Док се рађа војни савез против Србије – Београд има Трампа, Путина и Сија

Пише: Душан Пророковић

Када се у конкуренцији Вјосе Османи понуди бесмисленија изјава, онда то привлачи посебну пажњу. Тако је свој тренутак славе на политичкој позорници заслужио хрватски министар одбране Иван Анушић објавом следећег садржаја: „Прошло је време када је Хрватска питала Београд шта сме и како треба радити и то се више никада неће поновити“.
Био је то почетак његовог образложења откуд баш сада потписивање декларације о сарадњи у области одбране и безбедности између Загреба, Тиране и Приштине.
У садржају декларације потенцирају се војно-техничка сарадња, купопродаја наоружања и опреме, обука и образовање кадрова, али и сузбијање хибридних претњи и јачање стратешке отпорности.
Наравно, у Београду апсолутно нико нити је очекивао, нити очекује да га хрватски политичари питају шта смеју или не смеју радити. Шта више, посматрано из Београда, историја српско-хрватских односа у заједничкој држави углваном је била повезана са чињењем разних уступака централних власти, од стварања бановина до конфедерализације Југославије уставним решењима из 1974. године. Напослетку, ништа од тога није помогло да се земља сачува.
Када је реч о ставу и заинтересованости Србије у текућим односима са Хрватском, углавном се пажња обраћа на две ствари: статус српског становништва и политика према Босни и Херцеговини.

Албанце разумемо, али Хрвате…

И те две ствари, мада су „на првој страни“ спољнополитичких питања којима се српска дипломатија интензивније бави, свакако нису међу „топ приоритетима“. Услед тога и повремене критике владајуће структуре из академских и интелектуалних кругова, од појединаца који су фокусирани на постјугословенски простор.
Оптерећена неким другим изазовима, чини се како би Србија била сасвим задовољна да се у овом тренутку на „северозападном вектору“ не стварају било какви проблеми. Чини се и како би се због тога пристајало на какве ситније уступке, пошто је упркос негативном искуству – склоност ка чињењу уступака Хрватима константа у српској политици.
Зашто је то тако, да ли је то исправно или не, а на крају крајева и да ли је тачно или не (пошто из Загреба сасвим сигурно имају дијамтерално супротан поглед на ову ствар) – питања су за неку другу дискусију. Тек, баш због свега наведеног у Београду је уследило првобитно изненађење хрватским потезом и потпуна збланутост Анушићевом поруком.
Оно што Албанци раде, гледано из перпсективе политичке праксе јесте непријатно, но гледано из угла (гео)политичке теорије сасвим је јасно и разумљиво. Насупрот томе, оно што Хрвати раде нити је јасно, нити је разумљиво.

Пред Србијом – Трамп, Пекинг и Моксва

Хипотетички, за решавање статусног питања на Косову и Метохији, које упркос свим кампањама, притисцима, накарадним тумачењима споразума и уговора, подмићивањима, злоупотребама и разним другим марифетлуцима – остаје отворено, Србија има неколико опција, како на унутрашњем, тако и на спољнополитичком плану.
Међу опцијама на спољнополитичком плану је и интензивирање дијалога са администрацијом Доналда Трампа око ове ствари, али и одржавање перманентних контаката са Москвом и Пекингом који су за ово питање заинтересовани.
Албанска политичка елита након промена у Вашингтону схвата да се околности мењају, стари план о „угуравању“ такозване „Републике Косово“ у НАТО додатно се изјаловио и њима је, за сваки случај – потребна симулација некакве „излазне стратегије“.
Реално, за ту намену, могли су одабрати два пута. Први – да у тај „антисрпски савез“ окупе већи број балканских држава, укључујући свакако или Црну Гору или Северну Македонију (или обе државе заједно), али и укључујући и још некога од „озбиљнијих играча“ из ширег окружења.
Пошто од тих „озбиљнијих играча“ из више разлога отпадају Грчка, Румунија, као и Мађарска, остају као потенцијални учесници Бугарска и Турска. Колико је познато, Бугари јесу консултовани, али се у овој „мини-балканској“ алијанси нису нашли. У Софији постоје политичари који су несумњиво поборници оваквог приступа, али они (барем за сада) нису у већини.

Турски „земљотрес“

Што се Турске тиче, њена подршка оваквом типу војне сарадње изазвала би омањи земљотрес и створила сасвим нову геостратегијску реалност.
Без икакве задршке, Србија би се онда, пре или касније, морала до краја „отворити“ према Русији и Кини и продубити са овим великим силама све типове војне сарадње. Шта би се након тога дешавало на Балкану, можемо само претпостављати.
Елем, „скромно форматирање“ овог савеза током његовог настајања показује нам да се међународно окружење неповратно мења. Да је овај договор успостављен пре деценију и по, у савезу би од старта били и Северна Македонија и Црна Гора, као и Бугарска, а не би изостала ни отворена подршка Турске.
И – Србија би могла добити какву декларативну подршку од Русије и можда Кине, а како би се та подршка манифестовала у политичкој пракси зависило би од „хиљаду и једног фактора“.
Други пут водио је преко самосталног координирања активности Тиране и Приштине, што се у Београду у великој мери и очекује, пошто је претпоставка да ће промене у међународном окружењу допринети додатној артикулацији „великоалбанских тежњи“ које ће се испољавати кроз разне врсте међусобних договора.
Без обзира што се ова артикулација између Тиране и Приштине очекује, у Београду је кад-кад тешко проценити ради ли се о пуким провокацијама, смишљеном симулирању или манифестацији претње. Због тога и „амплитуде“ у реакцијама српских званичника, које се крећу од хистеричних вербалних контранапада до слегања раменима и баналног констатовања. Углавном, када је реч о хипотезама и пројектованим опцијама Београда, мало шта се мењало јер се све решавало у „бинарном“ српско-албанском оквиру. Поједине опције би биле прихватљивије, нека решења кориснија, али то већ зависи од будућих ситуација и фактора на које неће утицати нити Срби нити Албанци.

Шта хоће Загреб?

Откуд сада Хрвати у овој „бинарној комбинацији“? Шта хоће Хрватска? Како се то може разумети међу Србима?
Загреб је очигледно узнемирен развојем ситуације у БиХ, далеко више него било ко у Београду, далеко више него ли огроман број људи у Сарајеву. Да, Босну и Херцеговину потреса огромна криза, али се та криза смирује једноставним потезом: политичком елиминацијом Кристијана Шмита. Апсолутно сулудим одлукама Шмит је направио хаос, па сада ако европске земље предвођене Шмитовом матичном државом желе да буду део тог хаоса – онда ћемо се сви о јаду забавити. И ми – на Балкану, и они у – ЕУ.
Ипак, постоји и вероватноћа да се јадом не забавимо, јер није баш свима у Европи чисто зашто би постајали део овог хаоса. Готово извесно, део тог хаоса неће бити ни САД, Русију у Кину у том контексту не треба ни помињати.
Готово извесно, међу Бошњацима такође постоји свест да је за хаос одговоран Шмит, а међу Србима нада да ће се ово „некако решити“ без даљих ескалација и сукобљавања. Одлуком да се отворено учествује у антисрпском војном савезу заједно са поборницима великолабанске идеје, Загреб заправо актуализује кризу у БиХ на један нов начин. За Србију, у којој, ако посматрамо институционални апарат и утицајне политичке кружоке – до јуче нико није ни помишљао да је независност Републике Српске реално изводљива, сада размишљање о коценптуализацији поделе БиХ постаје хипотетичка опција.
Истина, то је све и даље у равни теорије, на дугом штапу, али се отварају врата за размишљања на ту тему. Јер, „стратешку недоумицу“ за Србију сада представља питање постављања Хрватске током крајње непредвидивог и врло „стресног“ решавања косовског статуса на један нов начин у сасвим другачијем међународном окружењу. Ако већ постоји „недоумица“ такве врсте, ако она изазива сумњу о могућим непријатностима са те стране, онда је боље насупати офанзивно, подићи цену улога и актуализовати опције о којима се размишља на другачији начин.

„Хибридна претња“

За Србију, након договора Загреба, Тиране и Приштине овај нови оквир представља класичну безбедносну дилему, која се у нашој свакодневици може манифестовати на неколико начина.
Образложења како поменути војни савез „није уперен против треће стране“, као и да се односи на поља војног образовања и војно-техничку сарадњу од мале су користи. А како другачије разумети тезе о сузбијању хибридних претњи и јачању стратешке отпорности? Овде није ствар само у садржају, него и у перцепцији. Мада се у Загребу то другачије доживљава и анализира, овај споразум представљаће повод за крупан заокрет у перцепцији Хрватске у српској политичкој елити. А са променом перцепцији мењаће се и стратешки приступи и тактички потези.

Спутњик

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: