Докле?

Пише: Емило Лабудовић

„Лично искуство је најбоља школа, али је школарина веома скупа“ писао је својевремено Сократ, свједочећи дубином свог филозофског поимања свијета да памет није дата категорија већ нешто што се стиче, гради и надограђује. Такође, мудраци су још одавно савјетовали да се коријени одговора на многа питања садашњости и будућности налазе у прошлости. Зато се мислећи човјек стално осврће за собом, зарања у бунаре својих сјећања и памћења, да би из њих изронио решења за изазове и препреке које пред њега ставља живот. Јер, живот је, често, „дежа ви“, већ виђено и доживљено, али другачије форматирано и упаковано.

Ових дана, хтио не хтио, просјечан грађанин Црне Горе је, без милости, „бомбардован“ рекламно – политичким порукама и обећањима двојице кандидата за прву црногорску адресу. И, колико год да се човјек труди да то што чује и што говоре стави у контекст актуелног политичког, економског, социјалног и међунаодног тренутка који живимо, често бива збуњен и пред дилемом туца ли то неко њега у здрав мозак и елементарни разум? У том замајавању и поплави флоскула недостојних и дјечјег вртића, посебно предњачи досадашњи и одлазећи господар свега и свачега (сем истине) у Црној Гори.

Враћајући се у сопствену прошлост, његов предизборни „пакет“ ме страшно подсјећа на мог гимназијског исписника, Радуна. Он је из сваког предмета који се усмено одговарао знао, и то скоро наизуст, по двије лекције, по једну за свако полугође. И могао је професор да пита шта год хоће, Радун је, попут вергла, „рецитовао“ своју лекцију. И увијек су, на крају, попуштали професори и, да би га се ратосиљали, давали мршаву „двојку“, али Радуну то није сметало и он је, уз обавезни поправни из математике, прелазио из разреда у разред. И на крају – матурирао.  Е, управо ме на тог мог Радуна неодољиво подсјећа господарева кампања.

До нивоа дегутантности доведена је његова, толико пута поновљена и прежвакана, жалопојка над Црном Гором, одасвуд нападнутом четницима, фашизмом, великосрпским претензијама, поповима СПЦ, итд, итд. А он је, упорно глагољи, „витез Која“, једини спреман и способан да је одбрани од тих пошасти и уведе у Европску унију. Само му треба још овај мандат, јер сви претходни је питрошио на борбу са вјетрењачама, па није имао кад. И не само својом причом, већ и маниром неодољиво ми личи на мог Радуна. Јер његов одсутни, стакласти поглед, ванвременско и ванпросторно позиционирање, недодирљиво за импуте тренутка, пресликани је Радун који је, погледа упртог у таблу, остајао индиферентан на сва настојања професора да га прекине и врати постављеном питању.

Али, не чудим се „патки поткованој, ни бијелој гуски оседланој, већ се чудим зецу с димијама: кад се вере што их не подере“! И као што се и данас не чудим Радуну већ професорима (а и нама) који смо могли да га слушамо и трпимо, не чудим се толико „господару“ и његовим брбљаријама колико се чудим његовим „слушаоцима“ и њиховој способности да ту његову, једну те исту, вербалну папазјанину слушају и „варе“ деценијама. Ми смо Радуна слушали (и трпјели) четири године, овај народ свог „Радуна“ слуша и трпи – тридесет година. Докле, бре??? И ако је од њега, много је.

Кажу да се лав рађа са инстиктом апсолутног господара саване и да се тако и понаша, као предатор, док се антилопа рађа са свијешћу да је жртва и плијен, и то је непромјењив закон међу живим свијетом. Само је човјеку дато да бира између то двоје и само од нас зависи хоћемо ли и даље бити жртве „Радуновог синдрома“ или ћемо „промијенити плочу“ и, умјесто господара, послушати себе, своја хтења и своје визије. Дакле, није до Радуна, до нас је.

Још три дана!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: