Др Драган Петровић: Седи нова етапа руско-украјинског рата

Руско-украјински рат ће потрајати, али неће довести до глобалног нуклеарног сукоба, сматра др Драган Петровић из Института за међународну политику и привреду, експерт за постсовјетски простор који проучава двадесетак година

Наш саговорник, троструки доктор наука (економија, историја, географија), аутор је 40 књига међу којима је неколико о Русији и Украјини и односима те две земље. Нека његова дела, у којима се бави међународним политичким односима, издата су иностранству, у САД, Немачкој, Италији, Румунији… У интервјуу за „Печат“ рекао је и да би у Европи, због поремећаја у снабдевању енергентима из Русије, могло доћи до озбиљнијих социјалних немира, као и да није реално да Србија, због непризнавања независности такозваног Косова, доживи „репризу 1999. године“.

Након десет месеци од почетка рата у Украјини у свету је, чини се, раширеније уверење да ће оружане акције бити настављене него да ће почети преговори о миру, упркос све видљивијим знацима да и део Запада нагиње тражењу решења за преговарачким столом. Какво је ваше мишљење о томе и да ли сматрате да је продужавање рата последица лоше руске тактике у његовој досадашњој фази и да он води ширем сукобу па и нуклеарном рату?

Сви су изгледи да ће се рат у Украјини, и то појачаним интензитетом, наставити и током предстојеће зиме, а највероватније и у добром делу долазеће 2023. године. Не верујем, међутим, у могућност нуклеарног сукоба јер том опцијом, која би могла да значи и крај света, нико заиста озбиљно не прети. Сведоци смо да Вашингтон врло одлучно одбацује покушаје Кијева да се НАТО увуче у сукоб с Русијом јер би тек тада најгори сценарио постао реалан. Политичка руководства у Москви и Кијеву тренутно не показују никакву спремност за скори почетак налажења компромисног решења и престанка оружаних сукоба и остају концентрисана на што бољу припрему за нове војне акције на врло широком фронту.

Ваља подсетити да је главни узрок сукоба политика искључивости коју председник Володимир Зеленски и руководство Украјине воде већ дуже време. Она је заснована на „тековинама“ пуча из 2014. године, од када се не уважава сложеност структуре и идентитета Украјине, при чему се врши притисак у правцу измене идентитета великог дела њене рускојезичне популације у којој је доминантан удео верника Украјинске православне цркве која припада Московској патријаршији. То је заправо наметање, уз помоћ атлантистичке геополитике, модела Украјина-анти-Русија. Русија се томе, наравно, успротивила због трајне обавезе да заштити „свој народ“, ма где се он налазио. На Западу који, преко НАТО-а, пружа снажну подршку Украјини, и наоружава њене снаге, и даље је владајући наратив да је за рат искључиви кривац Русија, што, такође, не доприноси одлучнијем заокрету ка миру путем преговора које, највероватније, неће водити само две сада ратујуће стране, Украјина и Русија. Москва је између две лоше опције за њу – Украјина-анти-Русија или сукоб – изабрала ову другу, уверена да је она мање лоша. Рат који је повела открио је многе њене предности, али и неке слабости.

У рат је, од почетка, укључена и „трећа страна“?

Наравно. Досадашња непопустљивост Украјине израз је, пре свега, непопустљивости Америке (као и Велике Британије и НАТО-а) према Русији. Земље Европске уније су у односу на Русију подељене по моделу „Старе Европе“ и „Нове Европе“, али те њихове разлике не долазе до изражаја нити из њих испливавају мировне идеје, јер се, по диктату Америке, мора чувати прокламовано јединство тзв. Западног света. У првом блоку су водеће државе Уније, њени оснивачи, Француска, Немачка и Италија, којима одговара сарадња с Русијом, због њених енергетских и других богатстава, а у другој оне земље које слепо следе диктат Америке – Пољска, балтичке републике (Литванија, Летонија и Естонија) и донекле Румунија, чији је анимозитет према Русији најизраженији, као и њихова спремност да безрезервно подржавају ратоборни режим у Кијеву.

Досадашњи ток рата, с доста жртава и великим разарањима, обележили су успеси обе стране, што је, само по себи, и Русији и Украјини дало наду да у наредном периоду могу учинити више него досад, а то значи исправити неке испољене грешке, како би оствариле оно што би сматрале својом победом. Русија је у првим месецима ратовања, тј. Специјалне операције, имала резултате у запоседању јужног и источног правца, односно њиховом спајању у јединствену територију и начињању дела утврђеног система одбране у Донбасу. У тим акцијама наступала је са око 160.000 професионалних војника, којима су се прикључили добровољци и снаге ЛНР-а и ДНР-а. Током лета и јесени ситуација на фронту се, међутим, значајно променила. У том периоду Украјина је извршила више успешних контраудара, захваљујући мобилизацији великих снага и прихватањем огромне војне и друге помоћи од НАТО-а, као (засад) заклетог савезника. Украјинске снаге су тада постале бројчано надмоћније, а смањиле су и сопствену инфериорност у наоружању. После покретања успешне офанзиве у Харковској области, а потом и заузимања Красног Лимана, Украјинци су врло видне резултате остварили и у Херсонској области и то након жестоких борби.

Повлачење руских снага из Херсона, чини се, изазвало је највише пажње јавности и медија у свету. Иако је Русија то представила као „тактички потез“, Украјинци и њихови западни савезници тврде да је реч о „великом поразу Руса“. Како видите тај догађај?

Најпре да кажем да су успеси Украјинаца, које сам поменуо, несумњиво, били резултат извесних слабости и пропуста руског политичког врха који је, због непостојања друштвеног и политичког консензуса око вођења читаве операције, одуговлачио с правовременим акцијама, првенствено са ангажовањем додатних снага. Мобилизација је, уверен сам, морала бити извршена много раније. То кашњење узроковало је дефанзиву руских снага на југоистоку Украјине, губитак дела освојених територија и, коначно, повлачење, из тактичких разлога, с десне обале Дњепра и града Херсона. „Херсон“ се може посматрати и објашњавати вишедимензионално, уз тражење скривених узрока и последица. По мом суду, на Дњепру и у Херсону се најубедљивије показало да су Руси у једну велику војну операцију кренули с бројем војника мањим од потребног. Њихова предност у наоружању показала се недовољном, поготово што су их Украјинци, захваљујући испорукама оружја и војне опреме НАТО-а Кијеву, у томе „пристизали“. Украјинско заузеће града Херсона, који је након референдума постао део Руске Федерације и престоница једног федералног субјекта, био је озбиљан политички ударац за Москву. Тај утисак појачале су колоне избеглица које су кренуле ка другим руским областима. С друге стране, успех у Херсону дао је „ветар у леђа“ украјинским борцима, а Зеленском и политичкој врхушки добар разлог да наставе с даљим тражењем помоћи од својих западних савезника. Повлачење Руса из Херсона, Кијев је, на сва звона, представио као јасан знак да „може да победи окупатора и сачува целу Украјину“. Но ратна срећа је, као и свака друга, срећа променљива. После Херсона Руси су схватили да у наставак рата морају ући и с више снага и друкчијом тактиком. Именовање генерала Сергеја Суровикина за главнокомандујућег руских снага на зараћеном подручју и промена начина деловања отворили су перспективу да Русија, за месец-два, преузме потпуну иницијативу на ратишту. Већ започето бомбардовање дубине украјинске територије и постепено пристизање нових снага с полигона за обуку (мобилисано је било око 300.000 војника) дају наду да ће тај циљ бити постигнут. Тренутно, руске снаге једино на подручју Донбаса имају извесну иницијативу, где покушавају да узму Бахмут, Авдејевку и Угљедар, стратешки врло важна места. Истовремено, украјинска страна се, после достигнутог зенита, све више суочава с низом ограничења за даље вођење рата у отежаним зимским условима. Украјинце и даље држи у сукобу помоћ са Запада, али је неизвесно докле ће Америка и НАТО бити спремни да повећавају „улог“ за Кијев. Уз то, у земљама Европске уније све су гласнија „гунђања“ због непрекидног слања оружја и новца режиму у Кијеву. Под знаком питања је и одзив страних добровољаца у украјинску војску којих је, засад, највише из Пољске.

Западне земље и НАТО од почетка рата подржавају режим у Кијеву, и то на два начина: војно и учесталим санкцијама Русији. Како оцењујете домете тих санкција и да ли је Русија данас слабија него што је била на почетку своје специјалне операције у Украјини? Економија Русије, без већих проблема, издржава удар санкција које јој Запад, предвођен Америком, намеће у таласима. Такође, то кажњавање није довело до политичких и социјалних потреса у Русији, односно до испољавања нелојалности становништва актуелној државној политици. Само део друштвене елите, пре свега тајкуни, показују несагласје с влашћу, што је, иначе, стари проблем руског друштва. Чини се да су управо део тих снага и оно што чувени политички теоретичар Александар Дугин назива „петом и шестом колоном“ и овога пута чинили блок отпора Специјалној операцији. Поједностављено казано, део руске елите која се деведесетих година обогатила на сумњив начин има и даље штетан утицај у друштвеном и политичком животу, а њени интереси често нису у сагласју са интересима руске државе и народа. Ти кругови су, на пример, против ремећења добрих односа са Западом чак и ако то штети националним интересима. Утисак је и да су одлуке о референдумима и делимичној мобилизацији покренуле процесе у прилог државотворним и националним снагама Русије. Великим успехом Русије може се сматрати и чињеница да земље ван колективног Запада нису прихватиле да уведу санкције Москви, и да су наставиле сарадњу с њом. То првенствено важи за земље БРИКС-а и ШОС-а, као и организације на постсовјетском простору.

Рат ће ипак, кад-тад, морати да се заврши. Какав исход очекујете, с обзиром на то да обе стране не одустају од максималних захтева: Русија и не помишља да се одрекне припојене четири области, док Украјина тврди да на то никада неће пристати, а уз то жели и повраћај Крима.
Више пута сам рекао, али да поновим и овде: мале су шансе да Русија изгуби овај рат. Или да, мира ради, одустане од онога због чега је у рат кренула. Зато што она тек сад у пунијој мери покреће своје колосалне могућности за успешно ратовање. Без обзира на то ко ће у преговорима учествовати, реалним се чини решење по ком ће Русија задржати четири већ присаједињене области или, изузетно, највећи део њихове територије, уз додавање неких региона на рускојезичком југоистоку Украјине. Тражење Украјине да јој се врати Крим, што Зеленски понавља као мантру, јесте „немогућа мисија“. Дилема је како би Запад могао да реагује на овакву солуцију: могуће је да као део компромиса прихвати „руско ширење“, али и да се успротиви, што би значило задржавање садашњег „хладног рата“ и убрзање у стварању мултиполарног света, што је криза у Украјини снажно подстакла. Вероватно припајање рускојезичког југоистока Украјине, (Новорусије), дугорочно би ојачало руске позиције. С друге стране, вероватни улазак Шведске и Финске у НАТО, продужавање економских санкција Москви и заоштравање односа с колективним Западом нанело би извесне штете и Руској Федерацији. Колике – зависиће од тога у којој мери ће колективни Запад остати монолитан у својој политици према Русији. Он то сада јесте, али нема гаранција да ће то остати и на дужи рок. Не очекујем да се у преговорима о миру покреће прича обеју страна о ратним злочинцима, иако су Зеленски, Бајден и још неки политичари на Западу више пута припретили Путину да ће и он морати да одговара за злочине почињене у текућем рату.

Иначе, сукоб у Украјини ће умногоме утицати на одређење целокупне епохе Владимира Путина на челу Русије. До овог тренутка ту епоху одређују значајни успеси. Већ на почетку његовог првог председничког мандата, донета је, у мају 2000, Територијална реорганизација Руске Федерације, са седам (данас осам) федералних округа, који егзистирају паралелно с поделом на 89 субјеката федерације. Друго, дошло је до привредног јачања Русије, пораста свих важнијих економских показатеља. Смањене су социјалне разлике, али је овде могло да се уради више, пошто је моћ тајкуна остала тек умањена. Доста је урађено на плану демографске обнове, али је демографски минус поново евидентан у последњих неколико година. До рата у Украјини, углед Русије у окружењу и свету био је у порасту, а формирана је и Евроазијска економска унија. Русији представљају проблем, првенствено, превелик удео енергената и полупроизвода у извозу земље и недовољно ублажена социјална неједнакост. Због свега тога исход украјинског сукоба ће бити веома важан за вредновање читаве Путинове ере, односно њега као политичког лидера и државника.

НИ ПРИЗНАЊЕ КОСОВА НИ САНКЦИЈЕ РУСИЈИ

Током руско-украјинског рата појачани су притисци Запада на нашу земљу да призна независност такозваном Косову и да уведе санкције Русији. Куртијев режим у Приштини користи то и све више угрожава безбедност тамошњим Србима. Под условом да рат потраје, какве би то последице могло да има за Србију, а посебно за Косово и Метохију. Може ли се потпуно искључити употреба силе од оних који су то већ учинили 1999. године?

Aтлантистички и, можда тек у нешто мањој мери, ЕУ центри моћи притискају српски фактор о низу питања, од Косова до Републике Српске и увођења санкција Русији. То, на најсуровији начин, злоупотребљава албанско политичко руководство на Косову и Метохији, на чијем је челу сада Аљбин Курти. Без обзира на притиске и претње, ми Косова и Метохије никада не треба да се одрекнемо. Верујем да „реприза 1999. године“, због те наше доследности или тврдоглавости, није реална. Зато што су, у односу на ту, за нас трагичну, годину, односи снага у свету битно другачији и зато што је углед Србије у међународној заједници данас на много вишем нивоу него пре 23 године. Задатак нам је, такође, да, и због одбране Косова и Метохије, радимо на културном и економском повезивању српског народа у региону, пре свега Србије, Републике Српске и Црне Горе. С друге стране, мислим да биланс и решавање украјинског сукоба, у ком предвиђам коначан успех руске стране, могу битно помоћи нама Србима да се, у новој геополитичкој ситуацији, ослободимо дуготрајних и снажних притисака западних сила, спонзора лажне косовске независности. Не смемо, без обзира на уцене и обећања, да уведемо санкције Русији, јер би то донело огромну економску и политичку штету Србији. Истакао бих и следеће: у средњем и дужем року реално је очекивати излазак Русије на читаву северну акваторију Црног мора и, потенцијално, чак и на сам Дунав, што ће, несумњиво, имати дугорочне позитивне последице на геополитику Балкана и српских простора.

Да ли предвиђате да је на постсовјетском простору још негде могућа промена граница у будућности?

Прикључење четири области (поред Крима) Украјине Русији не мора да буде коначна промена граница у постојећем сукобу. По одлуци надлежних тела Руске Федерације могуће је по истом моделу (референдуми и потом одлуке државних органа Русије) прикључити још области Украјине. По структури становништва и историјским околностима, претпостављам да су томе потенцијално најближе Харковска, Дњепропетровска, те Николајевска и Одеска област, као претежно рускојезичне. Да ли ће нека од ових области и постати део Русије зависи од низа околности везаних за украјински сукоб. Такође, све те околности утичу додатно и на облик уређења и статус Украјине, као и на то ко ће бити на власти у Кијеву. Већ сам навео да сам скептик у погледу могућности да Русија изгуби овај рат, али је неизвесно на којој ће тачки он бити окончан.

Као реалан кандидат за прикључење Русији може се посматрати рускојезична Тираспољска област, већ отцепљена од Молдавије. Јужна Осетија је најавила припајање Руској Федерацији, а геополитички њој тежи и Абхазија. Реч је о две области отцепљене од Грузије које је Москва, након Кавкаског рата 2008. године, признала као независне државе. Белорусија је већ у државној заједници с Русијом, што у будућности може имати и приснији облик. Најзад, кандидат за припајање Русији могао би постати и северни део Казахстана већински насељен Русима и рускојезичним и европеидним становништвом које би реално требало да ужива аутономију или посебан статус. Балтичке републике развијају русофобну политику иако рецимо у Летонији и Естонији више од трећине становништва чине Руси и рускојезично становништво. У ком ће правцу ствари ићи наравно зависи и од односа на постсовјетском простору, међународног поретка, али је дефинитивно јасно да су у совјетском периоду границе одређиване произвољно од бољшевичких руководстава и совјетске врхушке, па ту има места корекцијама.

Због зависности од руских енергената Европа, као никад досад, страхује од долазеће зиме. Шта се све ту може очекивати? Смањене испоруке руског гаса Европи, као одговор Москве на санкције Запада, већ је код Европљана створило страх од „сибирске зиме“, али и смањења привредне активности. Међународни монетарни фонд је, тим поводом, оценио да Европи, због „цвокотања“ и проблема у производњи, прете социјални немири. Таквих незадовољстава је, као што знамо, већ било у појединим чланицама Европске уније, мада календарска зима још није почела. Треба се сетити октобарског бунта народа у Француској, који је предводио лидер левице Меланшон, али и падова влада у још неколико земаља, од Велике Британије до Италије. Приче политичких врхушки европских земаља да тражење замене за руске енергенте неће бити проблем, показују се као потпуно нетачне. Просто зато што је налажење алтернатива споро и – веома скупо. Наредне недеље донеће прави одговор на питање колико је руско-украјински рат пореметио нормалан живот Европљана, јер снегова и великих хладноћа ипак још нема. Земље ЕУ имају популацију која је, у целини, због низа интереса, најмање наклоњена увођењу санкција Русији и тиме преузимању последица тих мера, нарочито у економском домену. Са елитом је нешто друкчија ситуација, али је и она за одржавање сарадње с Русијом. Међутим, медији, политичка врхушка, а најчешће сама власт, на разне начине повезана за атлантистичком геополитиком и глобалистима, недовољно мисле на интерес сопственог народа. Светао изузетак ту је једино Мађарска, у којој је влада Виктора Орбана одбила да уведе санкције Русији са образложењем да је такав њен корак у интересу Мађара. Лако се уочава да трајање санкција Русији појачава кризу у Европи, пре свега економску, али и напетост између народа и његових изабраних представника.

Извор: Печат

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: