Ђурић: Смишљене смутње о тобожњој истовјетности закона у Србији и Црној Гори

Пише: др Владимир Ђурић, професор уставног права и Виши научни сарадник на Институту за упоредно право

У јавном дискурсу у Црној Гори последњих дана појавили су се „аргументи“ у прилог новоусвојеног Закона о слободи вероисповести  чију окосницу и заједничку нит чине тврдње да тај Закон наводно садржи одредбе које имају исту правну логику са важећим Законом који у Републици Србији регулише ту материју (https://portalanalitika.me/clanak/356013/kome-smeta-crnogorski-zakon-o-vjerskim-zajednicama), као и да заступници става да црногорски Закон о слободи вероисповести није у складу са Уставом Црне Горе, као „лоши ђаци лоших професора“, греше, будући да тај Закон, „скоро истоветан“ Закону Републике Србије, не може бити неуставан, ако је већ важећи закон Србије уставан (https://www.vijesti.me/kolumne/osveta-losih-daka).
Осим примарног и сасвим прозирног циља да се, попут приче у којој је централни мотив реченица која је делимично садржана у наслову овог текста, пажња дела оправдано заинтересоване јавности Црне Горе који евентуално још увек није оформио сасвим јасан став о исходишту, природи и домашају погубности Закона о слободи вероисповести, још једном скрене у погрешном правцу, дубљи смисао изложених „аргумената“ лежи у намери њихових протагониста да се унапред, па и по цену реторике која не приличи озбиљном саопштавању и образлагању сопствених ставова, а камоли академском осврту на туђе резоновање, делегитимишу стручне, аргументоване и добронамерне критике на рачун новоусвојеног Закона о слободи вероисповести, нарочито оне које указују на његову неусаглашеност са Уставом Црне Горе и међународним стандардима и обавезама у области људских права и слобода, а које би, по природи ствари, морале бити свестрано размотрене и добронамерно прихваћене, посебно од стране правника и носилаца највиших правосудних функција у Црној Гори.

У том смислу, такви „аргументи“ су у свему на линији недавног саопштења Вијећа за националну безбедност Црне Горе према коме се критике тог Закона квалификују као „субверзивне активности које иду у правцу компромитације државе…“ и означавају „дезинформацијама о угрожености верских права и слобода“ грађана (https://beta.rs/vesti/politika-vesti-region/121611-vece-za-nacionalnu-bezbednost-crna-gora-nece-dozvoliti-spoljno-mesanje-u-untrasnje-prilike).  Међутим, баш као што поменуто Вијеће греши, тачније свесно одступа од уставног поретка који би требало да штити када истиче да „Црној Гори као грађанском и демократском друштву припада искључиво право да штити слободе и уређује права свих грађана који у њој живе“ , јер грађани Црне Горе уживају и права која су им зајамчена потврђеним међународним уговорима (чл. 17. Устава Црне Горе) и имају право обраћања међународним организацијама ради заштите својих права и слобода (чл.56. Устава Црне Горе), исто тако и протагонисти изложених „аргумената“ греше, тачније свесно пренебрегавају основне постулате и етику правничке професије када настоје да дискредитују своје колеге, критичаре Закона о слободи вероисповести, само на основу чињенице да су неки од њих из Србије.

Патриотизам правника је социјални, а основне и универзалне вредности којима би сваки правник требало да тежи су уважавање људског достојанства и поштовање људских слобода, као и владавина права чији је смисао обезбеђивање правде, увек и на сваком месту.

Вјерни народ Црне Горе држи лекције

То су прве лекције које би добри ђаци међу правницима требало да савладају и којима би изнова требало да се враћају, нарочито онда када неки закон, као што је то случај са црногорским Законом о слободи вероисповести, уместо да по Локовим речима за циљ има увећање слободе, тежи да ту слободу ограничи.

Такву  лекцију  свима нама ових дана држи верујући народ Црне Горе који не пристаје на такав Закон и који је достојанствено и на  поштовања вредан начин устао у одбрану својих светиња.

Циљ њихових масовних мирних окупљања никако није конституисање поретка према некаквим православним правилима, ма шта под тим „аргументом“ његови  аутори подразумевали, већ је по среди осећај грађанске одговорности и исконска  тежња за заштитом оних начела којa су утканa у саме темеље свих цивилизованих и правно развијених друштава хиљадама година уназад, а којa су свој нормативни израз данас  посебно добилa кроз савремене конвенцијске акте о  универзалним правима и слободама људи.

А прво од тих начела је да човек штити свој идентитет и да буде оно што јесте!!! Зато резултат „српске националистичке хистерије“ није и неће бити никакав масовни одлазак људи у нека уређенија и мирнија западна друштва, са чим аутори оваквих „аргумената“ доведе у везу, забашурујући при том оне праве разлоге високих стопа економске емиграције из Црне Горе. На њихову жалост, дешава се баш супротни тренд, људи у великом  броју излазе, али на тргове и улице црногорских градова, борећи се за то да Црна Гора, а не неко друго друштво, буде уређеније и демократичније и зато свако коме су грађанска права и слободе на срцу не може да не увиди како су најбољи ђаци права, правде демократије и слободомислеће традиције људи који ових недеља шетају улицама црногорских градова.

Но, пре него ли, за разлику од поменутих аутора,  sine ira et studio подробније размотримо неуставност црногорског Закона о слободи вероисповести, пажњу би накратко требало задржати на тези да одредбе црногорског и србијанског закона имају исту правну логику и да је реч о малтене истоветним законским текстовима.

Већ на основу просте анализе садржаја законских текстова јасно је да такве тврдње нису основане. Штавише, чак и када би ти закони били истоветни, из чињенице да је у Србији важећи Закон о црквама и верским заједницама уставан ни на који начин се не би могло закључити да исту карактеристику уставности има и црногорски Закон о слободи вероисповести, осим ако су протагонисти таквих ставова спремни да се суоче са још једном оптужницом за „хибридно“ угрожавање националне безбедности и независности.

Напросто, због тога што уставна решења о односу државе и цркава и верских заједница у Црној Гори и Републици Србији нису истоветна апсурдна је тврдња да је уставност србијанског Закона релевантна за црногорске прилике. Наиме, у Србији је Уставом из 1990. који је важио у време усвајања садашњег Закона, као и Уставом из 2006. предвиђен тзв. модел кооперативне одвојености према коме су држава и цркве и верске заједнице одвојене, али  постоје институционализовани аспекти сарадње, док је Уставом Црне Горе предвиђена само одвојеност државе и верских заједница, без јасних одредница природе такве одвојености.

Такође, за разлику од црногорског, Закон у Србији изричито одређује цркве и верске заједнице као субјекте верске слободе, јемчи им слободу и аутономију у одређивању верског идентитета и право да самостално уређују и спроводе свој поредак и организацију и да самостално обављају своје унутрашње и јавне послове, гарантује примену аутономних прописа цркава и верских заједница, нормативно изражава чињеницу да су многе цркве и верске заједнице постојале и пре настанка модерне српске државе, тачније да имају вишевековни историјски континуитет и таквим, традиционалним црквама и верским заједницама, признаје правни субјективитет стечен на основу посебних закона што не значи да се њихово постојање рачуна од доношења тих закона, већ значи да оне нису морале да подносе пријаву за упис у Регистар и изнова стичу правни субјективитет, већ да им је правни субјективитет признат ex lege.

Таква решења су у свему у складу са схватањем Европског суда за људска права према коме цркве и верске заједнице „традиционално постоје у виду организованих структура“, а што је потврђено и кроз одредбу тог Закона према којој се при доношењу решења о захтеву за упис у Регистар узимају у обзир и одлуке Европског суда за људска права. Притом, традиционалне цркве и верске заједнице у свему имају исти положај као и остале цркве и верске заједнице, тачније ни у чему нису привилегованије у односу на њих.

Ништа од тога није садржано у црногорском Закону о слободи вероисповести. Напротив, уместо да у уставним оквирима ближе уреди друштвено потребан, субјектима слободе вероисповести прихватљив и историјски заснован модел односа између државе и цркава и верских заједница, као и да уважи све савремене и напредне тековине остваривања и заштите људских права, нарочито слободе вероисповести која је индикатор опште слободе у друштву, црногорски Закон изражава рестриктиван, етатистички, стручно неутемељен, а тиме и недовољно сензибилисан, тачније mala fide однос према проблематици остваривања слободе вероисповести и правног положаја цркава и верских заједница.

То је најпре уочљиво кроз својеврсну, у законску форму увијену, али суштински арбитрарну, егализацију свих цркава и верских заједница, без стварног и разумног уважавања њихове историјске и садашње улоге и значаја у црногорском друштву, досадашњег правног положаја и нивоа стечених права, легитимних и на важећим законима заснованих интереса, као и потреба њихових верника.

Но, Закон се не задржава на егализацији цркава и верских заједница, већ,  управо супротно, представља правни акт који је готово у потпуности и дискриминаторно уперен против Српске православне цркве и њене Митрополије црногорско-приморске и других епархија које имају јурисдикцију на територији Црне Горе. То је посебно уочљиво у погледу регулисања њиховог правног субјективитета и предвиђеног одузимања имовине.

У том смислу, уместо да призна и нормативно изрази несумњиви континуитет правног субјективитета Митрополије црногорско-приморске и других епархија СПЦ које имају јурисдикцију на територији Црне Горе од којих неке имају вишевековну историју постојања и деловања у Црној Гори, Закона негира њихов правни субјективитет који је, макар и имплицитно, признао чак и претходни Закон из 1977. донесен у доба тоталитарног социјалистичког периода (а што је, за време важења тог Закона, ресорно Министарство у једном свом допису изричито и констатовало утврдивши да оне не морају да подносе пријаву).

На тај начин Митрополија и епархије СПЦ у Црној Гори присиљене су да бирају између регистрације прописане Законом у чијим се одредбама говори о „стицању својства правног лица“ (чл.18), а тиме и стицања некаквог „новог“ правног субјективитета који би их довео у стање изузетне правне несигурности, јер би угрозио сва права која као верске организације већ уживају, са једне стране, и, у случају да се не региструју, ex lege губитка правног субјективитета, или свођења на неки вид удружења грађана или организације цивилног друштва, са друге стране, јер Закон изричито прописује да нерегистроване верске заједнице немају правни положај верских заједница и да не могу стицати и остваривати права која припадају регистрованим верским заједницама (чл.28.ст.2.).

Додуше, Закон у чл. 19. прописује да регистрација верске заједнице или дела верске заједнице чији је верски центар у иностранству није обавезна и да оне слободно одлучују о томе да ли ће захтевати упис у Регистар, али не прецизира да ли оне верске заједнице, односно њихови делови које/и одлуче да не захтевају упис у Регистар задржавају својство правног лица.

Судећи према чл. 23. којим је прописано да организациони део верске заједнице који делује у Црној Гори који није био пријављен код надлежног органа управе у Црној Гори и чији је верски центар у иностранству, а што се искључиво односи на Митрополију и епархије СПЦ у Црној Гори, уз пријаву за регистрацију прилаже и одлуку надлежног органа те верске заједнице за упис у Регистар, јасно је да оне, у случају да одлуче да се не региструју, не би задржале својство правног лица! Уосталом, чл. 25. ст.3.

Закона предвиђено је да део верске заједнице чији је верски центар у иностранству, а делује у Црној Гори, може стећи својство правног лица (подв.В.Ђ.) у Црној Гори уписом у Регистар или Евиденцију! Дакле, јасна је намера творца Закона да Митрополија и епархије СПЦ у Црној Гори немају својство правног лица!! Никакве смишљене смутње које заговорници тезе о тобожњој истоветности закона у Србији и Црној Гори износе у својим „тумачењима“ не могу оповргнути јасне закључке који следе из изложених одредби. Штавише, поступак регистрације уређен је на начин да његов исход може да зависи од организационе структуре цркава и верских заједница и обрнуто да организациона структура цркава и верских заједница може да буде условљена захтевима регистрације!! Према чл. 25. ст.1. Закона, подручје регистрације или евиденције верске заједнице у Црној Гори може се простирати унутар граница Црне Горе, док је ст. 2. истог члана предвиђено да седиште регистроване или евидентиране верске заједнице за територију Црне Горе мора бити у Црној Гори.

На основу тога је јасно да би епархије Милешевска и Захумско-херцеговачка СПЦ које делују у Црној Гори, али и ван њених граница, чак и када би решиле да се региструју, у томе биле онемогућене! На тај начин се у забрињавајућој мери угрожава њихов опстанак и аутономно регулисање унутрашње организације које је сама суштина колективне димензије слободе вероисповести, јер цркве и верске заједнице, као што је истакнуто, према схватању Европског суда за људска права, „традиционално постоје у виду организованих структура“, а што заправо значи да нису организоване од стране државе, већ да су самоорганизоване, тачније аутономне.

Предлог закона не само у одредбама о регистрацији, већ и у низу других решења нарушава уставно начело о одвојености цркава и верских заједница и државе и слободу верских заједница у вршењу верских послова, као и уставне и међународне стандарде слободе вероисповести, али и права на имовину, права на приватност, права на делотворни правни лек и, са њима у вези, забране дискриминације. То је посебно уочљиво у одредбама чл. 62.-64. Закона којима је прописано да су, као културна баштина Црне Горе, ex lege државна својина верски објекти и земљиште које користе верске заједнице на територији Црне Горе који су прибављени, односно изграђени из јавних прихода државе или су били у државној својини до 1. децембра 1918. као и објекти који су изграђени заједничким улагањем грађана до 1. децембра 1918, а за које не постоје докази о праву својине. Уставно начело о одвојености државе и верских заједница најпре значи да нема државне цркве и да нема идентификације државе са посебном религијом или религијом уопште.

Ако нема државне цркве односно верске заједнице и ако не постоји идентификовање државе са посебном религијом, онда елементарна логика налаже да ни држава не може бити власник верских објеката!

Такав закључак подржавају и упоредноправни аргументи које они који се позивају на наводну истоветност србијанског и црногорског закона заиста не познају и/или не користе у довољној мери. Наиме, чак и у државама у којима је био или је институционализован и/или конституционализован систем државне цркве, преовлађујуће вере, или традиционалне цркве (нпр. Грчка, Данска, Енглеска у Уједињеном Краљевству, Шведска), или у којима постоји систем кооперативне одвојености при чему држава финансира приходе и осигурање клера, или даје значајне субвенције црквама и верским заједницама (Белгија, Словачка) постоји својина цркава и верских заједница! Претварање власништва над непокретностима цркава и верских заједница у државну својину која се по закону може користити за остваривање функција Црне Горе, државних органа, јавних служби и/или стицања добити није у складу са природом верских објеката и лишава цркаве и верске заједнице изворног аутономног финансирања, као и слободе вршења верских обреда и послова, јер имплицира могућност да држава пропише услове коришћења таквих објеката, а самим тим и да утиче на обављање верских обреда и послова у оквиру тих објеката. Уосталом, чл. 64. Закона предвиђено је да по правоснажности одлуке којом се врши упис државне својине у катастар непокретности, верска заједница наставља са коришћењем објеката и земљишта, али само до одлуке државног органа надлежног за одлучивање о државини, коришћењу и располагању тим објектима и земљиштем чиме се заправо ствара правни основ да тај државни орган, не само да такве објекте и земљиште може да уступи другим верским заједницама на коришћење, већ да може и да предвиди њихово коришћење у сврхе које не би имале верски карактер (нпр. да такве објекте претвори у угоститељске објекте).

Подржављење својине цркава и верских заједница које се предвиђа чл. 62. и 63. Закона није у складу ни са низом Уставом зајамчених права и слобода и представља њихово неуставно ограничавање, јер се прописује у обиму који Устав не допушта, нити у  мјери која је неопходна да би се у отвореном и слободном демократском друштву задовољила сврха због које је ограничење дозвољено, чиме се заправо таква ограничења уводе у друге сврхе осим оних ради којих су прописана, а што није допуштено чланом 24. Устава и што свакако представља његову грубу повреду.

А да би по среди било ограничавање слободе вероисповести јасно је већ из чињенице да би држава, као власник верских објеката, као што је истакнуто, била у могућности да одреди начине и услове евентуалног коришћења верских објеката који се примарно користе за обављање верских обреда, што би, по природи ствари, могло да значи ограничавање права свакога да, сам или у заједници са другима, у тим објектима, јавно испољава веру молитвом, проповедима или обредом, Штавише, држава би начине и услове евентуалног коришћења верских објеката који би били у њеној својини уређивала актом – одлуком надлежног органа, а према чл. 24. Устава зајамчена људска права и слободе могу се ограничити само законом! Чланови 62. и 63. Закона нису у складу ни са Уставом зајамченим правом својине. Наиме, према чл. 58. ст.2.Устава, нико не може бити лишен или ограничен права својине, осим када то захтијева јавни интерес, уз правичну накнаду.Јавни интерес за подржављење својине цркава и верских заједница у уставном систему ЦГ, због начела одвојености државе и цркава и верских заједница, не може ни да постоји!!Јавни интерес који је у изложеним одредбама Предлога закона наведен, а реч је о чињеници да верски објекти, али не и земљиште које се у тим одредбама такође наводи, представљају културну баштину, је већ задовољен кроз одредбе Закона о заштити културних добара на основу којих јавне власти имају значајне механизме утицаја на одржавање и реконструкцију таквих објеката. Штавише, Законом није предвиђена ни правична накнада за такво лишавање права својине! Напослетку, Закон ствара правни основ да се ретроактивно доводе у питање свако постојеће власништво над верским објектима које је уписано у катастар непокретности, а титуларе права својине, супротно елементарној правној логици, доводи у позицију да доказују своје власништво!Већ је такво решење, само по себи, довољно да се утврди апсолутно неприхватљиво задирање у права власника. Колико су оваква формулација и изврнута правна логика члана 62. по којима се на правила доказивања и доказна средства у вези са евентуалним споровима примарно примењује Закон о управном поступку, а тек супсидијарно Закон о парничном поступку „страно тело“ у процесном систему и уопште унутрашњем праву Црне Горе, најбоље сведочи пресуда Врховног суда Црне Горе из маја 2018 године  у којој је јасно  стављено до знања да „управни орган , сем у поступку излагања,није  овлашћен да утврђује својинска права већ је то суд, пред којим тужиоци имају могућност парнице“ Системска некомпатибилност предвиђеног поступка са одребама других црногорских закона као и са Уставом ЦГ није једини атрибут ових одредби вредан помена. И сама номотехника још увек непознатог аутора законског текста којом се питање оваквог садржаја смешта у прелазне и завршне законске одредбе представља својеврсни правни уникум, до сада ретко виђен. Права је штета што је аутор таквог номотехничког захвата нажалост непознат, јер тако остаје ускраћен за одавање „заслужених признања“.

Напослетку, али не и најмање важно,  Европски суд за људска права је у једном случају (Свети манастири против Грчке) стао на становиште да и  само доношење закона сличне садржине којим су у државну својину преведени одређени верски објекти, чак и без примене у пракси, представља недозвољено задирање у права.

Посебно би такође требало истаћи да Митрополија и епархије СПЦ у Црној Гори, упркос јасно израженој намери и доброј вери, немају закључени споразум са државом којим би се, између осталог, на суштински истоветан начин и равноправно са другим верским заједницама које су закључиле такве споразуме, регулисала питања државног признања континуитета правног субјективитета и гарантовала имовина,а што је требало учинити пре доношења оваквог Закона! У склопу те околности, јасно је да је Закон о слободи вероисповести дубоко дискриминаторан према Митрополији и епархијама СПЦ у Црној Гори. Накнадно позивање на потребу закључивања таквог споразума између Митрополије и епархија СПЦ, са једне, и државе Црне Горе, са друге стране, лишене су сваког смисла док су на снази законске одредбе које их лишавају правног субјективитета и имовине.

Имајући у виду аргументе који су изложени у прилог неуставности црногорског Закона о слободи вероисповести, јасно је да у блиској будућности Уставни Суд Црне Горе као орган надлежан за заштиту и контролу уставности и законитости мора заиста студиозно приступити том питању. Остаје да се види да ли ће судије тог Суда у историји остати запамћене као добри ђаци чија улога није да се било коме свете, већ да буду последња  унутрашња одбрана правне државе и цивилизацијских вредности. Свако ко се кроз стручни рад, активизам и лични живот искрено инспирише идејама универзалне правде, забране дискриминације, правне сигурности,  неприкосновене светиње приватне својине, владавине права  и правне државе данас стрепи, очију упртих у Подгорицу, у нади да добрих ђака Јустиције има више, и да они данас нису само на улицама Подгорице, Пљеваља, Никшића, Бара, Берана, Херцег Новог и других градова, већ и да раде  у канцеларијама Уставног Суда Црне Горе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: