Ђоковићева и Дел Потрова спортска лекција: Поздрав на мрежи два витеза

Пише: Никола Васојевић

Поздрав преко мреже Новака Ђоковића и Хуана Мартина дел Потра у току игре и након једог успјешног поена аргентинског тенисера прошли су неопажено у медијима, а чини ми се да је тај поздрав потврдио да у овом суровом свијету и даље има витештва и морала и да није све подређено новцу и вољи за моћ. Поздрав два вансеријска тенисера и искрени стисак руке за добар потез, у сред игре и када то нико није очекивао, били су као сусрет два витеза на бојном пољу. Као да су већ тада у јеку борбе за сваки поен признали један другом да ће побиједити бољи, а да онај ко изгуби неће бити поражен, него да ће бити саставни дио противничке побједе. Новак не би могао да буде витез на бојном пољу да насупрот себе није имао витеза кова Хуана Мартина дел Потра и не чини ми се да Аргентинац синоћ није изгубио, него да је постао дио побједе Ђоковића и његов саставни дио. У таквом двобоју нема поражених, јер један без другог не могу. У једном наизглед баналном и случајном сусрету на мрежи објавила се суштина спорта као витешког надметања. Ваљда због тога што је савремени спорт престао да буде витешка арена, већ сурова гладијаторска сцена, гдје за пораженог нема милости, овај поздрав Ђоковића и Дел потра учинио ми се као отјелотворење морала, али и представљања двојице спортиста као комплетних личности.

Мислим да нема Србина који није поносан на Новака Ђоковића. Одавно је он постао много више од спортисте и за Србе је већ постао национални јунак. Не вриједи много говорити о њему, јер много тога је речено и тешко је додати било шта ново. Ипак, Ђоковић успијева да нас изненади, а овај потез са Дел Потром показао нам је да од њега можемо да очекујемо још много шта доброга.

Не треба бити неки тениски стручњак, па знати да овако нешто Надал или Федерер никада не би урадили. Нити то одговара њиховим карактерима нити њиховој улози који су им магови иза спортске сцене намијенили. Они су сурови професионалци, без милости за противника, осим куртоазног стиска руке и већина њиховог наступа на теренским теренима на томе се завршавају. Уосталом, за то су добро плаћени и због тога одлично играју своју намијењену улогу.

Можда гријешим, али ми се чини да су Ђоковић и Дел Потро синоћ некако искочили из тог гладијаторског-капиталистичког схватања спорта и показали да стари витешки свијет није мртав и да када нађе праве представнике зна да се супростави суровој моћи новца, себичности, ђаволске гордости и незаситој вољи за моћ. Један мали поздрав све је то бацио у прашину, а на њеним остацима уздигли су се два тенисера који своје побједе дарују и свом противнику. 

Да ли треба налашавати да Срби, гдје год да су, треба да буду поносни на Новака Ђоковића и његов синоћњи поздрав са Дел Потром. Мање поносни не треба ни да буду Аргентинци на свог тениског аса.

Углавном, два витеза су синоћ очитали спортску и духовну лекцију свима који су знали да то виде и прихвате. И лијепо је то било видјети баш у Риму, граду који је центар хришћанске културе и њене цивилизације! На крају, надам се да би се са мном сложио и Дуци Симоновић, који нема много лијепих ријечи за данашње спортисте, па ни за Новака Ђоковића!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: