Ђурђица Драгаш: Знате ли ко је Стојадин Мирковић?

Децембар 1990. године. Крај скромне куће у селу Горње Лесковице на Повлену мешају се музика, песма, понос и сузе. Породица Мирковић, њихови рођаци и комшије прате у војску свог Стојадина. Цолету (како од миља зову овог веселог младића) се испунила жеља. Биће тенкиста и после овог славља креће пут Бањалуке, до Центра за обуку возача војних возила.

Док весело и прилично пијано друштво слави Цолетов тест зрелости, мајка Аница крије сузе. Бринула би и да је много боље и мирније време, а сада, у страху од надолазеће невоље, од ратних бубњева који се увелико чују, једва се суздржава да гласно не јаукне. Осећа мајчино срце да Цолета чека велико искушење, али немоћно је…

Обавеза је обавеза, а у овом крају нема веће срамоте од дезертерства и издаје.

Генерације младића стасалих на падинама Повлена мајке су испраћале у војску и рат, у сузама их гледале док одмичу каљавим сеоским путем, страхујући и молећи се богу за њихово здравље и повратак.

Молила се и Аница! Смогла је храбрости и, пред одлазак, сину дала савет да, упркос свему што га чека, буде добар и честит…да не обрука породично наслеђе.

Мучиле су је ове речи годинама, преиспитивала се и кајала, помишљајући да је баш због њих Цоле изабрао онај најтежи пут, да до краја буде човек од речи и заклетве!

Отишао је Стојадин… путем којим је са другарима ишао у школу. Остале су иза њега њиве и шљивици, недоживљене љубави и радости и мајка са безданом у очима.

Ваљево-Београд-Бањалука-Бјеловар. Тим путем је Цоле отишао у бескрај!

Са 19 и по година, 29.септембра 1991. послушао је своје срце, одужио дуг прецима и заклетви коју је положио. Можда су му у мислима биле и мајчине речи, а можда је само урадио оно што му је било суђено од тренутка када је први пут угледао овај свет.

Ипак, имао је Цоле избор.

Могао је, као и остали војници са којима је био у војном складишту Барутана крај Бјеловара, да послуша наређење мајора Милана Тепића и повуче се у заклон.

Први пут се оглушио о наредбу. Из оклопног транспортера је, до последњег тренутка, штитио мајора који је решио да дигне у ваздух складиште како не би пало у руке хрватским побуњеницима. Погинуо је тренутак пре експлозије у којој је, свесно се жртвујући, страдао мајор Тепић.

Обојица су отишли верујући да част и заклетва нису само рећи већ правила по којима се живи и умире.

Мајор Милан Тепић је крајем 1991. проглашен народним херојем, јединим у ратовима на територији бивше СФРЈ.

Судбина је хтела да буде и последњи народни херој државе за коју је дао живот, верујући да је то, једноставно, била његова обавеза.

Иако га је у смрт одвела иста мисао, а његов мотив чинило још већим то што је био само обични војник, а не официр, Стојадин није проглашен народним херојем.

Добио је Орден за заслуге у области одбране и безбедности, али је, као и многи младићи који су страдали тих година, био готово заборављен.

Ништа мајци није могло да замени радост његовог повратка и осмеха, али заборав је болео, тешко, сурово, отрежњујуће. Зар је заиста жртва њеног сина била узалудна, зар тако мало вреди једна угашена младост?!

Да ли је погрешила што га на одласку није саветовала да бежи, да чува себе и не мисли на друге?!

Зашто баш он?! Питала се Аница и палила свећу крај празног гроба. Цоле је свој мир у родном селу нашао тек у лето 1995. кад су његови посмртни остаци, после много перипетија, допремљени из Хрватске, а име скинуто са списка несталих.

Како су смутна времена пролазила, а на површину ипак почеле да излазе неке непобитне истине, херој са Повлена коначно је „добио“ име и дужно поштовање, макар у крају из којег потиче.

У дворишту школе, коју данас похађају деца његових другова, подигнута му је биста, а једна улица у Ваљеву носи његово име.

Слаба је то утеха мајци, рећи ћете и бићете у праву, али поштовање с којим се изговара Цолетово име ипак је мелем за њене ране. Недовољан да их излечи, али пресудан да издржи муку која ју је снашла.

Причу о Аници, која живи окружена сећањима, међу урамљеним синовљевим сликама, ордењем и пожутелим писмима које јој је слао из војске, гледала сам пре неколико дана у емисији Траг на РТС1.

Гледала, борила се са сузама и преиспитивала се. Није то прича о рату, Србима и Хрватима, бившој држави…Доживела сам је више као универзалну причу о човеку, његовим изборима и правилима по којима живи.

Мајор Тепић и његов војник Стојадин „дали су реч“ и веровали да их то обавезује.

У пресудном тренутку изабрали су најтежи пут, без обзира на последице. Питам се колико је људи спремно да учини нешто слично.

Некада поступке обликују околности, хероје „рађају“ случајности, али чешће, много чешће, то зависи од оног с чим сте рођени и чему су вас учили родитељи.

Колико год било тешко, неки људи бирају част уместо сигурности повлачења, поштење уместо удобности и богатства, реч уместо јефтине пароле.

И без обзира о каквим је искушењима реч, неки ће увек пре послушати срце и онај унутрашњи вредносни компас него разум.

Тако су ваљда „скројени“ и ту нема промене. Зато Цолетова мајка јесте „крива“, али не због оних речи на растанку већ због тога што га је научила да буде добар, поштен и частан. Али ни она, једноставно, није могла и знала другачије.

Извор: РТС

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: