Ђура Јакшић: Ти си била

Ти си била… тебе сам љубио!
Тебе неста… срце ми се пара…
Та сам себи несам више мио!
Живот ми се у клетву претвара…
Тебе нема — срце ми се пара.

Несам знао љубави ни зрака.
Ал’ Бог рече да зора заруди:
Светлост сину из црног облака.
»Злато моје!« — промуцаше груди —
»Сунце јарко, ти ми љуба буди!

Пољуби ме, сунце, загрли ме!«
— А сунце ме моје загрлило,
И ја сам се загрлио с њиме,
Ту издахнут’ ал’ би слатко било!
А сунце се око мене свило.

Не издахнут’ — тешко ј’ издахну́ће!
Млађан живот — ох, та сладак ми је!
За њим чезне срце уздишуће,
А без тебе живота ми није. —
Лјуби, злато, доклен срце бије!…

Тамним гробом вечна поноћ влада,
У њему је студено и немо!..
Сини, сунце!… Још си цвет и млада.
Живи, сунце, да се милујемо —
У гробу је студено и немо.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: