Đura Jakšić – Otadžbina

I ovaj kamen zemlje Srbije,
Što, preteć suncu, dere kroz oblak,
Sumornog čela mračnim borama
O vekovečnosti priča dalekoj,
Pokazujući nemom mimikom
Obraza svoga brazde duboke.

Vekova tavnih to su tragovi –
Te crne bore, mračne pećine;
A kamen ovaj, kô piramida
Što se iz praha diže u nebo,
Kostiju kršnih to je gomila,
Što su u borbi protiv dušmana
Dedovi tvoji voljno slagali,
Lepeći krvlju srca rođenog
Mišica svojih kosti slomljene, –
Da unucima spreme busiju,
Oklen će nekad smelo, preziruć,
Dušmana čekat čete grabljive.

I samo dotle, do tog kamena,
Do tog bedema –
Nogom ćeš stupit, možda, poganom.
Drzneš li dalje?… Čućeš gromove
Kako tišinu zemlje slobodne
Sa grmljavinom strašnom kidaju;
Razumećeš ih srcem strašljivim
Šta ti sa smelim glasom govore,
Pa ćeš o stenja tvrdom kamenu
Brijane glave teme ćelavo
U zanosnome strahu lupati…
Al’ jedan izraz, jednu misao,
Čućeš u borbe strašnoj lomljavi:
„Otadžbina je ovo Srbina!…“