DPS poltroni u trilemi: Kojem li se privoljeti carstvu

Piše: Darko Papić

Afera „Koverta“, kome pravo – kome krivo, žestoko je uzdrmala vaskoliki Montenegro.

Dok opoziciono nastrojeni mediji pokušavaju da do kraja rozobliče duboko kriminogenizovani montenegrinski milocentrični sistem, produžene ruke režima „podižu novinarstvo na viši nivo kreativnosti ili šizofrenije, zavisno od toga šta preferirate: iz dana u dan, nude nam drukčiju interpretaciju razvoja događaja za koji, inače, smatraju da se nije ni dogodio“ (vrli autor citiranog dijela teksta poznat redakciji).

Režiser sveopšte nesreće i nacionalnog posrnuća, bačen „na konopce“ nakon serije preciznih, dobro selektiranih udaraca, pokušavajući da uhvati bar malo vazduha – udahnu snažno, na nos! Pa izdahnu na usta, brišući znoj sa čela. I tako više puta. Povrati dah, i poče da uzvraća napadačima, neartikulisano i neefikasno. Bar za sada.

Za to vrijeme, mojkovački Iznogud, koji odavno mašta o tome da postane „sultan umjesto sultana“ – ćuti kao zaliven, nadajući se da će dočekati svojih 5 minuta. I razmišlja kako da izvuče korist iz čitavog ovog bućkuriša, koji je i sam zabrkao. Ukoliko obezbijedi podršku zemljaka, Obrad-Miša Puškopucnog i njemu sličnih – uspjeh nije isključen.

Opoziciji sve ide na ruku u ovoj crnogorskoj „Igri prestola“, i čini se da imaju šansu da preuzmu tron. Knežević im je dao močugu kojom, nevični rukovanju istom, odalame Mila, ali često i jedni druge. Ako nauče kako da je efikasno koriste – Milo će uskoro biti prošlost. I ako konačno shvate da opoziciono praznoslovlje, platforme i performansi mogu da nas oslobode od rastočkog krpelja jedino u slučaju da ovaj crkne od smijeha gledajući takve „akcije“. Ovako, neodoljivo podsjećaju na prestravljenog momčića koji, plašeći se mogućnosti da tokom prvog seksualnog čina zakaže u krevetu, predlaže dragoj da „to“ odlože za neka bolja vremena, rizikujući pri tom da neko drugi, zbog njegove indolentnosti, dobro „omasti brke“.

I dok se „lideri“ glože i taktiziraju, nesretno DPS stado u čudu posmatra opšti metež koji je zahvatio njihov voljeni Uhljebistan. I, po prvi put su ne u dilemi, nego u trilemi – ko ima najveće šanse da profitira iz svega ovoga?

Milo? Duško? Ili… uh… opozicija!!?

Winter Is Coming.

Ranije im je bilo lako. Birali su između „samo“ dvije opcije, i po pravilu, „hrabro“ su podržavali onu jaču. Bezobzirniju. Pokvarenu do srži. Idući putem manjeg otpora, birali su da budu niko, nadajući se da će zgrabiti – sve.

Glasaš za Mila. Obriješ brkove, i pokažeš jasan otklon u odnosu na Momira. Pljuneš na Srbe i Srbiju (to što, jelte, možda slaviš Svetog Savu ili Svetog Stefana Dečanskog i nije od neke važnosti). Javno kritikuješ SPC. Prošpijaš za koga glasa komšija, rođak ili kum, ali nikad ne propustiš da mu „otresito“, u brk, kao Svetozar Joksimu u legendarnoj „Đekni“, kažeš koliko ga cijeniš i voliš. I – uhljebiš se. Toliko je prosto.

Nakon „Koverte“, sve je bar za nijansu komplikovanije. Ne znaju kako će se sve ovo završiti. A, ne mogu reći da nemaju izbora, niti da su svi isti. Jer, samo su ovi koji uz njihovu podršku decenijama pljačkaju, ucjenjuju, hapse i koji nastoje sistematski poništiti ljudskost u svakom od nas, protagonisti u seriji „Montenegrinska igra prestola“, britanskog režisera-naivca Duška Kneževića.

U konačnom, ne treba brinuti za Milove jurišnike. Staviće se oni u službu svakog vladara, i svake vlasti. Čim neko pobijedi, oni će odmah znati za koga su „vazda“ bili. Ostaje nam samo da uživamo u ovim momentima neizvjesnosti, dok borba oko „prestola“ traje i dok oni, preplašeni, jadni, i uneređeni čekaju ishod bitke. A, po svršenoj bici – preletači su generali.