Đeduka

Piše: Mileva Lela Aleksić

Te davne godine, osamdeset i neke, proleće je, kao nikada ranije, bilo darežljivo; dojezdilo je u ukrašenim kočijama preko Gujinog Kamena, rasipajući zlatnu prašinu po tek probuđenim voćnjacima i zabranima.

Zakikotale se jabuke beharom, zagrlile se zasmejane grane, šapućući po koju tajnu. Pčele su ljubile bele latice, žudno ispijajući mirišljavi nektar. Samo da slana ne sprži zametke bogatog roda.Krošnje majskih trešanja se zaogrnule belim beharom.Ličile su na čedne neveste koje pokrivaju lice belim prozirnim velom. Žustrost i užurbanost, dozivanje čeljadi, vriska dece ispuniše seoska dvorišta. Odjek bronzi i medenica utapaše se u arije slavuja i dživdžana. Domaćini se prihvatiše posla;da poprave zarušene ograde, da očiste livade od korova, njive od strnjike, okreče stabla šljiva i jabuka, orežu sasušene grane.Setva beše najuzvišeniji,skoro epski posao u svakom domaćinstvu.Kad su puni ambari i salaši, kad zamiriše dom zlatnim hlebovima, domaćini su spokojno ispijali po koju čašicu rakije, blagodareći Bogu na darovima. Hleb…Hleb je snaga i garant opstanka doma i ukućana.
…Na klupi ispred kačare đeduka je izneo vremešne godine i dugo pamćenje.Odeven je u prtenu belu košulju, pleteni džemper obojen u orahovom lišću, tkane čakšire i isti takav koporan. Gologlav…Okreće prema Suncu brazdu na desnom obrazu, da ogreje davne ožiljke i daleka sećanja. Čvornovatim prstima zahvata iz duvankese prstohvate zlatnog duvana, miriše ga, znalački procenjujući kvalitet. Iz metalne tabakere, uzima list papira na kome savija tanku cigaretu. Čini to veštim pokretom, dok u mislima niže slike davne prošlosti, kratke mladosti i momkovanja, tegobnih ratnih godina, kućenja, borbe sa životom i nedaćama svake vrste. Ne pali odmah cigaretu. Važno je da je tu, savijena u žuljevitim prstima, da zažeže vatrom daleka sećanja, da sagori mukotrpnost teških uspomena.Deluje stameno, kao jedan od junaka iz epskih pesama. Samo pogled koji podiže prema mome licu odaje blagočestivost i blagodarnost jedne obožene duše. Dugo premotava svoj život u sećanju, kao kad tkalja odmotava satkano platno, iznoseći ga na perilo da ga ubeli i spremi za razne rukotvorine. Reči drži svezane u mislima, na kratkom upredenom užetu koje se zove mudrost. U kolotečeni sećanja kovitla se život stvrdnut u grumen, u kamen, u spomen…Retko kome otvara fišekliju života u kojoj je uvek spremna džebana kojom se brani svetost i svetlost, zaveštanja zazidana u temeljima stare odžaklije,ožiljci, zemlja natopljena krvlju i znojem, rodna brazda u Lučevini, posiveli spomenici, krajputaši. A, retko ko može i razumeti kazivanja koja se istaču iz ožiljaka kao miro sa mirotočive ikone.Tihost nagoveštava ispovest duše, iznošenje na svetlost prolećnog dana sećanja iz malih i velikih džepova, iz poruba i štepova u kojima se sklupčalo dugo pamćenje. Samo krik gavrana remeti tišinu. Đeduka ga ispraća mrkim pogledom, kao da njime odgoni pticu zloslutnicu od svog kućišta i omeđišta.Ćutim kao pred oltarom staroga hrama.

Istrajavam u smirenosti i strpljenju. Stari ljudi su promišljeni i mudri. Ne govore mnogo, ni brzo, drže svaku reč pod uzdama razuma. Otmeni su kao kakvi duhovni velikodostojnici, a opet skromni i smerni kao pastiri u pohabanim kabanicama. Njihova reč zri kao jabuka, upija svetlost i snagu životnog iskustva i mudrosti. Ponekad je kao kap pričesnog vina. Ne otvaraju kapije svoga uma olako, tek besede i razbibrige radi. Zagledani u daleke predele svoga tegobnog života, kao kakvi starozavetni proroci,iznose na oltar istine svoja kazivanja kao što se pod svodovima hrama uznose molitve Bogu.
