„I u dobru i u zlu“ – savez dva predsednika koji menja svet

Rat je počeo. Trgovinski rat koji su pokrenule Sjedinjene Američke Države uvođenjem carina na kineske proizvode, a Kina odgovara da će se boriti „do kraja“. Ali nije reč samo o ekonomiji.

Na poziciju savetnika za nacionalnu bezbednost u Vašingtonu dolazi Džon Bolton, okoreli jastreb američkog intervencionizma, koji je pred Novu godinu pripretio: „Očekujte da američke tenzije s Kinom i Rusijom porastu u 2018. godini“. A sada je u poziciji da tu svoju pretnju i ostvari.

Predsednik Kine Si Đinping iz Pekinga pak poručuje da je Kina „odlučna za krvavu bitku protiv neprijatelja“, a predsednik Rusije Vladimir Putin početkom meseca prikazao je svetu novo rusko oružje protiv koga nema odbrane, poručujući time da je Rusija sila kojoj se ne sme pretiti na način na koji su Amerikanci navikli.

I Si Đinping i Vladimir Putin ponovo su izabrani na svoje funkcije, čime se njihova era nastavlja. Šta bi ona mogla da donese, ne samo Kini i Rusiji već i ostatku sveta? Ili će Amerika uspeti da ih zaustavi?

U „Novom Sputnjik poretku“ o ovim su pitanjima govorili urednik „Politike“ Bojan Bilbija i Branko Žujović, novinar koji je više godina radio za Međunarodni kineski radio i izveštavao iz Pekinga.

„Kina ne želi trgovinski rat i on joj nije potreban, ali ona mora da odgovori“, ocenjuje Bojan Bilbija, podsećajući da je predsednik SAD Donald Tramp još tokom predizborne kampanje najavljivao da će pokrenuti trgovinski okršaj s Kinom, zbog ogromnog deficita koji SAD imaju s tom zemljom. „Rusija je protivnik koga je Tramp nasledio, dok Kinu on i ljudi oko njega vide kao glavnog protivnika, i to sa dobrim razlogom – Kina je glavna ekonomska lokomotiva današnjeg sveta, a ne SAD ili Evropska unija. Ekonomskoj ekspanziji Kine oni ne mogu da odgovore ekonomskim sredstvima, već moraju da primenjuju neke druge metode koje nisu u saglasnosti ni sa pravilima Svetske trgovinske organizacije, niti sa tekovinama savremenog sveta uopšte. Ne zaboravimo da je ovu vrstu ekonomske globalizacije pokrenula upravo Amerika, a sada joj se to vraća kao bumerang jer su njeni konkurenti u međuvremenu ojačali, pa bi ona da menja pravila“.

I Branko Žujović smatra da „ekonomski sukob i trgovinski rat Kini ne odgovaraju, i ona će učiniti sve da se taj sukob ne rasplamsa. I Kini i Rusiji potrebni su stabilna situacija i prostor i vreme za razvoj. Nasuprot tome, Amerika postupa sasvim drugačije; sve što dolazi iz Vašingtona deluje kao gubljenje daha u geopolitičkoj igri na duge staze, i zato Amerika postaje nervozna“.

Kina trenutno, napominje Žujović, „doprinosi rastu svetskog BDP-a s preko 30 odsto, a Kina i Amerika – dve vodeće svetske ekonomije – jedna drugoj su najveći spoljnotrgovinski partneri uz Evropsku uniju, i svako komplikovanje njihovih odnosa može da ima nesagledive posledice po čitav svet“.

Izveštaji govore da Rusija i Kina gomilaju svoje zlatne rezerve, te da se istovremeno oslobađaju od američkih državnih obveznica, smanjujući time udeo dolara u svojim deviznim rezervama. Mogu li Rusija i Kina da ugroze američku globalnu hegemoniju ako se ne oslobode od dolara i ne ugroze njegov status rezervne svetske valute?

„Kina i Rusija neće žuriti s takvim potezom, pre svega da ne bi sebe ugrozile, dok s druge strane gomilanje zlatnih rezervi svedoči da taj potez one planiraju na duge staze“, komentariše Bilbija. „Ideja je da se tranzicija izvrši polako, kako bi svrgavanje dolara s njegovog trona prošlo bezmalo neprimetno. A to svakako brine Vašington“.

Srce američke imperije dodatno je zabrinuto i zbog poruka koje stižu iz Pekinga i Moskve.

Kineski predsednik poručio je, naime, ovog vikenda: „Odlučni smo da se borimo u krvavoj bici protiv naših neprijatelja“. Pozvao je i na „veliko obnavljanje kineske nacije“ i iskazao nameru da Kina zauzme „svoje mesto u svetu“. Da li je ovo znak da će Sijeva Kina imati aktivniju ulogu u globalnim odnosima?

„Ovakve poruke iz Pekinga stižu sada zato što je Kina dostigla ključnu tačku u svom razvoju. Sa njom više, zaista, nema šale“, kaže Branko Žujović. „Ustavnim promenama – a ukidanje ograničenja broja mandata samo je deo tih promena – Si je potvrdio i učvrstio svoju moć. Stoga, tokom njegovog narednog mandata, Kina će biti u poziciji da drugačije razgovara sa svetom; u odnosu na početak mandata Si Đinpinga, Kina nije ista država“.

Istovremeno, dodaje Bojan Bilbija, „i Vladimir Putin je poručio da će uzaludni i bezuspešni biti svi pokušaji da se obuzda Rusija“. „Sve je očiglednije da Rusija i Kina preuzimaju inicijativu u obuzdavanju Amerike, tako što je Rusija obuzdava vojno, a Kina ekonomski. Otuda i američki pokušaji da se iščupaju iz ovog stiska“.

„Amerika je“, podseća Žujović, „dosta polagala na sukob Rusije i Kine tokom proteklih godina, do čega nije došlo“. „Zato i mislim da američka nervoza dobrim delom potiče, osim od postepenog gubljenja ekonomske moći i uticaja, i od činjenice da odnosi Rusije i Kine tokom proteklih godina nisu narušeni. Naprotiv, Moskva i Peking igraju veoma vešto, čuvajući leđa jedno drugome“.

Zbog toga, Amerika se istovremeno suprotstavlja i Rusiji i Kini, ali, kaže Bojan Bilbija, „pitanje je šta će na kraju biti i koliko dugo to može da potraje… Približavanje Rusije i Kine traje već dugo, a Zapad je, opijen prividom svoje nadmoći, to propustio da primeti“.

Pa smo tako i došli do sadašnje situacije u kojoj su, čestitajući jedan drugome na izboru, Vladimir Putin i Si Đinping ukazali na dosad nezabeležen, visok nivo odnosa između dve zemlje koji nameravaju da podignu na još viši nivo, a govore i o „sveobuhvatnom partnerstvu i strateškoj saradnji“, kako reče Si, „i u dobru i u zlu“…

Nema nikakve sumnje da su Kina i Rusija izazvale američki svetski poredak, pa i da su u dobroj meri u tome uspele. Pitanje je, međutim, nude li ove sile u usponu alternativu dosadašnjem neoliberalnom poretku, i u ekonomskom i u političkom smislu? S tim u vezi, Si Đinping kaže da „Kina nikada neće stremiti hegemoniji ili ekspanziji. Samo oni koji su navikli da prete drugima, sve gledaju kao pretnju“.

Zaključuje Branko Žujović, ukazujući da se osnovna razlika nalazi upravo u tome što dve sile ne žele drugima da nameću svoja rešenja, kao što to čini Zapad: „Suština je upravo u tome da ni Kina ni Rusija ne nude nikakav konkretan model. One nude otvorenu saradnju na opštu korist, a kako će neko graditi vlastiti društveni, politički i ekonomski poredak, to je na njemu, i mislim da je upravo to i glavni kvalitet onoga što se nudi. Dakle, insistiranje na saradnji uz potpuno poštovanje druge strane. To je ono najvažnije što Moskva i Peking u ovom trenutku nude“.