Đurković: Odbrana prirodne porodice u Srbiji sve više postaje – krivično delo

Informativna služba Srpske Pravoslavne Crkve i Matica srpska organizovale su 16. januara, u Narodnoj biblioteci Srbije, naučni skup „Srpski identitet, srpski jezik i zakon o rodnoj ravnopravnosti“.

Skup je svečano otvorio i blagoslovio Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije.

Među dvadeset učesnika koji su obuhvatali naučni korpus i predstavnike SPC, nastupio je, u ulozi govornika i moderatora naučni savetnik dr Miša Đurković. On se u svom obraćanju pod naslovom „Odbrana prirodne porodice kao krivično delo u Republici Srbiji“ u više navrata pozvao na iskustva Rusije i zakonsku regulativu u ovoj bratskoj nam zemlji.

Fakti prenose njegovo izlaganje:

„Hvala Njegovoj Svetosti za podršku i pomoć da danas na ovako važnom forumu možemo da govorimo o fundamentalnim i vrlo opasnim stvarima sa kojima se suočavamo.

Već trinaest godina postoji, uslovno rečeno, front koji smo formirali za odbranu porodice i za nas je danas istorijski trenutak kada i SPC i Matica i najvažnije srpske institucije uvažavaju ono na šta smo ukazivali godinama i pomažu nam da širimo front da bismo zaustavili makar elementarne stvari iz agende koja neće stati.

Ta agenda je vrlo jasna i u njoj su stvari kao što je legalizacija pedofilije, zoofilije, incesta i poliamorije. Ideja konstruktivizma (da je sve konstrukt, uključujući i porodicu) vodi ka tome da dođemo do onoga što mi iz verske tradicije prepoznajemo kao satanizam.

Za nas su važne tri tačke:

1. Ratifikacija Istanbulske konvencije koja je u Srbiji prošla bez ikakvih javnih debata već 2013. godine iako je to jedan od najmonsrtruoznijih dokumenata i dugoročno je vrlo problematična. To je prvi dokument te vrste na prostoru Evrope. Jedna od stvari koje precizno definiše je rod.

Rod je, prema njoj, socijalni konstrukt, a ne prirodna datost. Zbog toga je Rusija i Azerbejdžan nisu ni potpisali, sedam država – uključujući Bugarsku, Mađarsku, Češku, Slovačku i Baltičke zemlje – nisu je ratifikovale do danas, a Turska, koja je potpisala i ratifikovala prva, pre dve godine je izašla iz te konvencije. Sve više zemalja uočava koliko je Istanbulska konvencija veliki problem.

2. Zakon o rodnoj ravnopravnosti predviđa dva roda – ne pola, nego roda, ali otvara sivu zonu u udžbenicima u kojima se govori i o drugim rodovima, a sledeći korak je donošenje zakona o rodnim identitetima.

Rodni identiteti bi uveli i jezičke stvari kao što su cis mejl, cis vuman, cis vuman tu mejl i cis men to vuman. Ne znam kako će to da prevedu. Šta će još biti?

Moraćete svojoj transrodnoj kćerci da se obraćate sa „oni“, kao u američkim serijama i filmovima. Oni koji to ne budu hteli, završavaće u zatvoru. Uopšte se ne šalim.

3. Ključni problem je što ovo uskoro neće moći da se brani zbog udara krivičnih prijava.

Zašto je borba za porodicu postala krivično delo u Srbiji?

Posle 2000. godine su u Srbiji na području porodičnog zakonodavstva i šire regulative otpočele štetne i opasne promene inicirane iz stranih centara moći. Već 2001. godine je uveden institut „nasilje u porodici“ koji se tumači na krajnje ideološki i antiporodičan način. Zatim je 2005. godine donet porodični zakon koji još važi, a koji je ukinuo institut prevare i izbacio odredbu o ljubavi kao osnovi braka.

To je najradikalnija promena koju imamo do sad. Prevara više nije nešto što je neprihvatljivo u našem zakonodavstvu.

Usledio je 2009. godine Zakon o zabrani diskreditacije koji je zapravo otvorio put za diskriminaciju verujućih i porodičnih ljudi. Tada su se Crkva i verske zajednice prvi i poslednji put angažovale da koliko toliko ublaže odredbe.

Prva pojava nečega što liči na spontano nastali front za odbranu porodice javlja se kada smo se pobunili protiv ekstremnog Predloga zakona o pravima deteta, kojeg je Kancelarija ombudsmana predložila 2010. godine.

To je onaj jezivi predlog u kome se roditelji javljaju isključivo kao osobe koje potencijalno nanose štetu detetu i kao neko ko nema nikakva prava, a ima obaveze. Jedini titular brige za decu – u tom predlogu – je bila država.

Front koji smo tada formirali uspeo je da zaustavi nešto što je jasno bilo usmereno ka razaranju prirodne porodice. Tamo je i ona odredba koja je predviđala da lice starije od 15 godina može da se podvrgne medicinskoj intervenciji i da zabrani doktoru da informiše roditelje o tome. Jasno je da govorimo o abortusu i sličnom.

Inače, termin prirodna porodica preuzima iz Člana 16. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, u kome se definiše da svaka država ima obavezu da štiti i unapređuje prirodnu porodicu.

Porodične organizacije u svetu danas – od Makedonije, Hrvatske, Bugarske (u Bugarskoj nije ratifikovana Istanbulska konvencija zahvaljujući zajedničkom delovanju pravoslavne i islamske zajednice), preko Letonije (gde su tri hrišćanske konfesije zajedno radile i sprečile ratifikaciju) – šire globalni front u svetu.

U ideji prirodne porodice se jasno poznaju otac, majka i deca kao nuklearna porodica. No, i naša država je, na žalost, u mnogome prenebregla ove odrednice što se posebno dramatično videlo 2011-te, sa pojavom predloga Građanskog zakonika.

Organizovanom akcijom smo uspeli da zaustavimo njegovo usvajanje i sprečili da u Srbiju uđu surogacija, eutanazija, istopolni brakovi ili neshvatljiva odredba da staratelj može da oženi osobu o kojoj se stara.

Veliki uspesi su bili i sprečavanje uvođenja takozvanih obrazovnih paketa 2017-te, u kojima je u udžbeniku za šesti razred bilo predviđeno da deca uče kako se koriste lezbejski kondomi.

U dva navrata, 2015. i 2018. godine smo uspeli da odgodimo donošenje zakona o kome danas raspravljamo i koji je, na žalost, usvojen 2021. godine pod okriljem korone, zajedno sa radikalizovanim Zakonom o zabrani radikalizacije.

Nismo uspeli, nažalost, da sprečimo izuzetno opasan i štetan Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, koji je usvojen u 2016. godini, na osnovu koga, kao i na osnovu Zakona o diskriminaciji, traje progon sve većeg broja ljudi u Srbiji.

Rusija je prošle godine ukinula takav tzv. zakon o sprečavanju nasilja u porodici i uvela zabranu promene pola hirurškim putem. A to znači da nije tačno da, kad ove stvari jednom uđu u zakonodavni i društveni sistem, da potom ne mogu da se izbace. Itekako mogu!

Ova dva zakona će, zajedno sa Zakonom o rodnoj ravnopravnosti koji treba da stupi na snagu u junu, dati okvir koji će svaka osoba koja se zalaže za prirodnu porodicu postati potencijalno ozloglašeno lice, pogodno za sprovođenje kaznene i krivične politike.

Prošle godine sam, po drugi put u sedam godina, dobio pritužbu od Kancelarije poverenika za rodnu ravnopravnost, pritužbu po kojoj treba da se izjasnim o tome da li sam transfob.

Sad neka mi lingvisti objasne da li u srpskom jeziku postoji reč transfob.

Pritužbu šalje organizacija „Da se zna“ koja od toga živi i koja na svojim društvenim mrežama sa ponosom objavljuje koliko je nas porodičnih aktivista tužila i prijavila. Po njenom izveštaju za prošlu godinu, to je pet prijava i deset krivičnih. Dakle, oni mogu i da tuže.

Od svih nas, koji smo verujući hrišćani naučeni da se molimo i za duše zabludelih ljudi i neprijatelja, nikada niko nije naneo štetu, nikada nismo povredili ili inicirali nasilje. Mi smo predmet progona na osnovu odredbi o tzv. Posrednoj diskriminaciji.

Nas progone jer naučnim i drugim oblicima rada branimo prirodnu porodicu, veru, identitet naših predaka i ukupne ogromne većine stanovništva, ne samo hrišćana nego i muslimana i drugih verujućih ljudi, koji žele da zaštite svoju decu od kvir nasilja – propagande koja sve dublje ulazi u naš javni prostor, ali i obrazovne sisteme.

Prošli put sam proglašen za LGBT diskriminatora (još jedna tradicionalna srpska reč). Ristivojević je uspeo da dobije sudski spor posle tri godine, tek na nivou Vrhovnog kasacionog suda, a naš brat, mučeni Vlada Dimitrijević, ima suđenje pet godina.

Po tumačenjima ljudi koji nas progone, mi ne smemo da govorimo o LGBT ideologiji, džender ideologiji i kvir ideologiji, jer po njihovom tumačenju to znači podsticaj na nasilje prema tim grupama.

Prema tome, većina vas koji su danas govorili o džender ideologiji je potencijalno osoba koja može da odgovara jer „poziva na nasilje“.

Meni sad spočitavaju što kritikujem ratifikaciju izuzetno opasne Istanbulske konvencije, koja nije ratifikovana u devet evropskih zemalja. Ključ je da se svi mi zaustavimo da uopšte o tome govorimo, da se ne bismo borili protiv ovih zakona i da se bavimo naučnim radom.

No, osim ovog zakona, čije ukidanje takođe treba tražiti i kaznenih odredbi džender zakona o kojima danas slušamo, treba obratiti pažnju na ogromnu štetu i nasilje koje ljudi trpe na osnovu zakona koji navodno treba da spreči nasilje u Srbiji.

Evo konkretnog primera od pre par meseci: otac 15-godišnje devojčice koja ide u osmi razred, saznao je da mu se ćerka erotski snimala i kačila svoje obnažene fotografije na društvene mreže. Da bi sprečio porodičnu sramotu, zaštitio sopstveno dete i pokušao da ga vaspita, oduzeo joj je telefon, koji je, inače, sam kupio. Ona ga je prijavila školi, škola je pozvala policiju i Centar za socijalni rad, a oni su ga priveli i zatim je bio udaljen iz porodičnog doma na mesec dana, iako je on vlasnik stana. Samo da podsetim, to je još jedna antiustavna odredba koja se nalazi u tom zakonu.

Malo je nedostajalo da završi u zatvoru.

Ogroman je broj prijava gde deca cinkare roditelje da im oduzimaju telefon, da ne bi proveli celu noć sa njim, jer treba da ustanu ujutru za školu.

Roditelji su u našem sistemu odgovorni za ponašanje dece. Morate da platite za štetu koju je dete počinilo u školi, ali roditeljima država sve više oduzima pravo da ih vaspitavaju u šta ide ideologija prema kojoj je svako fizičko kažnjavanje deteta nasilje.

Naš zakonski sistem pokušaj da vaspitate decu čini de fakto krivičnim delom. Na žalost, prošle godine smo videli na najradikalniji način, da su deca u sve većem broju divlja, nasilna, nevaspitana i da ne poštuju nikakav autoritet.

Poslednjih 23 godine smo napravili pravni, obrazovni i društveni sistem u kome je krivično delo postala ne samo borba da vaspitavamo i disciplinujemo, i u svojoj veri i tradiciji vaspitavamo sopstvenu decu – na šta, inače, imamo pravo po svim međunarodnim konvencijama, već i da o tome govorimo i kritikujemo nove ekstremno štetne ideologije iz čijeg okrilja dolaze sve ove štetne prakse i ideje koje su ovladale našim univerzitetima, a sve više ulaze i u škole.

Zabranjeno nam je da govorimo da ovaj ideološki sistem svuda vodi demografskom odumiranju nacija, što se jasno vidi i iz našeg primera. Još jedan primer – videli ste popis – da smo izgubili više od pola miliona ljudi u poslednjih deset godina, a taj trend se dalje nastavlja.

U jednoj beogradskoj srednjoj školi imamo devojčicu od petnaest i po godina koja kaže da se oseća kao dečak i želi da se predstavlja drugim imenom od onoga koje je upisano u dokumenta i u školski dnevnik. Razredni starešina, potpuno suprotno važećim zakonima, insistira kod ostale dece da moraju da je oslovljavaju tako kako ona hoće.

Pitam: na osnovu čega on sprovodi ovo nasilje nad decom koja idu u to odeljenje? Zašto on to radi? Pa zato što prolazi edukaciju raznih antiporodičnih NGO- a (nevladinih organizacija, prim .red.) koje su duboko ušle u naše škole i socijalne službe i zato što se informiše na Novoj S i sličnim medijima koji sve više postaju ideološki bič za donošenje ovakvih zakona.

Džender ideologija i iz nje proistekli zakoni i druge posledice jesu tek usputna stanica u zapadnim društvima jasno prepoznatljive agende koja na sledećim koracima ima aktuelnu pripremu ukidanja monogamnog braka, odnosno uvođenja zakonske poliamorije, dekriminalizaciju a potom i legalizaciju pedofilije i incesta i zoofilije kao poslednjih tabua koji su još uvek opstali.

Zbog svega, vidim ovaj skup kao istorijski događaj na kome ćemo uz najpoštovanije institucije u srpskom narodu jasno podići glas da i zatražiti da ponovo osvojimo prirodna prava na porodicu, vaspitavanje i podizanje svoje dece, na prirodan brak, na svoj srpski jezik i pravo našeg naroda da opstane i da se, uz Božju pomoć, najpre vrednosno, a zatim i demografski obnovi.

Početak je, naravno, ukidanje ovih štetnih zakona: o rodnoj ravnopravnosti i zakona o sprečavanju diskriminacije. Dok su oni na snazi, mi nemamo mogućnosti da radimo svoj dosadašnji posao, jer odbrana prirodne porodice u Srbiji sve više postaje krivično delo“.

Tekst preuzet sa portala Fakti.org