Dr Dejan Mirović – Izazovi Vašingtonskog sporazuma (1.deo)

Da li Srbija iz svog budžeta finansira izgradnju secesionističkog Kosova i povezivanje njegove ekonomije s albanskom dijasporom u Zapadnoj Evropi?

Dejan Mirović je još 2007. godine, kada su se na obzorju istorije nazirale tek „senke budućih događaja“, znao zašto je vođen rat protiv Srba krajem devedesetih godina 20. veka. Njegova studija je pre tačno četrnaest godina izašla pod naslovom „Kosovo i Metohija – Palestina: sistem kriza“. Izazvala je ozbiljnu pažnju u arapskom svetu, a kod nas nije ni primećena. U njoj je izneta tvrdnja da su razlozi za pristajanje SAD i njenih saveznika na savezništvo s neprijateljima Srbije u ratu za „jugoslovensko nasleđe“, uključujući i NATO agresiju zbog podrške arbanaškom secesionizmu, bili, pre svega, u odvraćanju pažnje s Bliskog istoka i izraelsko-palestinskog sukoba, kao i podrška muslimanima na „neutralnom terenu“. Srbi su žrtvovani da bi se dokazalo kako SAD i njeni saveznici podržavaju Bošnjake i Arbanase muhamedanske vere, odnosno da, barem na Balkanu, nemaju ništa protiv islama. Nastavak te knjige je Mirovićeva studija „Vašingtonski sporazum“, koja se nedavno pojavila u izdanju IK „Katena mundi“.

Šta su teme Vašingtonskog sporazuma?

Teme sporazuma su: izgradnja puta Niš–Priština, otvaranje kancelarije Američke finansijske korporacije za međunarodni razvoj u Beogradu, otvaranje prelaza Merdare, „Mini Šengen“, uzajamno priznanje diploma, predavanje suvereniteta nad jezerom Gazivode i energetskim sistemom na severu KiM, predaja suvereniteta u oblasti avio-saobraćaja, nestala lica i izbeglice, priznavanje takozvanog kosovskog pravosuđa. Jedna od tema je dopuštanje članstva tzv. Kosova u međunarodnim organizacijama. Što se tiče spoljnopolitičkog sadržaja, pred nama su antiruske i antikineske odredbe, borba za dekriminalizaciju homoseksualnosti, Hezbolah, i priznavanje Jerusalima kao glavnog grada Izraela.

Krenimo od auto-puta. Zar auto-put između Niša i Prištine ne donosi „benefite“ svima?

Može se utvrditi da će realizacija projekta auto-puta Niš–Priština najviše koristiti Albancima s KiM. Oni će moći iz Prištine da se priključe na auto-put Niš–Beograd i da za nekoliko sati budu u nekoj od država EU u kojoj postoji značajna albanska dijaspora. Put iz Prištine preko severa KiM i Ibarskom magistralom između Raške i Kraljeva je znatno teži i duži za njih. S druge strane, stanovnicima juga centralne Srbije auto-put Niš–Priština neće doneti nikakve značajne koristi. Srbi iz Niša, Vranja, Leskovca, Prokuplja i drugih gradova tradicionalno idu u Grčku na letovanje. Minimalan broj srpskih turista letuje u Albaniji. Zato se može tvrditi da Srbija Zakonom o potvrđivanju kredita između Srbije i Evropske banke za obnovu i razvoj, u suštini iz svog budžeta finansira izgradnju secesionističkog Kosova i povezivanje njegove ekonomije s albanskom dijasporom u Zapadnoj Evropi. Konačno, može se tvrditi da se Zakonom o potvrđivanju kredita između Srbije i Evropske banke za obnovu i razvoj Srbija u vreme najveće epidemije korone zadužuje za 85 miliona evra da bi se secesionističko Kosovo povezalo s albanskom dijasporom u Zapadnoj Evropi. To je duplo veći iznos od onog datog za prvu kovid bolnicu u Srbiji u Batajnici.

A član 2 Vašingtonskog sporazuma, koji se tiče luke Drač u Albaniji?

U praksi, smisao člana 2 Vašingtonskog sporazuma je, očigledno, povezivanje najbliže albanske luke na Jadranskoj obali – luke Drač s Prištinom (udaljenost Drača i Priština je 290 km). Dakle, Srbija bi realizacijom pruge Beograd–Priština pomogla ekonomski razvoj ne samo albanskog dela tzv. Kosova već i Albanije.

U članu 3 sporazuma ovaj auto-put se naziva „putem mira“. Šta to znači?

Auto-put Niš–Priština iz člana 1 se u članu 3 volšebno preimenuje u auto-put mira, pri čemu se navodi njegova nova svrha. Ona više nije ekonomska (navodno povezivanje s Bugarskom) već političko-mirovna. S obzirom na to da se, prema međunarodnom pravu, mirovni ugovori potpisuju nakon rata između zaraćenih strana, može se zaključiti sledeće. Dve susedne države, Kosovo i Srbija, potpisuju mirovni projekat ili auto-put Niš–Priština. NATO koji je bombardovao Srbiju se oslobađa odgovornosti za zločin agresije na suverenu državu.

U članu 4 Vašingtonskog sporazuma se kaže: „Obe strane će otvoriti i upravljati zajedničkim prelazom Merdare.“ Po svojoj pravnoj prirodi ovaj član odgovara konvencijama o slobodi tranzita. Zar to nije blagotvorna posledica sporazuma u glavnom gradu SAD?

Član 4 Vašingtonskog sporazuma primenjen je u praksi 13. oktobra 2020, kada je otvoren prelaz Merdare. Slično kao i u slučaju auto-puta Niš–Priština, medijskom ofanzivom u srpskoj javnosti je prikazano da je to navodno posledica Vašingtonskog sporazuma. Američki ambasador u Beogradu Entoni Godfri je učestvovao u toj kampanji. Na tviteru je 13. oktobra napisao da je član 4 srce Vašingtonskog sporazuma. Međutim, sredstava za rekonstrukciju prelaza Merdare je dala EU. Rekonstrukcija prelaza Merdare počela je još 2017 – dve godine pre zaključivanja Vašingtonskog sporazuma.
U članu 5 Vašingtonskog sporazuma se navodi: „Obe strane će pristupiti mini Šengen zoni koju su Srbija, Albanija i Severna Makedonija proglasile u oktobru 2019. godine i u potpunosti iskoristiti njene pogodnosti.“ Premijerka Brnabić je, tim povodom, 4. septembra 2020, izjavila da je osnovni predmet Vašingtonskog sporazuma, navodno, upravo član 5.

Odredbe iz člana 5 su neobavezujuće i služe samo da se prikrije pravi predmet ugovora. Pridodate su Vašingtonskom sporazumu samo da bi on imao više članova. Izjave i postupke srpskih vlasti koji prikrivaju ovu činjenicu treba posmatrati u smislu propagandne tehnike, koju nobelovac Peter Handke definiše kao „umetnost odvraćanja pažnje“.

Kako stoji stvar s uzajamnim priznavanjem diploma?

U članu 6 Vašingtonskog sporazuma se navodi: „Obe strane će uzajamno priznavati diplome i profesionalne sertifikate.“ Međutim, sporazum o priznavanju univerzitetskih diploma između dve strane je zaključen još 21. oktobra 2011, između Borka Stefanovića i Edite Tahiri (Peti Borkov sporazum). Srbija je tada pristala na ponižavajući reciprocitet, odnosno izjednačavanje srpskih diploma i diploma fakulteta tzv. Kosova. Kosovski fakulteti stari su oko dve decenije (osnovani su 1990-ih), dok Beogradski univerzitet ima tradiciju dužu od dva veka (1808. godine je osnovana Velika škola u Beogradu). Takođe, Peti Borkov sporazum je implementiran (nezakonito i neustavno) u srpski pravni sistem još pre 9 godina.

Šta je s jezerom Gazivode i tamošnjom hidrocentralom?

Ako nema suverenosti, država se pretvara u labavi savez gradova sa zajedničkom policijom. Zbog toga je uobičajeno da se unutrašnjim propisima zabranjuje nezakonito odricanje od suverenosti. Član 14 srpskog ustava iz 2006. propisuje da svi međunarodni ugovori, uključujući i one kojima se daju prava trećim državama, moraju biti u skladu s Ustavom. Slično načelo zastupljeno je u svim modernim državama. U članu 6 Ustava SAD piše da je Ustav vrhovni zakon zemlje i da su sudije vezane odredbama Ustava bez obzira na zakonske propise drugih država. U julu 2020. u član 67 ruskog ustava je unesen amandman 197 kojim se zabranjuje odricanje od teritorije i zaštita suvereniteta. Britanski premijer Boris Džonson je 8. decembra 2020. izjavio, povodom pregovora o bregzitu s EU, da nije moguć dogovor koji podriva suverenitet Britanije. Kršeći sva ova moderna pravila i sopstveni ustav, Srbija je članom 7 Vašingtonskog sporazuma predala američkom Ministarstvu energetike pravo da predloži studiju izvodljivosti u vezi s korišćenjem jezera Gazivode: „Obe strane će sarađivati sa Ministarstvom energetike SAD i drugim odgovarajućim telima američke vlade na studiji izvodljivosti za potrebe deljenja jezera Gazivode/Ujmani kao pouzdanog izvora snabdevanja vodom i energijom.“ Na taj način je završen proces predaje suvereniteta nad energetskim sistemom i teritorijom jezera Gazivode na severu KiM.

Zašto smatrate da član 8 Vašingtonskog sporazuma, po svemu sudeći, ima za cilj da spreči monopol ruske isporuke gasa na Balkanu?

Karl Šmit piše da u politici postoje samo prijatelji i neprijatelji, odnosno da je ekonomija podređena politici, jer političko načelo dobija prvenstvo u odnosu na trgovinske gubitke. Šmit smatra da malim državama ostaje samo jedan način borbe u takvom sukobu velikih. To je biranje saveznika.

Srbija se, u tom smislu, u članu 8 Vašingtonskog sporazuma opredelila kome je saveznik u ekonomskom ratu koji SAD vode protiv Rusije. U članu 8 se navodi: „Obe strane će diverzifikovati svoje snadbevanje energijom.“ Tumačenje normi iz člana 8 i kontekst donošenja ukazuju na takav zaključak. Prioritet „arhitekte“ Vašingtonskog sporazuma – Ričarda Grenela, u vreme kada je bio američki ambasador u Nemačkoj, bilo je zaustavljanje gasovoda „Severni tok 2“ kojim je trebalo da se transportuje gas iz Rusije do Nemačke. U januaru 2019. Grenel je čak poslao preteće pismo nemačkim kompanijama koje su učestvovale u tom poslu.

U knjizi tvrdite da u Vašingtonskom sporazumu postoji i „antikineski“ elemenat. Na šta konkretno mislite?

Političko načelo podele na prijatelje i neprijatelje koje je svrstalo Srbiju uz antiruske ekonomske sankcije primenjeno je i u članu 9 Vašingtonskog sporazuma, u kojem je na udaru kineska tehnologija. U članu 9 se navodi: „Obe strane će u svojoj mrežnoj infrastrukturi zabraniti upotrebu 5G koja dolazi od nepouzdanih dobavljača. Tamo gde takva oprema već postoji, obe strane se obavezuju na njeno blagovremeno uklanjanje i na druge potrebne korake.“ Kada se uzmu u obzir „okolnosti i uslovi koji su prethodili donošenju ugovora“, kao što to piše akademik Bartoš, onda se dolazi do zaključka da se radi o antikineskim odredbama.

Šta je s našim nebom i avio-saobraćajem?

U članu 10 Vašingtonskog sporazuma Srbija predaje SAD suverenitet u oblasti kontrole avionskog saobraćaja. U članu 10 se navodi: „Obe strane će povećati kontrolu avionskih putnika, razmenu informacija između sebe i u okviru šire saradnje sa SAD na Balkanu, posvetiti se unapređenju tehnologija radi borbe protiv nedozvoljenih aktivnosti, primenom skrining i informacionih sistema koji obezbeđuju SAD, uključujući PISCES, APIS, ATS-G i SRTP.“ Odredbe člana 10 formulisane su u okviru doktrine univerzalne nadležnosti američkog prava ili njegovog prvenstva nad međunarodnim. U pravnom smislu se može tvrditi da se odredbama iz člana 10 Srbija, u suštini, samoizopštila iz međunarodnog prava u ovoj oblasti i ušla u stanje koje Karl Šmit definiše kao stanje „bezdržavnosti“. Srbija je faktički umesto svog ustava iz 2006. počela da primenjuje američki ustav iz 1787. koji u članu 6 propisuje da su američki propisi iznad ustava i zakona drugih država. Srbija je u članu 10 devastirala i pravo UN, jer je ICAO specijalizovana organizacija UN (Srbija je članica ICAO od 2000. godine).

U članu 11 Vašingtonskog sporazuma se kaže: „Obe strane se obavezuju da će štititi i promovisati slobodu veroispovesti, uključujući obnavljanje međuverske komunikacije, zaštitu verskih objekata i sprovođenje sudskih odluka koje se odnose na Srpsku pravoslavnu crkvu, i nastavak restitucije jevrejske imovine žrtvama bez naslednika.“

Zar to nije korak u zaštiti našeg duhovnog nasleđa na KiM?

Priznanjem jurisdikcije Ustavnog suda Kosova u članu 11 Vašingtonskog sporazuma, srpski predsednik je stavio van snage preko 30 članova Ustava, tj. čitav jedan deo Ustava koji reguliše oblast pravosuđa, od člana 142 do 175. Priznanje nadležnosti kosovskog pravosuđa u slučaju imovine SPC u praksi znači i predavanje crkvenih objekata u nadležnost vlastima koje su uništavale tu imovinu. Na ovakav zaključak upućuju i podaci koje iznosi protojerej-stavrofor i doktor pravnih nauka Velibor Džomić: „Na prostoru Kosova i Metohije, Albanci su od 1999. godine srušili i spalili više stotina pravoslavnih crkava, manastira, grobalja i konaka od kojih najveći broj do danas nije obnovljen. Pravoslavni verski objekti nisu adekvatno zaštićeni samo na Kosovu i Metohiji i još uvek predstavljaju glavnu metu albanskog stanovništva.“ Samo 2004. godine je srušeno ili spaljeno 30 crkava SPC, oštećeno je još 11 crkava i manastira. Džomić, u tom kontekstu, pita zašto srpska strana nije članom 11 obavezu zaštite crkvenih objekata proširila na sve manastire SPC, a ne samo na Visoke Dečane: „Srpska strana je imala obavezu da precizira ovu obavezu u skladu sa činjenicama, ali to nije učinjeno“, piše Džomić povodom člana 11. Srpski predsednik se nije potrudio da u član 11 unese odredbe o Bogorodici Ljeviškoj – manastiru koji je zapaljen 2004. u Prizrenu. Bogorodica Ljeviška je na listi Uneska. Ona je starija od Notr Dama.

Formulacijom iz drugog dela člana 11 Vašingtonskog sporazuma „nastavak restitucije jevrejske imovine žrtvama bez naslednika“ Srbija se obavezuje da će poštovati sopstveni Zakon o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koje nemaju živih naslednika iz 2016 (Službeni glasnik RS, 13/2016, u daljem tekstu: Zakon o vraćanju imovine). Šta je tu sporno?

U prvom članu tog neobičnog i jedinstvenog (i srpski predsednik tvrdi da je on jedinstven u Evropi) Zakona o vraćanju imovine se navodi: „Ovim zakonom, radi otklanjanja posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koje nemaju živih naslednika, uređuju se uslovi, način i postupak vraćanja imovine oduzete pripadnicima jevrejske zajednice koji nemaju zakonskih naslednika i vraćanja oduzete imovine organizacijama koje su u vreme oduzimanja bile u funkciji jevrejske zajednice, za imovinu koja je oduzeta na teritoriji Republike Srbije za vreme Holokausta.“ Ovo je bez sumnje, primer za contradictio in adjecto. Zakonom o vraćanju imovine isplaćuje se odšteta naslednicima žrtava Holokausta iako ti naslednici ne postoje. Umesto fizičkim licima koja ne postoje odšteta se isplaćuje pravnim licima.

