Dom Ocića u Dalju stecište kulture

Dejana Ocić, diplomirani filozof, urednik u Zavodu za udžbenike Beograd, i doktorand na Filološkom fakultetu u Beogradu, deluje na ostvarenju vizije svog oca, književnika Đorđa Ocića, da njihova porodična kuća u Dalju postane središte kulture. Đorđe Ocić živeo je i pisao u Beogradu, Baru, i rodnom Dalju, mestu koje je deo njegovog literarnog toponima Erdabovo (ERdut–DAlj–BOrovo–VukOvar).

Za „Pečat“ smo razgovarali s Dejanom Ocić o namerama da sačuva uspomenu na svoga oca i da podstakne meštane i goste da se, u Domu Ocić, kući njenih predaka, sakupe oko raznovrsnih kulturnih sadržaja.

Na koji način ste zamislili da nastavite s ostvarenjem plemenite i važne vizije vašeg oca?

Krajem decembra 2019. godine okupili smo se i osnovali Udruženje „Đorđe Ocić“. Namera nam je bila da sačuvamo sećanje na lik i delo ovog književnika, što podrazumeva i vrednosti koje je on cenio. Rad Udruženja, stoga, nužno podrazumeva i razvoj srpske kulture, kao i kulture piščevog zavičaja. Sedište Udruženja je piščeva rodna i porodična kuća, te je predviđeno da se u njoj, u sklopu različitih programa i manifestacija, okupljaju umetnici, naučnici i raznorodni kulturni poslenici, što Udruženje polako i ostvaruje. Za poslednjih nekoliko godina, Dom Ocić zaista se i razvio u specifično i autentično stecište kulture.

U vreme kad je započela epidemija virusa korona, osnovano je Udruženje „Đorđe Ocić“ koje je u Dalj donelo i „virus“ kulture?

Prve godine našeg delovanja, u jeku epidemije, uspeli smo da organizujemo samo jedan, ali značajan, kulturni događaj. Reč je o predstavi „Pu, spas za sve nas“, u izvođenju Jelene Puzić, koja je tu monodramu o Diani Budisavljević i režirala. Publika je bila brojna, a među njima naročito mesto je zauzeo Milan Jandrić, koga je Diana Budisavljević, kao desetogodišnjaka, spasla iz logora. Održavanje predstave bilo je „vatreno krštenje“ za Udruženje, ali i za meštane, ne samo Daljce, kojima se, od tad, „avlinska vrata“ ovog doma često otvaraju, i s kojima kulturni delatnici zajedno stvaraju drugačiju, lepšu i bolju, stvarnost. Verujem da nam se upravo zbog tih epidemijskih ograničenja „osladila“ kultura i da smo naučili da je više cenimo.

Nastavili ste, potom, da održavate predstave u avliji Doma Ocić, pa ste ih razvili i u trajni program?

Zbog velikog interesovanja za ovu vrstu umetnosti, koja se prikazuje u nimalo uobičajenom prostoru, niz predstava preobrazili smo u trajni program i nazvali ga „Drama u avliji“. U okviru njega, 2021. godine, pod ajnfortom Doma Ocić izvedena je duodrama „Kum nije dugme“, s glumcima Jankom Cekićem i Urošem Milojevićem. Zatim je Udruženje, u saradnji s Pozorišnom trupom „Prkos“, 2022, pripremilo predstavu „Jazavac pred sudom“, u kojoj su glumili Daniel Kovačević, Dejan Stojaković, Vladimir Tešović i Mihailo Laptošević, koji je bio i režiser. U maju prošle godine, u saradnji s istom pozorišnom trupom, izvedena je i duodrama „Čekajući Velimira“. Za drame smo se odlučili, pre svega, zato što je Ocić pisao brojne drame, među kojima je i nekoliko nagrađivanih. Neke od njih izvođene su na radiju (najdraža mi je ona koju su svojevremeno izvodili Seka Sablić i Đuza Stojiljković), ali nijedna nije igrala u pozorištu. Te njegove drame još čekaju nekog ko će imati dovoljno smelosti da na ovaj način izvede delo pisca koji nije bio priznat i poznat koliko zaslužuje (kao što kazuju kritičari i teoretičari s naučnog skupa o njegovom delu).

Da li je „Drama u avliji“ glavni program ovog daljskog udruženja, ili organizujete i druge vrste programa?

To je samo jedan od programa. Ove godine biće organizovana 10. književna manifestacija „Jesen u Erdabovu“. Održali smo boemsko veče „Među javom i med snom“, na kome su Ljiljana Filimonović, Jelena Ilić i Dejan Vučković izveli srpsko pevano pesništvo 19. veka. Održali smo modnu reviju, radionicu daljskih oglavlja, a organizujemo i brojne izložbe.

Kako publika reaguje na programe koje organizuje Udruženje?

Programi su do sad naišli na odličan odziv i veliko zanimanje publike, što pokazuje da su na ovom prostoru takvi kulturni sadržaji zaista potrebni. Autentičan ambijent i kvalitetni sadržaji u Dalj privlače i goste iz Srbije. Podsticajno je kad u Dalju pitaju da li uskoro planiramo novi događaj, i kad prijatelji i poznanici iz Beograda prave planove za dolazak u Dalj. Mislim da smo na putu da Dom Ocića utvrdimo kao važnu lokaciju kulture.

Raduje nam se „Vel’ki sokak“

Naš rad do sada su finansijski podržali: Srpsko narodno vijeće iz Zagreba, Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, Uprava za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije, Opština Erdut, Opština Borovo, Osječko-baranjska županija, Mesare „Bođirković“, Vinarija „Lastavica“ i Dunav fešn grupa, a od ove godine priključuje se i Fond za okoliš i eneretsku učinkovitost Republike Hrvatske. Logističku podršku nesebično su nam pružili: Matica srpska iz Novog Sada, Srpski demokratski forum, Akademsko udruženje srpske omladine „Josif Runjanin“, Muzej Slavonije iz Osijeka, novosadski Muzej Vojvodine i Etnografski muzej u Beogradu, TV produkcija ZVO, Radio Borovo, Radio Dunav Vukovar, Naročito se ističu pojedinci iz Borova i Dalja, od kojih najviše komšiluk iz daljskog „Vel’kog sokaka“.

Koliko su programi zahtevni u odnosu na arhitekturu i sadržaje seoske kuće?

Upravo to nam je veliki izazov i dobra inspiracija. Organizacija svakog događaja podrazumeva i potragu za tom vrstom rešenja. Sama kuća i dvorište, kao kreacija, još uvek nastaju iz spoja praktičnog domaćinskog, zemljodelačkog i zanatskog, delovanja (baba, deda, prababa i pradeda) i „teorijskog“ promišljanja intelektualaca (otac, stričevi i njihove porodice). Upravo zato pruža brojne mogućnosti. Prvoj predstavi scenografija je bila na verandi. Predstava „Kum nije dugme“ odigrana je pod ajnfortom, a vrsni glumci duodrame „Čekajući Velimira“ vešto su se snašli u realnoj scenografiji parka. Pri obnovi, sačuvana je arhitektura stare slavonske kuće „na ključ“, kao i ambar u dvorištu, na čijoj se konzervaciji radilo davne 1985, po nacrtu strica Časlava. Moj otac ga je potom ukrašavao predmetima iz kućne etnološke zbirke, a opisao ga je i u romanu „Erdabovska zbirka“.
Taj roman je i svojevrstan manifest Udruženja. Deo Doma Ocića je i pradedina uljara, od koje smo napravili izložbeni prostor te zadržali naziv Olajnica (od olaj, na mađarskom – ulje). Od štale su stričevi, davno, napravili Biblioteku, sa čijim smo „oživljavanjem“ tek započeli. Zajedno s Bibliotekarskim društvom Srbije, novembra 2023, organizovali smo i međunarodni Okrugli sto „Formiranje specijalnih biblioteka i njihov značaj u naučnoistraživačkom procesu“, s učesnicima iz Hrvatske, Srbije i Republike Češke (Biblioteka Milana Kundere).

Ko je publika na događajima u daljskom Domu Ocića?

Publiku čine većinom meštani Dalja, Borova, Bijelog Brda, Erduta, dolaze i iz Vukovara i Osijeka, a neretko i prijatelji iz Beograda i Novog Sada. Verujem da će ih biti sve više koji će dolaziti, ili se vratiti, makar i tako, kao što se ja povremeno vraćam na svoju dedovinu, a u očevu rodnu kuću.

Dođe li i poneki Hrvat da vidi šta se događa u Kući Ocića?

Naravno da dođu Šokci, ovde se tako kaže, iz milošte. Za kulturne događaje u Domu Ocić svi ljudi dobre volje dobro su došli. Nastojimo da sadržaji koje prikazujemo nikog, ni na koji način, ne uvrede i ne povrede. Predstavi, predavanju, radionici ili reviji koje organizujemo mogu da prisustvuju deca i starci, slabiji i snažniji… Naše je načelo, po književniku Ociću, da svako za nešto ima dara. Kvalitet i poštovanje – naša su merila.

Ima li nekih svedočanstava o postojanju srpske kulture na ovim prostorima?

Srećom, takva svedočanstva postoje, otud, rekla bih, i materijal za roman „Erdabovska zbirka“, iz čega je nastala ideja za otvaranje sajta Erdabovo.org. Pored pisanih dokumenata, spomenika, razglednica, tu su i nošnje i običaji koji su do danas vidljivi u srpskim kućama, a koji su sačuvani i u Domu Ocića. Zbog značaja svega toga za srpsku istoriju, postali smo svesni potrebe da digitalizujemo tradicionalnu tekstilnu baštinu srpskih porodica iz Dalja. Ljudi nam se sami javljaju da nam u tome pomognu, čak nam i poklanjaju pojedine predmete. Iz toga je proizašla i izložba tekstilnih predmeta, pa i modna revija „Mustre daljske“.

Vi nas, dakle, podsećate da su Srbi na ovim prostorima starosedeoci i da nisu došli i doneli sa sobom srpsku zemlju „na opancima“, kako je rekao jedan političar.

Svakako. Nikako ne spadam u one koji kulturu svode na folklor, ali u nekim situacijama taj segment kulture je dragocen. Isto je i s etnografijom koja na ovom prostoru pokazuje mnogo sličnosti, ali postoje i detalji koji jasno ukazuju na razlike. Nije retkost da se u mešanju i prožimanju kultura ponekad ne zna šta je čije, pa i da dođe do prisvajanja u smislu „to više nije srpsko“. Zato je izložba „Mustre daljske“ bila prilika da se prikažu tkanine stare i do stotinu godina, na kojima su većinom ćirilični natpisi, koja je prikazana i u Belom Manastiru, na Ivanjdan. Tu nas je umetnički podržala i grupa „Ivanje“, koja deluje u okviru SKUD-a „Branko Radičević“ iz Dalja. Naši programi tiču se srpske kulture, ali plakati kojima ih najavljujemo štampani su i ćirilicom i latinicom.

Dalj je nekada bio „rasadnik“ uspešnih i pomena vrednih Srba. Ko su sve, pored naučnika Milutina Milankovića, poznati Daljci?

Ideja moga oca bila je da činjenice o značajnim Srbima Erdabova ne budu prepuštene zaboravu. Osim Milutina Milankovića i njegove porodice (deda stric Uroš, otac Milan, brat Bogdan, takođe akademik), poznati Daljci su: Dimitrije Isailović (jedan od osnivača Društva srpske slovesnosti 1841, ikonopisci Jovan Isailović Stariji i Mlađi. Desetak godina u Dalju je živeo i pisac Jakov Ignjatović. U novije vreme, to su nuklearni fizičar Slobodan Zarić iz Instituta Vinča, i poznati privrednik Ratko Čalošević, književnik Sreto Batranović i drugi. Ne mogu da izostavim i svoje stričeve, redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti Časlava Ocića i svetski priznatog tehnologa Ozrena Ocića. Od daljskih Kneževića je aktuelni predsednik SANU – Zoran Knežević.

„Jesen u Erdabovu“

Ove, 2024. godine, biće puna decenija kako se u Dalju održava manifestacija „Jesen u Erdabovu“, koja je, na inicijativu književnika Đorđa Nešića, proistekla iz međunarodnog naučnog skupa „Povratak u Erdabovo“, održanog 2014, u KNC „Milutin Milanković“, kada su brojni književni teoretičari, kritičari i književnici kazivali o delu Đorđa Ocića. Radovi s naučnog skupa objavljeni su u zborniku „Povratak u Erdabovo. Đorđe Ocić (Dalj, 1934 – Beograd, 2008)“ Dalj 2015.

Jesu li, do danas, sačuvane značajne srpske institucije u Dalju?

Dalj je bogat ne samo poznatim pojedincima nego i znamenitim institucijama. Srpska pravoslavna crkva posedovala je velika dobra, zemlju i vinograde. Patrijaršijski dvor, letnjikovac srpskog patrijarha, imao je veliki uticaj na razvoj i očuvanje srpske kulture. Građevinu okružuje park koji je, 70-ih godina prošlog veka, proglašen prirodnim dobrom u Hrvatskoj, i u kome je zasađeno retko drvo ginko biloba. Pravoslavna crkva Sveti Dimitrije nalik je Sabornoj crkvi u Beogradu a u Dalj planini nalazi se manastir Preobraženje. U Dalju postoji i škola koju je, 1906, podigao patrijarh Georgije Branković, te rimokatolička crkva, čiju gradnju je on znatno pomogao jer je želeo da Nemci koji su radili na tom području imaju svoju bogomolju. Značajna institucija je i porodična kuća našeg znamenitog naučnika, danas Kulturno-naučni centar „Milutin Milanković“. U Dalju je postojao i Sokolski dom, prelepa građevina koja je srušena 50-ih godina prošlog veka. Tada je moj deda Jovan s te građevine otkupio deo stolarije, jedna vrata i nekoliko prozora, koji su integrisani u zdanje Doma Ocić.

Imaju li danas srpska deca u Dalju svoju školu?

Srpska deca idu u hrvatske škole i veliki je trud tamošnjih prosvetitelja da se obezbede razredi za srpsku decu. Oni uče iz hrvatskih udžbenika, uz dodatne časove srpskog jezika i srpske kulture u okviru kojih uče i srpsku istoriju. Srećom, u mestima, gde većinom žive Srbi, postoje kulturna društva koja neguju srpsku kulturu i baštinu, organizuju vaspitno-obrazovna putovanja za decu, kao i razne vanškolske aktivnosti. Uverena sam da će Dom Ocića postati institucija koja će pomoći opstanku Srba na prostoru Erdabova i očuvanju i unapređenju njihove vekovne kulture.

Da li se u Erdabovu još uvek govori ekavicom?

Kod Srba u istočnoj Slavoniji u upotrebi je i ijekavski (u većini srpskih dela u tzv. Osječkom polju) i ekavski izgovor (Dalj, Borovo, Vukovar i okolina), uz mnoštvo lokalizama u govoru, posebno naglasku. Ove specifičnosti predstavljaju svojevrsno bogatstvo koje valja i dalje čuvati, kao što su to činili i čine erdabovski književnici, Đorđe Nešić, u zavičajnom rečniku Luk i voda, i Đorđe Ocić, izuzetnim stilom srpskog jezika u svojim književnim delima, a posthumno, delovanjem svojih sledbenika, na sajtu Erdabovo.org.

Da li je, svojim programima, Udruženje onima koji nisu napustili Istočnu Slavoniju potvrdilo da ima razloga da ostanu gde jesu, i da nisu sami?

To je, uz nezaborav lika i dela Đorđa Ocića, jedan od glavnih ciljeva kojim smo se rukovodili. Mnogi iz Dalja, i Istočne Slavonije, iz raznih razloga, već decenijama odlaze. Onima koji su ostali, postaje sve – prazno i pusto. Mi želimo i možemo da ponudimo kao ispunjenje, kao razlog da se ima zašto ostati, ali i da se ima radi čega vratiti – kulturne sadržaje. Možda deluje naivno, ali o smislu života i postojanja tek će, verujem, biti prilike da se, po daljski, divani…

Izvor: Pečat