velikom Ložom“ u Londonu.
U tzv. „Balkanskom komitetu“ koji je osnovan 1903. godine sedeli su ljudi koji nam nisu bili prijatelji: „Prime Minister William Gladstone, Sir Edward Grey, Aubrey Herbert, Noel Buxton, James David Bourcher, Arthur Evans, R. W. Seton-Watson, Henry Wickham Steed, William Miller, Aubrey Herbert, Mark Sykes, Esme Howard, Propaganda chief John Buchan (Lord Tweedsmuir), James D. Bourchier, Correspondent for the London Time, M. Poncare, Combes, Delcasse, Briand, Viviani, Millerande, Miss Durham, Edward Boyle…“ ( Vidi: E. N. How the British Started World War I, U.S.A., 1999).
Dodajmo ovome, da je prof. dr Jovan Đorđević, rokfelerovac bio poznat kao levičar u strukturi kolonijalnog, predratnog, monarhističkog, beogradskog, rajetinskog, internacionalističkog i masonsko-komunističkog establišmenta i kao ustavotvorac u Brozovoj posleratnoj, truloj, robovlasničkoj, velikohrvatskoj, fabijansko-bundističkoj, intermariumskoj i kominternovskoj beogradizovanoj-josipgradizovanoj komunističkoj NATO – Jugoslaviji i današnjoj rajetinizovanoj i razvratničkoj Srbiji sa izvikanom faraonskom mogilom tzv. „kućom cveća“ austrougarskog feldvebela, buržoaskog najamnika, velikohrvatskog firera Josipa Broza tzv. „Tita“, gde mu se izvesni „srpski“ poltroni-idolatristi, komunisti-internacionalisti i danas klanjaju na sramotu junačke Srbije.
Na kraju da vidimo šta o Brozovom velikohrvatskom najamniku prof. Jovanu Đorđeviću kaže Rad P. Rašanin i o sramnom sporazumu Cvetković-Maček u značajnoj raspravi koja je objavljena u „Amerikanskom Srbobranu“ pod naslovom „Komunistička Partija Jugoslavije i nacionalno pitanje – kroz prizmu komunističke literature, izvora i dokumenata“, gde između ostalog stoji:
„Radi se o tome da vidimo kakvo je mišljenje imao o sporazumu Cvetković-Maček i u vezi sa njim sa delimičnim rešenjem Hrvatskog pitanja i uspostavom iz njega proistekle i formirane Banovine Hrvatske, jedan od glavnih vladinih eksperata i savetnika koji su na njemu radili. Inače komunistički saradnik, špijun, dugogodišnjei simpatizer i zaštitnik, za vreme okupacije njihov partijski radnik, člankopisac i savetnik. kao strogi ilegalac u okupiranom Beogradu dr. Jovan Đorđević, bivši predratni docent beogradskog pravnog fakulteta, danas redovni profesor istog i visoki državni i partijski funkcioner, kao što ćemo dalje videti. Ovo je važno utoliko, što se kroz njegovo mišljenje može skoro stoprocentno nazreti i partijsko mišljenje po ovome najvažnijem delu Nacionalnog pitanja Jugoslavije, koje i pored večitog i praznog isticanja komunističkog bratstva i jedinstva doživljava baš u našim sadašnjim danima svoju najakutniju formu ( Da potsetimo na tzv. „Hrvatsko Proleće“, Ustaški pokušaj ustanka u centralnoj Bosni 1973, Karađorđevo i dalje u vezi sa tim). Đorđević je u čiju se detaljnu biografiju mi ovoga puta nećemo bliže upuštati, uhapšen avgusta meseca 1944 od strane srpske Specijalne policije u Beogradu ( radilo se je o velikoj provali u komunistički tehničko-propagandni forum i aparat u Beogradu) kao strogi ilegalac koji je živeo i skrivao se pd lažnim imenima dr. Marko Petrović i dr. Zoran Jovanović na koja je naravno imao i sve moguće najsavršenije falsifikovane isprave. Pod istragom i u pritvoru kod srpske policije ostao je sve do 3 oktobra 1944. Tada je od strane iste na njen zahtev pre nego što je Specijalna policija pred predsojećom Sovjetskom najezdom napustila Beograd odveden u Beli Potok pod Avalom i tamo predat Mihailovićevoj Komandi Beograda. Tamo se je kako smo kasnije u emigraciji od izvesnih preživelih funkcionera te komande privatno saznali, pozvao na neko strogo poverljivo naređenje i tajnu šifru za tu Komandu nadležne vlade Sl. Jovanovića iz Londona. Prema ovom naređenju on je od vlade i njenog pretsednika lično pok. Sl. Jovanovića određen i naređeno mu je da održava vezu i saradnju sa KPJ ( Kako bi prema Đorđevićevoj izjavi na sasalušanju kod srpske policije Jovanovićeva vlada imala pri partiji svoga pouzdanog čoveka i kako prilikom konačnog rešavanja statusa i buduće sudbine države Jugoslavije ne bi
prečani Srbijance nadglasali i t. d. Ovo su navodno bili saveti Sl, Jovanovića njegovom docentu, predratnom užem saradniku i prijatelju i nekadašnjem odličnom učeniku Đorđeviću, kada su se 1941 godine poslednji put videli i još pre Jovanovićevog napuštanja zemlje opraštali). Bilo kako bilo tek prepredeni, pokvareni i dovitljivi Đorđević uspeo je da sa ovim ubedi nadležne u komandi Beograda i da pre njihovog povlačenja za Bosnu bude pušten na slobodu. On se je
odmah po sovjetsko-partizanskom zauzeću Beograda, ubrzo posle 20 oktobra 1944 godine, prijavio nadležnim faktorima i odlično unovčio svoju dugogodišnju a u prvom redu ratnu saradnju sa partijom. A partiji su tada prilikom formiranja i preuzimanja nove vlasti bili i te kako potrebni stručnjaci Đorđevićevih – sposobnosti, kova i karaktera. Ubrzo je postao pomoćnik ministra za Konstituantu, skupštinski i pravni savetnik, zakonopisac i zajedno sa svojim šefom i prijateljem Mošom Pijade donosilac svih njihovih prvih pravilnika i uredaba. Specijalno onih iz domena organizovanja nove vlasti i državne administracije i uprave, koju su oni zavodili. Kasnije je postao i predsednik Vrhovnog Zakonodavnog Saveta Jugoslavije, zadržavajući stalno svoju katedru redovnog profesora Pravnog fakulteta, postaje i redovni član njihove nazovi akademije nauka, diplomatski i pravni savetnik pri mnogim međunarodnim komisijama i delegacijama. Pri tome najrevnosniji uživalac svih materijalnih i političkih privilegija u vezi da ovim i nosilac najvećih komunističkih odlikovanja, pored predratnog Sv. Save III stepena sa kojim ga je zaobilazeći nadležnog ministra prosvete, na svoju ruku i svoju odgovprnost Dragiša Cvetković odlikovao…
Konkrektno u vezi sa pitanjem o sporazumu Cvetković-Maček, formiranju Banovine hrvatske i njegovom ličnom mišljenju u vezi sa tim s obzirom da je on bio pored pok. dr. Mihaila Ilića i dr. Đorđa Tasića jedan o njegovih tehničkih i pravnih redaktora izjavio je i svojeručno napisao sledeće:
‘Poznato je da je posle t. zv. Sporazuma Cvetković Maček parlament ukinut i da je zakonodavna funkcija prešla na vladu. Vlada je postala zakonodavni organ. Krajem 1939 godine i u prvoj polovini 1940 godine, dok je ranija situacija bila stagnirala na zapadu, vlada je nameravala da ostvari obećanje dato narodu pri dolasku na vlast kabineta Cvetković-Maček i da izvrši demokratizaciju zemlje. Otuda je ona pozvala kao stručnjake državnog prava profesore: dr. Mihaila Ilića, dr. Đorđa Tasića i mene i zamolila nas da izradimo projekte zakona o demokratizaciji javnog života. Mi smo izradili ove projekte: Izbornog Zakona, Zakona o štampi, Zakona o udruženjima i Zakon o zboru i dogovoru.
Projekat Izbornog zakona je pretrpeo znatne izmene u Ministarskom Savetu i to u nedemokratskom smislu, odnosno po želji svake partije da svoje ideje sprovede. Ovaj projekat je objavljen, i kao što se zna, nikada nije postao zakon u pravom smislu, upravo nije se primenio. Ostali projekti su ostali u projektima. Kao stručnjak za federalizam davao sam svoje mišljenje u zamršenim i teškim sporovima po pitanju uređenja Banovine Hrvatske i njenih odnosa kao federalne jedinice, sa državom odnosno centralnom vladom u Beogradu.
Usled brzog i više političkog nego ustavno-pravnog formulisanja osnovne uredbe o Banovini Hrvatskoj kao i usled nedovoljnih poznavanja mehanizma i suštine federacije, a naročito usled slabe i nesigurne političke baze sporazuma Cvetković-Maček, sukobi i nesuglasice između Vlade u Beogradu, upravo njenog srpskog dela i Banovine u Zagrebu bili su česti i složeni. Mi smo pokušavali da u ovu materiju unesemo izvesna pravna pravila i izvestan logični red. Naravno ono što je politika kvarila nisu mogli pravnici da poprave. U jednom momentu usled nedovršene strukture Federacije u Jugoslaviji i usled pritiska srpskog javnog mnjenja, povereno nam je da izradimo i definitivno uobličavanje državnog preuređenja. Mi smo izradili projekat Slovenske Jedinice, i Srpske Savezne Jedinice. Srpska Savezna Jedinica, koliko se sećam, imala se zvati SRPSKE
ZEMLJE, i predviđala je široke samouprave za izvesne oblasti u okviru onog dela Jugoslavije koji je ostao izdavajanjem Hrvatske i Slovenačke u zasebne banovine. Kao što se zna taj projekat je ostao projekat. Kao što se vidi tendencija t. zv. političkog zakonodavstva imala je biti demokratska, obogaćena modernim tekovinama zakonodavstva ovoga vremena u demokratskim zemljama. Težnja Uredbe o definitivnom preuređenju zemlje je bila da se, prema postavljenim načelima u Uredbi o Banovini Hrvatskoj izvede konačno federalno uređenje, zadovoljavajući pri tome interese srpskog naroda i težnje za autonomijom. Sve to u perspektivi tadašnjih mogućnosti, ustanova, vladajućih shvatanja i političkih okvira…” (Vidi: Rad. P. Rašanin, Komunistička partija Jugoslavije i nacionalno pitanje – kroz prizmu komunističke literature, izvora i dokumenata, “Amerikanski Srbobran”, 29. mart 1976, Pittsburgh, Pennsylvania, U.S.A.).
Imajući u vidu, da je sa sramnim sporazumom Cvetković- Maček, koji je napravljen u augustu 1939. godine, prevaren, osakaćen i ugrožen deo srpskog naroda, koji je prepušten novoformiranoj Banovini Hrvatskoj i stavljen pod hrvatsku vlast i dominaciju, što najbolje odslikava ovaj citat prof. dr Mirka M. Kosića, koji je objavljen u značajnoj raspravi “Zablude i zamagljivanja u našoj politici”, gde između ostalog, stoji:
„Oni koji 1918 godine uobraziše da mogu „sve do Graca“ doteraše sa svojom „državotvornošću“ dotle da je Hrvatska Banovina 1939 bila na nekoliko kilometara od Novog Sada i nekoliko desetina kilometara od Beograda, a 1941 godine „Nezavisna Država Hrvatska“ u Zemunu i na Drini… A sada nije više u pitanju da li će Hrvati biti „pod Beogradom“ niti samo to koliko će od preživelih Srba biti u Hrvatskoj, nego da li će Jugoslavija – ako je uopšte bude bilo moći imati ne samo predsednika vlade kojeg ne bi hteo Zagreb ( a Dr. Maček govori i Amerikancima i Slovencima da on od Srba „veruje jedino – Giletu iz Niš…“) nego da li bi vladalac mogao biti onaj koji po shvatanju Zagreba nije dovoljno – „Jugosloven“… A kada se zna npr. da je Dr. Maček i 1939 pregovarao sa Italijom radi otcepljenja i još 1941 uoči rata i kao član Simovićeve vlade u Beogradu sa nemačkom obaveštajnom službom imao dodira radi obrazovanja Nezavisne Države Hrvatske (Vidi: Vidi: W. Hagen, Die geheime Front, 2, Aff. Nibelungen Verlag Linc und Wien, 1950, str. 231-33) onda je jasno koliku važnost on polaže na „jugoslovenstvo vladaoca…“ (Vidi: Prof. dr Mirko M. Kosić, Zablude i zamagljivanja u našoj politici, „Zavičaj“, god. I I, broj 14, oktobar 1953, San Fernando, California, U.S.A).
Što se tiče Uredbe o Banovini Hrvatskoj naročito je interesantna rasprava Jovana Pejina, koju je objavio pod naslovom „Srpski otpor Mačekovom separatizmu 1940”, gde doslovno stoji:
„Uredba o Banovini Hrvatskoj objavljena je 29. avgusta 1939. u Službenim novinama Kraljevine Jugoslavije. Maček je 29. avgusta dao izjavu u Hrvatskom saboru da pitanje teritorija nije dato definitivno i da je ostalo otvoreno.
Da bi postigao što veći uspeh u komadanju Jugoslavije odmah posle potpisivanja sporazuma i objavljivanja ukaza 26. avgusta o obrazovanju Banovine Hrvatske, organizacije HSS pristupile su rasturanju Sokolskog društva u novostvorenoj banovini zbog njegovog opštejugoslovenskog karaktera, a zatim je izvršen pritisak na srpske organizacije koje su jedna za drugom raspuštane.
Rasturanje srpskih rodoljubivih organizacija bio je prvi korak ka predstojećem progon Srba. Činovnici, prosvetni radnici i viđeniji Srbi bili su izloženi maltretiranjima na radnim mestima, a počela su i maltretiranja njihovih porodica.
Ovaj progon banovinskih vlasti koji je sprovodila HSS okrenuo se i ka Hrvatima jugoslovenske orijentacije, što je dovelo do iseljavanja iz Hrvatske u pravcu Beograda i Srbije iz razloga lične sigurnosti i egzistencije…
Nemački podaci, u kojima se analiziraju tadašnja zbivanja, zabeležili su sukobe između Srba i Hrvata i posledice prenošenja državnih poslova iz ministarstva u Beogradu
na banovinske organe, zatim, oko 1500 službenika, inženjera, trgovačkih i industrijskij službenika, 800 nastavnika, sve Srbi, bili su otpušteni iz službe u Hrvatskoj sa zabranom da se bilo čime bave, što je izazvalo nezadovoljstvo u Srbiji i među Srbima u Hrvatskoj.
U ovom maltretiranju građana, Mačekova Građanska zaštita odigrala je vidu ulogu. Pojedini njeni članovi, sa ili bez vođa, slali su istaknutim Srbima i Hrvatima-Jugoslovenima anonimna pisma u kojima im se preti smrtnom kaznom ukoliko ne napuste Banovinu. Ubistva su bila dokaz da pisma nisu prazna pretnja.
Bojkotovane su radnje koje su držali trgovci Srbi, kao i proizvodi iz Srbije. Pored toga, pojedina glasila HSS javno su iznosila mišljenja da je Banovina tek početak ostvarivanja hrvatskog narodnog programa.
Razne vesti o namerama haesesovaca prema susednim teritorijama Bosne i Hercegovine, Vojvodine i Crne Gore, a zatim pretnja onima koji sumnjaju u Banovinu Hrvatsku i HSS, uznemirile su Srbe. Naročito u krajevima gde je uoči pada Habsburške Monarhije pružen snažan otpor vlastima i iz čiji sredina je potekao velik broj dobrovoljaca u srpskoj vojsci u vreme oslobodilačkih ratova 1912-1918. Vrhunac osećanja nesigurnosti za Srbe bio je kada su proglašeni za manjinu u Hrvatskoj.
Zbog toga su Srbi u Kninskoj krajini pristupili merama da se zaštite.
Prvi korak učinila je Srpska pravoslavvna crkva. Eparhijski savjet eparhije Dalmatinske 7. marta 1940. doneo je rezoluciju kojom je podržao Svetosavsku poslanicu episkopa Irineja „koja je istinski stav naroda Eparhije dalmatinske“, a koja se odnosi na budućnost onog dela srpskog življa koji se našao u granicama novostvorene banovine. Poslanica je istovremeno značila i program rad za budućnost Srba u Dalmaciji.
Pored toga, episkop dalmatinski Irinej obratio se pismom dr Fedoru Nikiću, profesoru univerziteta, u kojem ga moli da mu se pošalje što veći broj knjiga koje je izdalo Ministarstvo prosvete povodom 550. godišnjice Kosovske bitke. „Molim da što veći broj primeraka bude poslat meni za ovaj grešni narod, čije se pismo ovde javno naziva ‘smrdljivom ćirilicom’ pa se kao takvo izbacuje iz škola“.
Pored crkvenim vlasti Dalmatinske eparhije Srpske pravoslavne crkve, sam narod je počeo da se samoorganizuje. Razlog ovom samoorganizovanju, posle mnogih zborova u leto i jesen 1940. u Kninu, Kosovu, Đevrskama, Kistanjama, Žegaru, Grčkom Islamu, Benkovcu i Žagroviću i organizovanja posebnog tela „Komisija spasa Srba Sjeverne Dalmacije“, treba tražiti u činjenici da su oko 1400 naoružanih pripadnika HSS-ovske Seljačke zaštite postali opasni po život i sigurnost pojedinaca, u prvom redu Srba.
Svoj rad Komisija je započela prikupljanjem potpisa sa zah da se srez Knin i Benkovac priključe Vrbaskoj banovini. Zahtev počinje:
Mi Srbi Knina, opštine Kinn, sreza Knin, bivše Banovine primorske sad Hrvatske želimo odvajanje iz Banovine Hrvatske i prisajedinjenje Banovini vrbaskoj, odnosno Srbiji (Naponena: Dokumenat su potpisali između ostalih Srba severne Dalmacije, Berić J. Branko, Nenad S. Sinobad, Jovo Milinčić, Sava Đ. Omčikus, Vladan J. Berić, Petar J. Bjegović, Ante Monti, Aleksandar Jović, Vladimir Kusovac, Vaso Maglov, Marko Mijakovac, Jovan Milivojević, Đuro Pupovac, Vlade Šibić, Rajko Sinobad-Janković, Simo Čolaković, Dušan Ćuruvija, Luka D. Kabić, Mile S. Medaković, Ilija Maglov pok. Đurđa, Mile Ožegović, Andrija Ubavić, Pava I. Petković, Đuro Kostić, Milojko Brkić, Dr. Tode Novaković, Dr. Čedomil Novaković, Simo Popović, Prof. Pero Šegota, Jovo Đ. Vojnović, Jandre Jelić, Dušan J. Sunajko, Jovo Sunajko pok Ilije, Mile Ćuruvija, Luka N. Novaković, Jovo Marjanović, Rade Despot, Đuro Radulović, Miloš Pupovac, Đuro Marić pok. Todora, Stevan Maglov, Cimo Cvijetić, Đuro Ožegović, Mile Ožegović pok. Stevana, Rade Radulović p. Milutina, Milan Bjedov, Milan Šolaja, Simo Radić, Dušan Čeko, Marko Amanović, Jovan Jaramaz Stevanov, Stevo Rađenović Milin, Jovo Berić, Milan Glamočlija, Milan Bujatović, Branko Jelić, Bogdan Bandić, Dušan-Božo Petković, Jandrija Bukorović pok. Jovana Nikola S. Rastović…
Dokumenat se nalazi u Arhivu Jugoslavije/Srbije u Beogradu, – p.p).
Zatim slede potpisi starešina porodica. Zahtev je rađen za svako naselje posebno. U srezu Knin ukupno je potpisalo zahtev 4537 starešina porodica iz 23 naselja i to: Knin 74, Oton 98, Oćestovo 116, Žagrović 222, Radučić 103, Markovac 87, Ramljane 124, Orlić, Golubić 377, Zvijerinac 71, Turić 75, Polača 254, Uzdolje 212, Biškupija 291, Kovačić 184, Kninsko polje 81, Strmica 363, Plavno 559, Pađene 175, Vrbnik 208, Riđane 100, Mokro Polje 456, i Radljevac 123.
Da bi se dobila prava slika zahteva i volje stanovništva Kninske krajine, potpise starešina porodice treba pomnožiti sa broje članova porodica, a prema popisu stanovništva iz 1931. on je iznosio 6,6. Za prisajedinjenje Vrbaskoj banovini izjasnilo se oko 30.000 stanovnika Kninske krajine (Vidi: Jovan Pejin, Srpski otpor Mačekovom separatizm 1940, „Intervju“, br. 242, Beograd, 14. septembar 1990, str. 24-26).
S obzirom da je prof. dr Jovan Đorđević, Rokfelerov stipendista, Brozov velikohrvatski najamnik bio autor „Organizacionog pitanja Komunističke Partije Jugoslavije“ na kojem je radio po izvesnim informacijama uoči i u toku Drugog svetskog rata, gde između ostalog stoji:
„Šta je ćelija? … Ćeliju sačinjavaju članovi Partije, članovi ćelije. Broj članova ćelije je najmanje tri, to je najniža granica broja članova Partije koji sačinjavaju jednu ćeliju…
Na čelu svake ćelije nalazi se sekretar ćelije. On rukovodi radom ćelije…
Dakle, ćelija je osnovna partijska organizacija u sastavu jedne organizacije (reonske, mesne, sreske, okružne), ona je osnovni deo jedne organizovane celine ( čitave Partije)…“
„Rekli smo da je ćelija osnovna partijska organizacija. Ona ulazi u jedinstveni sistem organizacija, sa nižim i višim forumima, koje sačinjavaju Partiju.
Taj jedinstveni sistem organizacije naše Komunističke Partije Jugoslavije danas izgleda ovako:
Najviši Partijski forum jeste: Centralni Komitet Komunističke Parije Jugoslavije. On rukovodi radom svih partijskih organizacija u Jugoslaviji, na čijem čelu stoje:
Za Slovenačku: Centralni Komitet Komunističke Partije Slovenačke.
Za Hrvatsku: Centralni Komitet Komunističke Partije Hrvatske.
Za Makedoniju: Centralni Komitet Komunističke Partije Makedonije.
Za Srbiju: Pokrajinski Komitet Komunističke Partije Jugoslavije za Srbiju.
Za Crnu Goru: Pokrajinski Komitet Komunističke Partije Jugoslavije za Crnu Goru.
Za Bosnu i Hercegovinu: Pokrajinski Komitet Komunističke Partije Jugoslavije za Bosnu i Hercegovinu.
Za Vojvodinu: Pokrajinski Komitert Komunističke Partije Jugoslavije za Vojvodinu.
Za Kosovo i Metohiju: Oblasni Komitet Komunističke Partije Jugoslavije za Kosovo i Metohiju.
Dajući Centralne Komitete Slovenačkoj, Hrvatskoj i Makedoniji K.P.J. potvrđuje delom svoj stav o rešenju nacionalnog pitanja u Jugoslaviji. Nacionalni Centralni (Slovenačka, Hrvatska i Makedonija) i Pokrajinski Srbija, Crna Gora) kao i Pokrajinski (Bosna i Hercegovina, Vojvodina), i Oblasni (Kosovo i Metohija) imaju u svom sastavu Pokrajinske, Oblasne, Okružne, Sreske, Mesne, Opštinske i Reonske Komitete…“ ( Vidi: Organizaciono pitanje Komunističke Partije Jugoslavije, Izdanje Pokrajinskog Komiteta Komunističke Partije Jugoslavije za Srbiju, Beograd. 1943).
U ovom kontekstu bismo napomenuli da se kominternovski projekat u odnosu na srpski narod u potpunosti poklapao sa Mačekovim, Pavelićevim i Brozovim velikohrvatskim, ustaško-komunističkim, zapadnoevropskim i američkim projektom što svedoči između ostalog i srbofobična Četvrta konferencija Komunističke Partije Jugoslavije, gde doslovno stoji:
„PISMA CK KPJ POKRAJINSKIM KOMITETIMA ZA HRVATSKU I DALMACIJU O UKLJUČIVANJU BANJALUČKE I NEKIH DRUGIH PARTIJSKIH ORGANIZACIJA BOSNE I HERCEGOVINE U KP HRVATSKE
5. februar 1935. „Dragi drugovi! IV Konferencija naše partije donijela je između ostalih, veoma važnu odluku o reorganizaciji naše partije, odnosno osnivanju komunističkih partija Hrvatske i Slovenije…
Pitanje razgraničenja. U KP Slovenije ući će organizacije na teritoriju nastavanom Slovencima u Jugoslaviji, tj. na teritoriju današnjeg PK Slovenije. U KP Hrvatske ući će sve organizacije u Hrvatskoj i Slavoniji, uključujući Vukovar i Vinkovce, zatim sve organizacije u Dalmaciji, uključivši Dubrovnik, i napokon Banjaluka, Livno, Duvno, desna obala Hercegovine isključujući Mostar, tj. zapadne oblasti Bosne i Hercegovine, naseljene hrvatskim stanovništvom, koje graniči sa Dalmacijom. Ako eventualno naknadno iskrsne pitanje pripadnosti kojeg mjesta odnosno organizacije u tim pograničnim oblastima CK KPJ će donijeti specijalno rješenje o tome…“
(Vidi: Zbornik Historijskog instituta Slavonije, br. 10, 1973; prema: U. Danilović, Sjećanja, II, Na partijskom radu u Bosni i Hercegovini, priredio: Z. Antonie, Beograd, 1987, 200—202).
Imajmo pak na umu, da smo krajem tragičnog HH stoleća navukli glev zbog toga što smo stali u odbanu naših humanih prava, kao Srbi i ljudi, od belosvetskog taloga, izvesnih predstavnika zapadnoevropsih i američkih imperijalista-trijalista, koji stoje iza zloglasnog programa tzv. „Svetske Federalne Vlade“ (“World Fereration” – “Democratic World Federalist” – “World Constitution ana Parlament Association”), čije se sedište nalazi u Njujorku, u Sjedinjenim Američkim Državama (Vidi: Democratic World Federalist, “Gallery of World Government Visionaries,” htt://www.dwfed.org/gallery… Paul McGuire
and Troy Anderson, The Babylon code, New York-Boston-Nashville, 2015, str. 234-35).
Uzgred bismo citirali Pitera Jystinova (Sir Peter Alexander Ustinov, 16 April 1921 – 28 March 2004), književnika jevrejske nacionalnosti i bivšeg predsednika tzv. „Svetskog federalističkog pokreta“ („He was also a respected intellectual and diplomat who, in addition to his various academic posts, served as a Goodwill Ambassador for UNICEF and President of the World Federalist Movement…“), koji se javno izjasno devedesetih godina HH veka šta misli o Srbima:
„Srbi su dvodimenzionalan narod sa težnjom ka prostakluku… Životinje koriste svoje resurse znatno sređnije nego ovi naopaki stvorovi, čija pripadnost ljudskoj rasi je u velikom zakašnjenju.“ (ovde)
Još bismo ukazali da je Josip Broz tzv „Tito“, Pavelićev agent od uticaja, uključio u „Svetsku Federalnu Vladu“ sa sedištem u Njujorku u Sjedinjenim Američkim Državama jugoslovenske predstavnike dr. Aleksu (Aloša) Beblera i dr. Lazara Mojsova (World Federal Government, United World Federalist, World Constitution and Parlament Assocation ) da bi se uklopio u vitalne interse zapadno-evrpskih i američkih imperijalista-trijalista , koji su po cenu atomskog rata branili granice Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Kosova i Metohije (Vidi: Olivia Marie O’Grady, The beast of the apocalypse, Benicia, California, 1959, str. 397; Gary H. Kah, En route to global occupation – A high ranking Government Liaison exposes the secret agenda for world unification, Lafayette, Louisiana, 1992, str. 189).
Odrastao je Srpski Djecak….
Sa Rijecima, Suzama, i Tugom Majke Svoje…
Ponijese Citav Zivot koji Znadose u Koferima….
I Nastavise Zivot u Zamjeni ZNANOG Zivota….
GOSPODE, KOJI SVE GLEDAS….
TESKA JE I DUGOVJECNA SRPSKA SUZA….
PRKOSNI SMO U SVOJOJ VJERi….
NOSIMO PONOSNO SVOJ KRST….
Pripao Nas je Najveci i Najtezi Dio….
Voli vas Srbija, praštajte joj!
Divna priča!
Svi prvo da naučimo porodičnu, pa da se bavimo širom istorijom!
Živio mladi čovječe i neka te Bog čuva!
HVALA tebi i tvojoj majki, što ne date, da se zaboravi!
Patnja, muke i nesreća, koja prati ROD NAŠ, NIKADA NE SMIJE DA SE ZABORAVI!
Zbog naše i budućnosti naših potomaka, istina o stradanju našeg roda,
NIKADA NE SMIJE DA SE ZABORAVI!!!
Uh zalosti. Uvjek me rasplace sudbina Krajusnika.