Sedim na oronuloj hrastovoj klupi sa mojim đedukom. Neka mi čudesna snaga puni damare. Neobjašnjiva je ta bodrost,kao da vremešni ratnik istače svoja zaveštanja u moj nepokor, uveren da ih zavetuje nekom ko će ih sačuvati i predati potomcima da bitišu u neprikinutom lancu zavetnog trajanja. Ispred mene glinena ćasa u kojoj se rumene majske trešnje. Ubrane su rukom moga đeduke.Blagost iz usahlog pogleda razli se mojim licem. Prekidoh duboku tišinu iz koje zažubori ispovest za nezaborav.
-Došla sam ti, đeduka. Da mi pripovedaš, a ja da pečatam u duši. Bog mi je poslao tebe da mi pričaš o vremenu koje ište moja rodoljubiva duša. Treba pamtiti, otimaju nam vetrovi neke nove ideologije tapije, zatiru nam pamćenje, prisvajaju naše, nagovaraju nas da primimo tuđe…
-E, dedine zlatne kose. Treba požuriti. Vakat je da i ja pođem. Svi moji ispisnici ćute tamo na groblju. Mene Bog još za nešto drži na ovom svetu. Možda i zbog tebe. Zaigralo ti srce da čuješ, pamtiš i sačuvaš našu golgotu, ali i vaskrs. Ako, ako…Treba sačuvati. Krivotvore ovi sadašnji. Te nije bilo kako je bilo, već kako bi oni šćeli da je bilo. Ne može, bre! Ne dam.
-Ne dam ni ja, moj đeduka.

Ima još nepokora u našemu plemenu. Eto, mene ne zovu u te njihove organizacije. Nemam njihove članske karte i knjižice. Polupismeni, a podobni, su mi pretpostavljeni. Hoće da slome ovu klicu nepokora u žilama. Ne mogu je dohvatiti, ražestili se na moje žilave korene, a ja prkosim…Kažu mi da sam nepodobna. Neka sam…
-Bog je jedini pravedni sudija. Oni su Boga prognali iz duše, iz doma, iz crkve. Sami su sebi presudili. Ja neću dočekati. Ti ‘oćeš. Pa kad mi budeš palila svjeću za pokoj ove napaćene duše, pričaj mi kako su popadali k’o zrele kruške. A, biće tako jer je takva Božja pravda. Ko bi to pomislio sada. Drže se ko u najtvrđoj tvrđavi,opasani sa sedam bedema,silnici, more… Uzalud je sve, zapamti šta ti velim, dedine zlatne kose. Oteto je prokleto. A, ko se na Boga kamenom baci, od tog istog kamena će i poginuti. Prije ovog drugog rata, svake neđelje puna crkva naroda. Igralo kolo u porti za velike praznike. Sad samo ja i još jedan moj ispisnik idemo da se Bogu molimo.Isturilo se sve k’o one duge na kaci za kominu. Pođe narod za bezbožnicima k’o ovce za šakom soli. Ne more ovo na dobro da izađe.
Pršte sokovi ranih trešanja, kao krv iz rascvetalih rana solunskog ratnika. Umorni pogled dopire do Metaljke i Bele crkve karanske. Dok u ruci dogoreva žižak cigarete, rasplamsava se vatra u dubini sećanja; zapretena u pepelu, da ne povređuje nezarasle rane.
-Đeduka, davno je bila devesto četrnesta. Šta je ostalo u pamćenju?
-E, blago meni. Što’no kažu, ne znam šta sam jutros doručkov’o, ali četrnestu zaboraviti ne mogu.Još se ponekad brecnem kad se se setim tog sudnjeg dana. Zvona na crkvi zvone neđeljom i za praznike. Pozivaju narod na službu Božiju. Toga dana zvone u nedoba. Zlo se očekivalo, a jopet molili smo Boga da nas mimoiđe. Još se nisu o’ladile topovske cevi od Balkanskih ratova, nismo dva Božića u miru dočekali, udario dušmanin da sprži ono srpske mladeži, k’o slana papriku. Ja sa bratom krčio neki ševar na ivici šume. Izdivljačile se grane, ne može da se prođe. Pogledasmo se…Oba vojno sposobni. Zabacismo sekire na rame, pa ‘ajde kući. Usput smišljam šta da kažem…
-Kome đeduka? Majci šta da kažeš?
-I majci, ali…Eto, rešili bili da me žene. Šta da kažem i budućoj nevjesti. No, nemadoh ja kad da to obavim, da mi kolo pred kućom zaigra. Vojnu bukvicu u ruke, pa trk pred crkvu. Ja prvi, brat za mnom. Pristižu jarani s druge strane rjeke,obučeni u ruvo u čemu se ko zadesio. Neko ni zemlju sa ruku nije imao kad da opere, a potrč’o da za tu mrvu zemlje gine. Da l’ je to Bog udesio, ili ljudi, ko će to znati. Sve važno za naše selo događalo se u crkvi, ili oko crkve. Znači, volja Božija.Kad dolje, čita se naređenje vojne komande o mobilizaciji. Mene i moga brata rasporediše u Drinsku diviziju. Ja artiljerac, on pešadinac. Prvi put nas razdvojiše u dužnostima.
-A, strah, bi li ti žao da ostaviš kuću i majku i…
-Nismo mi bili ovi sadašnji. Očvrsli na njivi, za plugom, u livadi, u vodenici, osvitali i omrknuli argatujući, nismo se imali kad svići na lagodnost. Sve što dođe, dočekaš k’o volju Božiju. E, kol’ko sam puta zasp’o na otkosu, na ledini…Trenem malo da zavarakam san, pa skočim da se pri’vatim motike ili kose…Pozva nas naša mučenica Srbija.Moja majka obara oči da joj ne vidim muku u srcu što se zagrcnula u neisplakanoj suzi. Gledam je prebira po sanduku, traži čistu preobuku za dvojicu sinova. Pa, uzme onu vašarsku košulju, zagleda je. ‘Oće da je spremi, pa neće, ‘oće, pa je jopet vraća. Nada se mučenica da će svako zlo biti za tri dana, da ćemo se brzo vratiti. A, ta košulja mi je stojeća, ubeljena prakljačom dolje na Lužnici, miriše na smilje i kadificu. U dve prtene torbe sprema preobuku, vunene čarape, komad slanine i po pola pogače, otkida sa čađave grede po komad pršute što je za slavu čuvala… Grdne joj slave kad sinove u rat ispraća. Iz sanduka u kom je iz roda donjela đevojačku spremu, izvuče smotuljak u vezenoj maramici. Odmotava ga, neka čudna odlučnost joj na licu. Niska dukata, sve napoleoni. Iz dobre je kuće moja majka, ujčevina mi čestita, na glasu, dobri domaćini. Tri reda dukata na nisci. Za unuke čuvala. ‘Oće da pokida niske, da sinove ne šalje bez prebijene pare u rat. Slušala nekad od svog oca kako je hajduk Veljko u bojeve nosio silno zlato. Ako pogine, da Turci ne vide da su pogubili kakav bašibozluk. Zadržah majčinu ruku. Uzesmo samo po dva velika srebrenjaka, od po pet dinara. Sa jedne strane kraljev lik, sa druge srpska kruna. Piše na njima 1903. godina. Bijaše li to ona godina kad su nam se smjenile dinastije. Jeste, to je ta godina. O tim parama ću ti posebno pričati…
– Moj Đeduka, znaš li da ću poći da obiđem sva mesta kuda je koračala tvoja vojnička čizma. Obećavam ti…
– Čizma… Dok sam stig’o na red za čizme, nosile su me hitre noge u opancima u kojima sam od kuće poš’o. Popucali kljunaši, prsti i peta bosi, vezujem ih krpama i oputom, ali idem, idem u golgotu i u slavu. No, ne rekoh ti do kraja kako od kuće pođosmo. Prekrstismo se pred Krsnom ikonom. Ne ištemo ništa u molitvi. Zna Sveti Đorđe kud smo se zaputili, znaće i da nas čuva, a mi da se čista obraza vrnemo doma. Majka stegla srce, zakrsti nas časnim krstom. Vidim da se bori da ne zaplače, bar dok niz Štulovinu ne zamaknemo. Poljubismo joj ruku i iskoračismo preko kućnog praga. Brat se kuraži, mladost ludost. Započe kajdu:,,Moj Milane, jabuko sa grane…“Drhti glas, lomi se dolje neđe u Lučevini. Odozgo, od Trnave pjevaju Draškovići. Bože mili, kakva smo mi sorta. Pošli u rat, k’o na svadbu…
-Đeduka, znaš šta hoću da te pitam, a ne umem da te pitam…
-E, dedine zlatne kose.To što ti svadbu pomenuh…to da me pitaš. Ta moja suđenica, je li? Izašla mučenica dolje na džadu, na raskrsnicu. Da me isprati, ili da se oprosti. Ko zna šta joj je bilo na duši. Drhti k’o jasikova liska, teško joj vidim, ali đe da zaplače. Pa, nismo mi dva- tri kola na vašaru odigrali. To je sve što naše bijaše. Stisla u rukama vezenu maramicu i crvenu jabuku. Ako primim maramicu, znači da primam i zavet da će me čekati. Ja u rat poš’o. Ženska glavo, znaš li da sam u pogibiju po’šo. Ja zaustio da joj kažem da joj je s moje strane Bogom prosto, ona me pročita, pa pre išta rekoh, tutnu mi u ruke jabuku i maramicu. Okrete se i pobježe. Čujem, plaču joj koraci. Vjetar joj čupa kosu s glave. Žacnu me posred srca, pa se zainatih da preživim. I doviknuh iza posrćućih koraka:,,Vratiću seeee!“
Iz muštikle se ispredaju sivi pramenovi dima. Podsećaju me na konopljano povesmo, iz koga se izvlače tanke niti za struke prtenog platna. Na kolenu smiraj našla đedukina ruka. Potamnela je od godina, ili od težačkog rada. Ćutimo…Vidim da prebira nešto po sećanju. Samo na tren smrkne mu se lice, zadrhti brada. Tada povuče dim iz cigarete punim plućima. Gori neku muku u duši. Meni se srce umirilo. Ne smem ništa da zapitkujem. Osećam iz ove borbe, sa krvavim sećanjima, saznaću ono što se zove zaveštanje, amanet, zavet…E, zato sam i došla, moj đeduka. Nije samo zbog majskih trešanja.
-Znaš li ti, blago dedi, šta je vojnička čast? Ima da gineš po deset puta, a da obraz sačuvaš. I jopet da gineš, a da ime ne ukaljaš. Tak’i smo mi bili. Ovo sadašnje sve nekako svileno i prteno. Ne znam kako bi Švabu za gušu ščepalo. E,eh…Kakve smo mi vojvode imali. Sa Stepom, ‘vako k’o s tobom se u oči gledao. On baš volio nas Drince. Krvavi Cer. Tu me raniše, šrapnel u glavu. Probudih se u valjevskoj bolnici. Na volovskim kolima dovoze junake sa Cera. Tiskaju se majke, traže svoje sinove. Na kanatama samo malo slame koja se crveni od krvi iz ljutih rana.Nema ni zavoja, ni sanitetskog materijala. Rakijom opijaju mučenike dok im seku zdrobljene noge i ruke. Šta je čovek bez ruke? Nije ni za pušku, ni za motiku, ama ni za kašiku nije. E, tune takve bolničarke k’o ti tako. Ko sestre rođene da su nam. I ona slikarka što no moluje slike. Došla iz Pariza da previja ljute rane svoje braće.Kad nestade zavoja, ta slikarka pocjepa svoje košulje i haljine, zaustavlja liptanje krvi iz junačkih rana. I sve nas bodri i kuraži nas i sokoli. Kako se zvaše, pomozi mi kasti.
-Nadežda Petrović, tako se zvala, moj đeduka. Znaš li i da je umrla u valjevkoj bolnici, od tifusa…Ali, ostala je zanavjek živa u svome rodu. I ja bih bila ratna bolničarka. Pobjegla bih od kuće, veruješ li mi, moj đeduka.
Neka vatra zaplamsa u pogledu starog ratnika. Ponosnica.
-Ne dao Bog, nikad više. No, ne valja ni kod nas sve. Ne dao Bog ‘ jopet. Ali… O zlu ni u gori ne govori.
Na trenutak pogled odluta preko rascvetalih voćnjaka i livada. U oku se zgusnala tegobnost kao magla u kotlini posle julske kiše. Brazde na licu se zgrčiše, primakoše se jedna drugoj u iščekivanju gorke pripovesti. Samo oči gore nekom vatrom, kao pred borbu na život i smrt. Brzo otvorih novu stranicu u pamtilici duše. Duvan u muštikli poprimi boju razgorele vatre. Iz pluća isteče gusti dim.Kao iz kakvog sulundrara izvijaše se novi kolutovi sivog dima. Ćutim. Čekam da se utiša vatra u ratničkoj duši.
– Ehej,krvava Albanija. Glad je gora od pogibije. Pogineš k’o čovek. Glad muči, ponižava. Kad nađeš zrno kukuruza na putu, k’o da si dukat naš’o. Iz udubljenja gde je konjsko kopito stalo, uzmeš po koju kap vode… Ideš, ne znaš dokle ti je Bog odredio da stigneš. Ne znam ništa o mome Rajku. Razdvojili nas u povlačenju. Meni komadić ubuđale proje grije srce. Čuvao za brata.A, sto puta mi ruka krenula za njedrima da ga čimnem, bar mrvu.Proklete Prokletije. Za dukate Arnauti prodaju parče ‘ljeba. Ko živi kosturi stigosmo do Drača.Tu se sretoh sa bratom. Samo ga po očima poznadoh. I jopet muka, čekanje da se velikaši dogovore šta će sa živim srpskim mučenicima. U jadno doba smilovaše se da nas prevezu. Vele da im je zaprjetio ruski car, da će se povući iz rata na starni saveznika, ako ostave srpsku vojsku da propadne. I bi, vjerujem tako učinio, miropomazanik Božji. No dugo su čekali, da pošalju lađe za žive kosture koji još imaju snage samo da se Bogu pomole. U jadno doba po nas dođoše talijanski brodovi. Mene i Rajka prevezoše na Krf. Ja vidim tuli mu se život, dogorjeva ko slavska svjeća. K’o velim izdržaće, mlad je. Ja ga privio uz grudi k’o majka bolesno djete. Velim da ga zgrijem sa ono malo snage što preosta u mojim žilama. On me gleda, gleda širom otvorenih očiju. Vidim, kupi želju.I do nas dođe doktor koji prebira šta da ostane, a šta da se žrtvuje. Ja stisnuo moga Rajka. Ne dam ga. Neka umremo zajedno, eto tu pod tom maslinom na Krfu.Uzeše ga od mene. Još pamtim njegove oči kojima se oprosti od mene. Na trenutak mi se učini da mi se osmehnu.Odneše ga na klimavim nosilima na Vido. Eeh, ostao je dolje u moru. Bog da mu dušu prosti. Ako ikad smogneš snage, pođi na Krf…Mene zvali dva puta, nisam iš’o. Ti pođi, blago dedi.

-Poći ću, obećavam ti, moj đeduka. I na Krf, Drač, u Valjevsku ratnu bolnicu, na Kajmakčalan…A, ti, hvala Bogu preteče i vrati se kao što si obećao…
-Pretekoh, nekako. U početku nam davali po mrvu ‘rane, pa poistilavu sve više i više. Živi kosturi vaskrsnuše u vojnike. Vrati se i poredak i disciplina. Kralja Aleksandra gled’o ‘vako ko tebe. Šetam kroz maslinjake, zamišljam moje šljivike, da dočekam da uberem plave šljive sa mojih rodnih grana. Uzavrela krv, ište povratak. I dočekasmo… Obuče nas Francuska, sve novo…i uniforme i oružje. Dođe i taj dan da se namire računi. Kad pređosmo na teritoriju Stare Srbije, padamo na koljena, ljubimo zemlju, pa jurimo k’o zmajevi napred. Da se gine na svojoj zemlji… Poćerasmo Bugare, naplatismo im za sve bedne izdaje i udarce u leđa. Bježe k’o miši. Ne može francuska konjica da stigne srpsku pješadiju. Eto, tako bješe, dedine zlatne kose. Dođi da ti još pričam za kakve zasluge sam odlikovan Albanskom spomenicom prvog reda…I pođi na Krf…
Ispunila sam đedukin amanat. Posetila sam Valjevsku ratnu bolnicu. Na tom mestu sada je veoma lep hotel. Sedela sam u uglu i zamišljala slikarku Nadeždu Petrović koja kida komade svoje košulje da previje rane ratnika sa Cera. Možda baš rane moga đeduke. U Draču nisam pronašla ni jedan trag, ni jedno obeležje, niti groblje srpskih ratnika. Bog ih je upisao u knjizi večnosti. Na Krf sam odlazila više puta. U mauzoleju se molila za pokoj duše đedukinog brata Rajka. U rukama držim veliki okrugli srebrenjak od pet dinara. Po tradicionalnom običaju, đeduka je darivao jedno izdanče iz njegove loze. Spustio ga je u krevetić moje tek rođene ćerke Ljiljane. Kada je došao da je blagoslovi, stajao je oslonjen na dečji krevetić. Dugo je gledao u njene tamne okice. Jedna suza se zakotrljala iz njegovih sjajnih očiju. Solunski ratnik je bio pobeđen samo ljubavlju svojih potomaka.