Zatim se u članu 3 Zakona o vraćanju imovine propisuje da Srbija treba da isplati odštetu jevrejskoj zajednici i zbog zločina koji su počinili nacisti, hortijevci i ustaše na teritoriji današnje Srbije: „Za potrebe ovog zakona Holokaust predstavlja vreme od 6. aprila 1941. godine do 9. maja 1945. godine u kome su okupator i njegovi saradnici na teritoriji današnje Republike Srbije sistematski progonili i ubijali pripadnike jevrejske zajednice, uništavali i oduzimali imovinu Jevreja, bez obzira na njihovo državljanstvo, i jevrejskih organizacija, zasnovano na rasističkim odredbama, propisima i aktima nacističkog režima.“

Zar je država Srbija kriva za zločine nacista?

Ovakvo neuobičajeno pravno regulisanje iz člana 3 je bez sumnje revizija istorije i u suprotnosti je s međunarodnim pravom. Prema međunarodnom pravu, u periodu 1941. do 1945. Srbija je de iure bila deo Kraljevine Jugoslavije. De facto bila je okupirana od strane fašističkih tvorevina i država NDH, Bugarske, Velike Albanije, Italije, Nemačke i Mađarske. Dakle, ako se izuzmu kvislinške tvorevine koje nisu bile priznate po međunarodnom pravu, za zločine nad Jevrejima na teritoriji Srbije treba da odgovaraju današnja Nemačka, Italija, Mađarska i Bugarska koje imaju međunarodno pravni kontinuitet s državama koje su okupirale Srbiju 1941–1945. Zakonom o vraćanju imovine i članom 11 Vašingtonskog sporazuma, Srbija je preuzela odgovornost Nemačke, Italije, Mađarske i Bugarske za Holokaust na svojoj teritoriji. Član 11 Vašingtonskog sporazuma protivreči članu 43 IV haške konvencije o običajima i pravilima rata na suvom iz 1907, koja propisuje da vlast i odgovornost (za javni red i mir i „zemaljske zakone“) u vreme okupacije jedne države prelazi u ruke okupatora, kao i čitavoj jednom delu, odnosno članovima 47–78 Ženevske konvencije o zaštiti građanskih lica za vreme rata (IV ženevska konvencija) iz 1949, u kojima se propisuje da je okupator odgovoran za postupanje prema civilima na teritoriji koju kontroliše. Zakon o vraćanju imovine ima još jednu revizionističku komponentu. U sklopu zapadne propagandne matrice koja Srbe poistovećuje s nacistima, u njemu ne može biti ni pomena o činjenici da su Srbi zajedno s Jevrejima pretrpeli genocid u periodu 1941–1945. na okupiranoj teritoriji. Nobelovac Peter Handke je tu ideološku zapadnu matricu ili revizionizam prvi zapazio u svom čuvenom eseju „Pravda za Srbiju“.

U tom revizionističkom kontekstu, Zakon o vraćanju imovine i član 11 Vašingtonskog sporazuma omogućavaju da Srbija isplaćuje, umesto npr. Mađarske, odštetu jevrejskoj zajednici za pokolj iz januara 1942. godine, kada su hortijevci ubili 4.000 Jevreja, Srba i Roma u Novom Sadu, Bečeju i drugim mestima.

Kolika su sredstva u pitanju?

U članu 9 Zakona o vraćanju imovine se određuju godišnja davanja iz srpskog budžeta. Srbija se obavezuje da će (u roku od 25 godina) davati godišnje 950.000 evra iz državnog budžeta za jevrejsku zajednicu i jevrejske opštine.
Predsednik Srbije je pred AIPAC u martu 2020. ponosno izjavio da je siromašna Srbija iz svog budžeta isplatila bogatoj jevrejskoj zajednici (Savezu jevrejskih opština Srbije) nakon 2016. godine 30 miliona evra. On je tom prilikom, izgleda, uračunao osim davanja iz budžeta, i prenos svojine na nepokretnostima. Na osnovu odluke Vrhovnog kasacionog suda, Upravni sud je u novembru 2020. čak dodelio nekretnine u Zemunu Jevrejskoj opštini, iako ih je ona prodala 1961. godine. Upravni sud je doneo takvu odluku uprkos protivljenju Državnog, Gradskog i Opštinskog pravobranilaštva.

Nastavak u narednom broju

Izvor: Pečat