Још од прве половине 20. вијека а затим и након распада Југославије, све до референдума, а онда и након референдума – историја народа са простора Црне Горе кроз различите форме покушавана је бити измијењена и одвојена од предзанака српски. То се такође одигравало и на терену културе, језика и књижевности.

На темељу фалсификата и лажне идеологије, култура и историја народа у Црној Гори сведена је на опскурне анализе и комична преименовања – од српског у црногорски.

Тако смо након насилног преименовања језика док већински дио становништа говори српским језиком (резултати са последњег пописа када је бивши аутократски режим још био на власти), избацивања из читанки дјела српских писаца и комплетног средњовјековља – нашу дјецу осудили на учење научно неутемељених „истина“ и упознавање са (не)културом.

Скрнављење Његоша се не односи само на Ловћенску капелу и српски идентитет народа у Црној Гори – он се спроводи на још једном нивоу а то је некомплетно сагледавање узора његовог књижевног дјела, тако да дјеца не уче средњовјековну књижевност а из школа је, закључно са 2011. годином готово читав корпус косовских пјесама избачен из школског програма.

То се односи и на почетке писмености, а у спрези историјских фалсификата и језичко-књижевних преобликовања прије неки дан организована је изложба у подгоричкој Гимназији под називом “Црногорско ћирилско штампарство 15. и 16. вијека”. На том отварању говорили су секретарка Секретаријата за културу и спорт Главног града Подгорице Ана Медиговић, предсједник Матице црногорске Драган Радуловић као и чланица Главног одбора ДПС и директорица Гимназије Зоја Бојанић Лаловић.

Након освједоченог прогона ћирилице (српских црквених слова како их припејд-патриоте називају) „научни кружок“ је одлучио да присвоји „ретроградну“ ћирилицу и споменике српске културе.

Тако они династију Црнојевић називају црногорском и српско штампарство „прекрштавају“ по добро познатим мјерилима Матице црногорске и ДПС буџетске идеологије.

Срећом, у прилог истини их демантује сама историја и све оно што су безуспјешно покушали да прекроје.

Без обзира на прогон хришћана у 21. вијеку и незапамћеној тортури коју је преживио православни народ и свештенство у Црној Гори – режимски остаци покушавају преузети и тај дио наше историје. А за развој писмености код нас је заслужна управо Црква.

Српско штампарство

Последњу деценију 15. вијека, кад почиње српско штампарство, дочекала је неосвојена од Турака само Стара Црна Гора, тј. планински дио Зете, гдје су се до пред крај вијека одржали обласни господари Иван Црнојевић и његов син Ђурађ Црнојевић.

Те околности одредиле су и карактер раног српског штампарства. Војнички отпор Срба био је задуго сломљен, а мисија штампарства била је отпор духовном поробљавању, одржавање духовне и етничке самосвијести. Штампане су само православне вјерске књиге, јер је најважнији био отпор програмској турској исламизацији и очување православне цркве и вјере. По ријечима једног од старих штампара, намјена књиге је била – будући да је српска нација разорена и поробљена – да се одрже у вјери поданици Турака, како би Турска империја у свакој прилици која се укаже имала много унутрашњих непријатеља. У неке књиге уткивани су и информативни или поучни садржаји, а касније је и посебно објављен један мали српски буквар (1597).

Вођен побожношћу и жељом да се српска православна црква одупре турском уништењу, последњи господар Зете (односно Црне Горе) Ђурађ Црнојевић, по ријечима једног књижевног историчара „нашао је однекуд срчаност, надахнућа и далековидости да наручи српска слова и да на своме Цетињу заснује штампарију“. Његови штампари, са свештеником Макаријем „од Црне Горе“ на челу, успјели су 1494-1496, прије него што је под турском силом нестала и држава и штампарија, да објаве пет црквених књига српском варијантом старословенског језика. Као и три године раније ћириличке књиге из Кракова, и књиге са Цетиња штампане су унцијалним типом ћирилице (тзв. устав), и тај је избор имао трајан типолошки значај. Цетињска штампарија, ослоњена на словенску рукописну традицију и истовремено на тековине ренесансе (нарочито у орнаментици), имала је висок технички квалитет и служила је као узор каснијим штампарима.

После пада Црне Горе српско штампарство морало је тражити спољна уточишта и ослонце. Мисија штампања православних књига настављена је најприје у румунским војводствима, првенствено у Влашкој. Тамо је почев од 1507. године штампар Макарије, вјероватно онај исти са Цетиња, штампао црквене књиге бугарске редакције – која се употребљавала у Румунији. Ове изванредне књиге показују јасне везе са цетињском штампом и имале су велики утицај, не само у румунском него и у каснијем српском штампарству. С њима је почела плодна симбиоза српске и румунске штампе, која ће добити нови импулс каснијим сељењем штампарије из Горажда у Румунију и која представља једну од низа свијетлих страница у историји српско-румунских културних и духовних веза.

Главна инострана база српског штампарства била је Венеција, гдје је Божидар Вуковић, родом из Подгорице у Црној Гори, штампао српске књиге између 1520. и 1540, а његов син Виценцо Вуковић и други настављачи продужиће вијек штампарије до близу краја 16. века; једна књига објављена је и у 17. веку (1638). Суочени с турском опасношћу, тада су Венеција и Ватикан у извесној мјери толерисали и српске књиге и уопште дјелатност снажне православне дијаспоре у Венецији. Њен основ чинило је Братство Грака, којему су се придружили и Срби, а Божидар Вуковић био је једно вријеме и управник (гасталд) Братства. Као истакнут трговац, штампар и јавна личност, којој је племићки чин признао Карло V Хабсбург, Божидар Вуковић је неуморно одржавао везе с поробљеним српским крајевима, нарочито с манастиром Милешевом и манастирима на скадарском језеру, гдје је по својој жељи и сахрањен. Његове књиге растурене су не само по српским црквама него су имале јаког утицаја и другдје на европском истоку, све до Балтика.

Дакле, периоду 15 и 16 вијека малобројне цркве и проријеђени манастири, остали су једина станишта неке писмености, а били су лишени и најосновнијих књига, ако нису били претворени у рушевине или сведени на најбедније таворење. „То умањеније светих и бож’ст’вених књиг расхиштенијем и раздранијем језики“ и то „велико раздрушеније и попереније светих црков и умаљеније божств’них књиг“ први je од разлога које je Подгоричанин Божидар Вуковић, „от Ђурић“, наводио за своју одлуку да „в западних странах италских в славном градје Венецијани“ заснује штампарију са српским словима која би радила за духовне потребе српске земље.

Као штампар и издавач Божидар Вуковић je дјеловао у Венецији пуне двије деценије. Али тај његов рад није, из неких сада непознатих разлога, текао без прекида: пошто je 1519. и 1520. штампао Служабник, довршен 7. јула 1519, и Псалтир с последовањем u часловцем, чији je први дио био готов 7. априла 1519, а други 12. октобра следеће године, Вуковић све до 1536. није више издао ниједну српску књигу. Када je поново наставио са штампањем српских књига, није се више заустављао и у сразмјерно кратком року издао их je још пет: Зборник и Молитвеник, 1536, Октоих петогласник, 27. јула 1537, Минеј (празнични), 19. јануара 1538, и Молитвеник-Требник, 1539. или 1540. године.

Све књиге које je Вуковић штампао имају за садржину текстове најуже црквене литературе, прастаре, одавно преведене и дугом традицијом освјештане. Нема међу њима ниједног које би било иоле ближе правој књижевности, иако су таква дјела ипак стварана у нашим странама, а њихови рукописи морали су такође стизати до Вуковића. Али он их није штампао, гледајући у прече циљеве. Штампајући „в туждеј земљи, в странах италских“, за свој народ књиге „душеспасније“ и „многонарочитије“, Божидар Вуковић je истицао да њима жели да буде „христијаном на ползу“. Неуморно je стога, у њиховим предговорима и поговорима, понављао констатацију о оскудици и уништењу српских књига по манастирима и црквама, опустошеним од „иновјерних“. За те опустошене храмове, „јаже бити к просвештенију и свјетлости светих црквих“, он je издавао „всака писанија црковнаја велицијеми словеси“. Али je имао у виду и друге потребнике: оне који путују и којима je удобније да собом носе књиге мањег обима и ситнијим слогом штампане („и другије књиги списах пом’ншими словеси иже в пут ходештим удоб носима бивајут“).

Поред тога „душеполезног“ и религиозног карактера, његово je предузеће несумњиво имало и очевидне родољубиве мотиве. Њима je Вуковић дао такође нешто мјеста у пропратним текстовима с којима je своје књиге отправљао у свијет. Видећи — каже он тако у поговору свога Молитвеника из 1536. године — да Германи („Фруги“), Грци и остали народи („и иније језики“) састављају „на типаре“ (тј. штампају) „божств’нија писанија“, зажелео je јако „и наша србскаја, и блгарскаја такожде, на типарех с’ставити“.

Своја издања Божидар Вуковић није, разумије се, припремао сам; он je прије свега био иницијатор и творац издавачке политике, а за конкретна штампарска и дрворезачка, дакле умјетничка остварења, његове књиге имају да захвале читавом једном низу мајстора који су радили по његовом „повеленију“. Неки од њих су морали имати изузетног удјела у томе, чим су стављали и своја имена у предговоре или поговоре. Један од њих je „окајанејши и мн’ши в иноцех јер’монах Пахомије от Црније Гори от Реки“, који je са њим радио 1519. и 1520. године, штампајући Служабник и Псалтир с последовањем. После се око Молитвеника из 1536. и Минеја из 1538. „трудио… јерођакон Мојси от сербскије земљи отчством же от мјеста нарицаемаго Будимља“. Најпосле су му Октоих петогласник реализовали „свештеници Теодосије и Генадије параеклисари монастира светаго Сави србскаго иже јес в Милешево отч’ством же от мјеста Пријепоља“.

Своје дубоко родољубље Божидар Вуковић био je намислио да засвједочи и на један сасвим нарочит начин. Још 1520. године он je говорио, у поговору свога Молитвеника, а кад му се смрт сасвим приближила истицао je нарочито, у предговору Минеја из 1538, да жели да штампарију („сије типаре“) изнесе „в своје от’чство“, не би ли се тамо нашао неко да се, после њега, „потруди ради божств’них црквах да исплни колико буде воља божја недостатчство светих книг“. Да je та Вуковићева намјера остварена, била би то друга штампарија на тлу Црне Горе, после оне Ђурђа Црнојевића. Колико je Вуковић озбиљно носио у себи ову мисао види се најбоље из прве редакције његовог тестамента. У том тестаменту, писаном 5. фебруара 1534 (1533. по млетачком рачунању), он je остављао „манастирима на језеру Скадра… све оне књиге руком писане и све калупе за штампање, и ону опрему која се нађе за поменуту штампу, оловне форме и интаљиране фигуре (дрворезе) и све што буде.. .“ Из неких својих разлога, касније je ту мисао напустио и штампарију je, по његовој смрти, заједно с осталим добрима, наслиједио његов син Вицко Вуковић, који ће и сам, на извјестан начин, ући у историју српске књиге као њен издавач и штампар.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: