Đukanović stao na stranu NATO-a protiv Rusije
1 min read 
Crnogorski premijer Milo Đukanović kazao je danas da podržava politiku EU i NATO, uprkos viševjekovnim međudržavnim odnosima Crne Gore i Rusije.
„Želim da kažem da je naša nedvosmislena odluka da želimo da budemo dio EU i NATO-a i o tome smo u ranoj fazi upoznali sve naše partnere, pa tako i Rusiju. To podrazumijeva partnerske obaveze“, rekao je Đukanović nakon razgovora sa generalnim sekretarom NATO Anders Fog Rasmusenom.
Đukanović je dodao da se zalaže i za obnovu dijaloga na relaciji NATO, EU s jedne strane i Rusija s druge.
On je kazao i da istraživanje javnog mnjenja pokazuje da 46 odsto građana Crne Gore podržava ulazak u NATO.
Rasmesen kazao je da NATO vidi Crnu Goru u svom okrilju.
„Vidimo budućnost Crne Gore u evroatlanskoj porodici i odlučni smo da joj pomognemo da tamo stigne“, poručio je on.
Rasmusen je kazao da ponašanje Rusije neće imati uticaja na proširenje Alijanse, te da NATO vrata ostaju otvorena.
Vid Malivuk,
Nevesinje
HELENI SU BAŠ SLOVENSKI PRECI
Moje gusle, moje čarobnice,
Sada ćete gudit’ o vitezu,
O vitezu kakvog danas nema,
Nema takvog pod kapom nebeskom.
A taj vitez znalac je Božiji,
Časno zbori, časno knjige piše.
Vrednu zlata jednu je napis’o – .
Niko zlata ne bi prikupio,
Da bi mog’o knjigu otplatiti –
To je knjiga o drevnom slovenstvu!
Moje gusle, moje čarobnice,
Prije svega, da se vitez znade.
To je jedan Italijan časni,
Đankarlo je ime rođeno mu,
A prezime jste Tomecoli –
Tomecoli jošte Ticijano,
Dve su reči toga prezimena,
Tako mu se i đedovi zvaše.
Časni vitez živi u Minhenu,
U Minhenu u zemlji Nemačkoj.
Zaposli ga jedna ustanova,
Ustanova Evropske unije,
Da se bavi kulturnom baštinom,
A baštinom evropskih naroda.
Kao takav stiže u Rusiju,
A do divnog grada Petrograda.
To je bilo u nedavno vreme,
A godine dvehiljadeosme.
Akademik ruski ga je pozv’o,
Akademik čuveni Valerij,
Čudinov mu baš prezime jeste.
Čudinov je pozv’o još stotinu,
Još stotinu najumnijih glava,
A one su iz celoga sveta.
Skupili se u predivnoj zgradi,
A u zgradi ruskoj akademskoj.
Tema beše slovenska pismenost,
A pismenost pre Svetog’ Ćirila,
Za koga se greh nauke veže,
Jer germanski naučnici davno,
Izmisliše da Sloveni nisu,
Nisu znali ni čitat’ ni pisat’,
Pa Ćirilo tom ih naučio,
Naučio stoleća devetog’,
A devetog, našeg Srednjeg veka.
Takve laži vitez ne slušaše,
Ne sluša ih plemenit’ Đankarlo,
Neg’ ustade na noge lagane,
Te pročita što je izučio,
Izučio o Slovenim’ starim,
Koji behu umni i pismeni
Te pisaše prije Nove ere,
Tri tisuće do Isusa Hrista.
On opisa Ahejsku državu
I čuvenu ahejsku kulturu,
Koja niče na ostrvu Kritu.
Đankarlo je ‘vako besedio:
„Svugde, svugde, u celome svetu,
Profesori baš u školi svakoj,
A takođe i na fakultetim’,
Uče mlade da Ahejci jesu,
Jesu kaže stari preci Grka,
Te da jesu rat vodili teški,
Vodili ga protiv Trojanaca,
A to beše u trin’stom veku,
U trinestom prije Nove ere“.
Tad odahnu naš dični Đankarlo,
Maramicom obris’o je lice,
A svi skupa čudno ga gledaju,
Te ne mogu verovat’ u reči,
A u reči stručnjaka kulture,
Baš stručnjaka Evropske unije.
Tad Đankarlo besedu nastavi:
„Znate l’ dragi svi prisutni ovde,
Da na Kritu stigoše lađama,
A stigoše stanovnici Helma,
A Helm jeste baš današnji Balkan.
Na Helmu su živeli Sloveni.
Ti Sloveni zvahu se Ahejci,
Jer državu na ostrvu Kritu,
Prozvali su državom Ahejskom.
I da znate dragi i prisutni,
Sve što nađoh tamo zapisano,
Pisano je jezikom slovenskim –
Sve što nađoh na kamenu tvrdom,
Na oružju i nakitu ženskom,
Sve što nađoh na posuđu starom,
A u to sam posve i siguran,
U čitanju meni je pomog’o,
Pomogo mi Pavel Serafimov,
Moj saradnik iz zemlje Bugarske,
Koji zbori jezike Slovena“.
Profesori svi se zapanjiše,
Jer bude li ovo sve istina,
Onda mora učit’ se nanovo,
A nanovo istorija sveta.
Tako misle potpuno zbunjeni,
A Đankarlo opet probesedi:
„I da znate saradnici moji,
Tamo nema zapisa latinskih,
Nema grčkih, nema ni jevrejskih,
Nit’ zapisa jezika persijskog,
Ni jezika naroda arapskog.
Sve pisano jezikom Slovena,
A takvi su svi zapisi stari,
Svi od Kine do našeg Londona,
A nauka nepošteno danas,
Sve ubraja u kulturu grčku,
A Grci su tek na Balkan došli,
Došli kasno u stoleću osmom,
A u osmom pre Isusa Hrista“.
Profesori opet zapanjeni,
Ali brzo trgnu ih Đankarlo,
Te prozbori poslednji zaključak:
„Svi mislimo da helensko pleme,
Koje jeste sa ostrva Krita,
Da je ono grčko pleme bilo –
Za nuku Grci su Heleni.
Nisu, nisu, učesnici skupa,
Heleni su, kako sam i rek’o,
Jedno važno baš slovensko ploeme,
Sa ostalim stiglo je do Krita,
A stiglo je sa Balkana našeg.
I da znate, tako su se zvali,
Jer zastavu imali su svoju
I na njojzi sliku od jelena,
Od rogatog i divljeg jelena,
Koji jeste šume napunio,
Napunio šume na Balkanu!“
Kad Đankarlo završi besedu,
Predsednik je uzeo mikrofon,
Te je pozv’o profesore redom,
Da iskažu šta misle o ovom –
Da Heleni nisu preci Grka.
Sve je mirno niko se ne javi,
A naš vitez čestiti Đankarlo,
Mirno sede na stolicu svoju.
Gusle moje, moje čarobnice,
Kad sam sreo ja guslara starog,
A sreo ga u svom Nevesinju,
Pa sam njega pitao o ovom –
Da l’ je čuo za Helene ikad,
Da su bili srpski preci stari.
Guslar meni ‘vako odgovori,
„Ja ti ne znam šta ti ‘Helen’ znači,
Ali znadem šta je jelen šumski,
O kojem je moj mi deda prič’o,
Prič’o mi je da su Hercegovci,
Kad digoše bunu protivtursku,
Na zastavam’ imali jelena,
I sa njome junaci su bili,
Te u Turke lako jurišali“.
Gusle moje, moje čarobnice,
Nadajmo se da će državnici,
Državnici slovenskih zemalja,
Proglasiti Đankarla viteza,
Proglasit’ ga prvim naučnikom,
Naučnikom istorije svetske,
Kao što je i naučnik Tesla,
Bio prvi tehničke nauke!.
Nevesinje, 22. jul 7525 (2017)
Vid Malivuk
Nevesnje
O SLOVENI, SAD SE OSVESTITE
O Sloveni, sad se osvestite,
Sad kad gusle, znane čarobnice,
Svojim zvukom istinu isprate,
Te će razum vama probuditi,
Pa ćete im i zahvalni biti,
A zahvalni dokle Sunce sija.
Poslušajte šta će reći one,
Baš korisno svim’ Slovenim’ skupa,
Od Kamčatke i Sibira hladnog,
Preko Moskve, Petrograda carskog,
Te Kijeva i Varšave poljske,
Preko Praga, a i Bratislave,
Sve do Minska grada beloruskog,
Do Ljubljane, Zagreba hrvatskog,
Onda tamo i do Sarajeva,
Te velikog grada Beograda,
A na jugu do vardarskog Skoplja,
Te Sofije stolice Bugara,
I kamenog grada Podgorice,
A ti zvuci sa gusala naših,
Neka stignu u zemlju Nemačku,
Gde nam žive Srbi Lužičani.
Sve Slovene gusle će spomenut’,
Koji jesu roda istovetnog,
Da im kažu da greh teški nose,
A tim grehom ranili su sebe,
A rana je teška i duboka,
Uz ostalo, pamet im omela,
A na oči maglu doperjala,
Te ne vide zavere sotonske,
Uperene protiv svih Slovena –
Zbog zavera umno pokleknuli,
Te počeli pretke podcenjivat’ –
I zvati ih divljim, nepismenim,
Nepismenim do Srednjega veka!
A to su im lažno napisali,
Napisali zločesti Germani,
Potvrdili jošte i Romani,
A to beše sotonska podvala,
Da Sloveni budu ubeđeni,
Ubeđeni da im preci beše,
A da beše bez umnoga znanja,
Te da nisu ni pisati znali,
Da su bili rulje podivljale,
Te granice rimske napadali,
I kočili razvoj čovečanstva.
A Germani i s njima Romani,
Verovaše da će im uspeti,
Da Sloveni budu snishodljivi,
Da smatraju sebe i ništavnim,
Te da žude poslušat’ sotone,
Jer će mislit’ da su na Zapadu,
Na Zapadu kopna evropskoga
Sve narodi znanja velikoga
I kulture koju Sloven nema!
Hej Sloveni, jadna li vam majka,
Jer sotone cilj su postignule,
Te vi sada u knjigama svojim
Upisaste ponajveće laži –
Da Sloveni nemaju kulturu,
Pošto ništa ni pisali nisu,
Ni u drevno, ni antičko vreme,
A bogami ni u veku Srednjem,
Verovaše što sotona tvrdi,
Da se Sloven pismu posvetio,
Posvetio u devetom veku,
Kad ga tome braća naučiše,
Naučiše Metod i Ćirilo!
O Sloveni kukala vam majka,
Sad da znate istinu o sebi,
Pa pitajte sve slovenske vođe –
Državnike slovenskih zemalja,
I njihove naučnike klete,
Što se nikad oni ne oglase –
Ove laži nikad ne spominju,
Neg’ o njima sve školarce uče –
Uče, uče lažima velikim,
Da su preci svih Slovena bili
Bili samo divlji, nekulturni.
Oj Sloveni, Bož’ja volja stiže,
Te su mnogi međ’ Srbima našim,
A, takođe, i Sloveni drugi,
Sami stali laži odbacivat’,
Te o tome pisati i knjige.
Tako oni naske upoznaše,
Da đedovi svih Slovena jesu,
Jesu prva slova napisali,
Te ljudima podelili dare,
Sve ih skupa pismu naučili –
U Evropi, velikoj Aziji,
Te Africi i toj Americi,
Podučili slovu i narode,
U dalekoj zemlji Australskoj.
A ta slova starijeh Slovena
Pronašli su naši vitezovi,
Sve junaci k’o Obilić Miloš,
A pronašli u Lepenskom Viru,
Pa u Vinči i mestima drugim,
A još mnogo kulturnih zapisa,
Pronašli su u Italskoj zemlji.
I zapisi iz te Italije,
Na slovenskom jeziku su starom,
Svaki zapis pisali su Srbi –
Kako su se nekad zvali skupa,
Skupa zvali svi slovenski preci.
Ti zapisi nisu na engleskom,
Nisu oni na jeziku Nemac’,
Nit’ jeziku Španac’, Portugalac’,
Nit’ jeziku velike Francuske,
Jer su, braćo, njihovi jezici,
Svi nastali od dvan’estog’ veka,
Od dvan’estog’, pa do devetn’estog.
A zapisi nisu ni latinski,
Jer latinski kasno se rodio,
Prije Hrista – tek u šestom veku.
Ni na grčkom napisani nisu,
Jer taj jezik počeo se gradit’,
Baš počeo tek u osmom veku,
Osmom veku pre Isusa Hrista.
A sve ovo zapisa ljudina,
A ljudina zemlje Italije,
Imena je lepoga – Đankarlo,
Prezime mu jete Tomacoli.
Tomacoli ‘vako je zapis’o,
„Sve što teksta u Evropi ima,
A tog teksta drugog milenija,
Milenija prije Nove ere,
Napisan je jezikom Slovena“.
Čestita je i gospođa jedna,
Rodom jeste iz zemlje Indije,
A unuka pesnika Tagore,
Ime njojzi Alokananda je,
A prezime pokratko je – Miter.
Ona jeste i doktorat stekla,
Stekla ga je u zemlji Srbiji,
A u našem lepom Beogradu.
I time je saznala i čuda,
Te videla pesme iz Indije,
Što se zovu „Rgvedama“ one,
A pisane pre godina mnogo –
Dve hiljade prije Nove ere,
Da su one čisto napisane,
Na slovenskom starinskom jeziku,
A taj jezik evropski Germani,
I Germani i s njima Romani –
Nazvali ga neslovenskim oni,
Te su rekli da je jezik SANSKRIT,
Da to jezik jeste arijevski,
A još jednu neistinu pišu,
Te potpuno pogrešno navode –
Da Germani jesu Arijevci!
Nisu nisu, nego su Sloveni,
Tako nam je Induskinja rekla
I o tome knjigu napisala.
Oj Sloveni, slušali ste gusle,
One gude istinu i pravdu,
Te se nadam da ih sad cenite
I da ćete svoje državnike,
I nesrećne svoje učenjake,
Nagoniti da istinu pišu –
Da nam preci nisu primitivci,
Nego tvorci prve pismenosti,
Kojom jesu temelj udarili,
Udarili baš kulturi sveta.
Vi Sloveni jeste im potomci,
A potomci tih predak’ božanskih,
Te se time uvek ponosite
I cenite ove gusle naše,
Gusle naše – znane čarobnice!
………………..
Nevesinje, 19. jul 7525 (2017)
Vid Malivuk
N e v e s i nj e
MILO PROTIV RODA I RUSIJE
Zakukala Vila Ravijojla –
Glasom bolnim na gori Lovćenu!
Suze joj se razlile po licu,
A dugu je kosu do pojasa,
Svu rasplela, jer je žalost muči!
Teško joj je zbog srpskoga roda,
Muka na njeg’ smrtno usmerena,
Usmerena sa svakoje strane,
A tu muku Milo rasplamsava,
Taj nesrećni Đukanović Milo,
Koji sedi na vladarskom tronu,
A na tronu usred Podgorice,
Podgorice srpske prestonice.
On je Srbin Srpstvo ne priznaje,
Odriče se svojih prađedova,
Čije sablje odsekle bi glavu,
Svakom onom ko izdaje Srpstvo.
A izdaje Milo se ne stidi,
Neg’ pomaže srpske dušmanine.
Kad Ameri, Nemci i Francuzi,
I Englezi bezbožnici prvi,
A sa njima drugi Evropljani,
Evropljani sa zapadne strane
A i Turci udruženi s njima,
Krvoločnu poslali su vojsku,
U hiljadu devetoj stotini
Devedeset devetoj godini –
Protiv malih srpskijeh zemalja,
Protiv slavne Moravske Srbije
I viteške zemlje Crnogorac’,
To zločinstvo Milo podržava,
Protiv svoga srpskoga naroda.
To pokaza kada su dušmani,
S vojskom ušli na Kosovo ravno,
A Srbi im to su dozvolili,
Jer pred Bogom dušmanin se kleo,
Da će Zapad s vojskom na Kosovu,
Sačuvati Srbe od Šiptara
I Šiptare odmah razoružat’.
Takvu reč je Zapad pogazio,
Zločince je šiptarske podrž’o
I Kosovo srpsko okupir’o,
Te javio celom svetu odmah,
Da Kosovo u Srbiji nije,
Da na njemu srpskih crkvi nema,
Neg’ kultura da je sva šiptarska.
Takav zločin nad narodom srpskim,
Podržava Milo Đukanović.
On priznaje ropstvo nad Srbima
Okupator njemu omilio,
Pa poziva šiptarske zločince,
Da izgrade šiptarsku državu,
Da je grade na Kosovu srpskom,
Na kojem su šiptarski zločinci
Porušili srpske svete crkve
I uz crkve svete manastire,
Kakvih nema u zemlji Nemačkoj,
Kakvih nema na engleskoj Temzi,
Kakvih nema na francuskoj Seni,
Kakvih nema u papinom Rimu,
Jer hramovi srpski na Kosovu,
Građeni su u stolećim’ prvim,
A u prvim po rođenju Hrista,
Kad je Zapad bio u paganstvu
I daleko od hrišćanske vere.
Milo traži šiptarsku državu,
A državu na Kosovu srpskom,
Gde zločinci vođeni Tačijem,
A zločinci roda šiptarskoga,
Žive Srbe sekli na komade,
Vadili im srca i bubrege,
Da srcima i bubrezim’ srpskim,
Bolesnike leče na Zapadu –
Da im srpska srca ugrađuju,
Ugrađuju u bolesne grudi.
E takvim je Milo obećao,
Baš poslati svoje diplomate,
Da priznaju Tačija zločinca.
Diplomati srpske Podgorice
Baš će predat’ tom Tačiju pismo,
A u pismu stojaće poruka,
Da Kosovo srpsko više nije.
Uz sve ovo Milo Đukanović
Podržava zločine Zapada.
A i onaj kad se kolju deca,
Srpska deca slavne Crne Gore.
Zapamtite dokle sunce sija,
Kada Zapad Srbe napadnuo
U hiljadu devetoj stotini
Devedeset devetoj godini –
Nad Murinom kršne Crne Gore,
Nemačke se bombe ustremiše,
Na civilno srpsko stanovništvo,
Među mnogim bomba je raznela,
A raznelo malog Miroslava,
Dete drago kuće Kneževića.
Oko toga Milovi glavari,
A glavari bez pameti svoje,
Ne kriviše državu Nemačku,
Što joj vojska ubi Miroslava,
Nego krive srpske državnike,
Što seđaše u Belome Gradu –
Što Kosovo sami nisu dali,
Nisu dali dušmanu šiptarskom,
Pa su Nemci zato ubijali,
Ubijali decu crnogorsku.
Tu se Milo i njegove sluge,
Ogrešiše pred Gospodom Bogom,
Prećutaše zločine Zapada,
Od kojih su Srbi umirali,
Umirali u velikom broju.
Od tog dana kad su Zapadnjaci
Napadali svaku zemlju srpsku,
A od Tise i Dunava silna,
Pa do srpskog Jadranskoga mora.
A tada su osamdeset dana,
Sve trovali po zemljama srpskim,
Letilice bacale su otrov,
Takav otrov nema u Đavala.
Njim se truje i vazduh i trava,
A i nežne biljke u njivama,
Pa i svaki izvor vode pitke,
Njim se truje kiša i mećava,
A i dašak svakog lakog vetra.
Od tog Srbi umiru masovno,
Na godinu deset hiljad duša.
Ti zlikovci to nam učiniše,
A zlikovci sa zapadne strane,
Što stolica njima je u Brislu –
I u Brislu i u Vašingtonu.
A Milo se podanički javi,
Te obeća da ih tužit’ neće,
Niti tražit’ da isplate štetu,
Kojom mnoge Srbe pokopaše,
Il’ za veke teško razboleše.
Neće tražit’ da se šteta plati,
Što dušmani sve su razorili,
Porušili škole i bolnice,
Uz bolnice i hramove svete,
Na Kosovu stotinu trideset.
Porušili pruge i mostove,
Porušili najveće fabrike
I stanove, a i kuće srpske,
Od severa pa do krajnjeg juga.
E takvim se Milo ispoklanja,
Te im pomoć svakojaku nudi.
Nudi Milo srpsku vojsku njima,
Koja će se stavit’ pod komandu,
Pod komandu švapskih generla,
Koji ništa drugo ne spremaju,
Neg’ da jurnu opet na Rusiju,
Da Rusiji Sibir otimaju,
Da se tamo zlata napljačkaju,
A i zlata, a i dijamanat’
I velikih naftinih tokova,
I još većih izvora sa gasom.
Ao Milo, zar si tako grešan?
Zar ne pamtiš reči Njegoševe,
Kad je srpskom rodu poručio,
Da su Rusi braća nam starija,
Da se bratac poštovati mora,
Jer taj bratac Srbe je spasav’o!
Spasavao od turskoga noža.
A Srbe su Rusi zaštitili,
Da ih Nemci prethodnih stoleća
Ne pretvore u narode druge,
Pravoslavnu veru ne ugase,
Da im srpsko ime ne izbrišu,
Da im srpski jezik ne uklone –
Na kojem su pesme napisane,
A junačke pesme iz prošlosti,
Kad su Srbi vitezovi bili,
Kad su Srbi pismo izumeli
I iz Vinče pismo odaslali,
Odaslali svakome narodu,
A na svakoj toj zemljinoj šari,
Od Londona do Melburna grada,
Do Melburna zemlje australske.
A ti Milo danas želiš činit’
Zlo činiti i Srbima svojim,
A činiti i braći Rusima,
Želiš srpsko ime izbrisati,
Želiš srpski jezik ukloniti,
Srpske crkve ti zatvaraš redom,
A monahe srpske i progoniš,
Te nemačku politiku vodiš
I nemačku i rimskoga pape,
Koji davno krenuše na Srbe,
Da istrebe Srbe na Blakanu,
Te ih klali u dva svetska rata,
A u tome dvadesetom veku.
Zato kuka Vila Ravijojla –
Glasom bolnim na gori Lovćenu!
Suze joj se razlile po licu,
A dugu je kosu do pojasa,
Svu rasplela, jer je žalost muči!
Teško joj je zbog srpskoga roda,
Muka na njeg’ smrtno usmerena,
Usmerena sa svakoje strane,
A tu muku Milo rasplamsava,
Taj nesrećni Đukanović Milo,
Koji sedi na vladarskom tronu,
A na tronu usred Podgorice,
Podgorice srpske prestonice.
On je Srbin Srpstvo ne priznaje,
Odriče se svojih prađedova,
Čije sablje odsekle bi glavu,
Svakom onom ko izdaje Srpstvo.
A izdaje Milo se ne stidi,
Neg’ pomaže srpske dušmanine.
Zato Vila glasno podviknula
I preklinje Srbe sveukpno –
Da na tronu promenu vladara,
A na tronu usred Podgorice,
Podgorice srpske prestonice –
Da biraju časnoga vladara,
Koji Srpstvo hoće poštovati,
Poštovati i čuvati Srbe
I grliti svog rođenog brata,
Svoga brata Rusa junačkoga,
Koji jeste srpski brat stariji –
Kako je to Njegoš objasnio,
Kad je Srpstvo nebu uzdizao –
I dušmanske namere sprečav’o,
Sprečavao britkom sjajnom sabljom
A i svojom porukom u pesmi,
A u onoj čuvenog naslova,
„Gorski vjenac“ pesma mu se zove!
Nevesinje, 6. april 7522 (2014)
Džaba si Đukanoviću istegao vrat i naćulio uši da čuješ što ti fašisti diriguju,nije CG tvoja prćija i tvojih kriminalaca …uskoro će ti to biti jasnije.
http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=K_knUCbbdcY
Studenti u Crnoj Gori su rekli ne u Nato!!! Pogledajte snimak i širite dalje!!!
https://www.youtube.com/watch?v=xjNiinwSBu4&feature=share
VLADA I POJEDINCI MOGU BITI ZA KOGA GOD ŽELE . NAROD ZA KOGA JE TO NIKO NE PITA . NAROD JE SAMO OBAVEZAN DA VRAĆA NJIHOVE DUGOVE !