Др Душан Крцуновић на „Агори“: Зашто су православни хришћани добро обавијештени?

Као вијест о оваплоћењу Ријечи Божије ради човјековог спасења и обожења, Благовијести су највећа вијест у људској историји. То нас наводи на размишљање о пријему Благе вијести у свијету у коме живимо, у тренутку када у савременим масовним медијима апсолутну доминацију имају лоше вијести. Чињеница да данас примамо само лоше вијести из земље и свијета не би било само једно рутинско, готово саморазумљиво запажање када не бисмо зна­ли да се масовни медији налазе на трећем мјесту, одмах иза рада и сна, у погледу времена које им свакодневно посвећујемо. Тај податак говори о на­ш­ој мотивисаности да читамо и слушамо вијести – као свакодневном религијском ритуалу своје врсте, како је Хегел видио читање новина –, али тај фрапантни податак говори посредно и о утицају које лоше вијести могу имати на нас.

С обзиром на квантум времена који проводимо информишући се и с обзиром на доминацију негативних вијести у средствима масовног информисања, ми не остајемо равнодушни пријемници информација. Дуготрајно конзумирање лоших вијести утиче на наше тренутно расположење и свакодневни живот, али и на формирање неког релативно постојаног погледа на свијет и будућност обојеног афектима страха, тјескобе, узнемирености, безнадежности, очајања и апатије. Ти афекти дефинишу једно егзистенцијално стање немоћи пред стварношћу коју не можемо да контролишемо и на коју не можемо да утичему. Осјећај немоћи и беспомоћности, као и губитак само­поуздања, главни су ефекти дуготрајног конзумирања лоших вијети, и готово да можемо да говоримо о интоксикацији лошим вијестима. Лијек за опоравак од те затрованости лошим вијестима није равнодушност, јер она води у емоционалну отупјелост пред којом зло и насиље могу да се несметано размашу.

И поред свега, ми не можемо да се одупремо навици или жељи да и даље пратимо шта се догађа у нашем окружењу и свијету. Прије свега зато што је човјек живо биће које је отворено према свијету– што значи и према будућности – и што је у сталном трагању за  добром.  Зато се стално налазимо у трагању за позитивним вијестима које ће нам улити храброст, наду и самопоуздање.

Упркос или управо због лоших вијести које нас стално опсједају из масовних медија, празник Благовијести нас изнова, тихо и благо подсјећа да имамо разлога за наду. Нада је заснована на Божијем обећу спасења, заснована је на Божијој Ријечи која нам је задата тако што нам је дата Христовим оваплоћењем, дакле догађајем који је благовијештен највећим и најважнијим обавјештењем које је човјек икад примио. То благовјештење је истински примљено само онда када је властитим животом посвједочено, када се  благовјештење примило цијелим бићем. Тада Благовијест (evangelismos) прелази у „евангелистичност“, како ће рећи савремени теолог Серафим Роуз, као начин постојања, сталног саморазумијевања и мијењања себе и свијета у духу Благе вијести. Утолико се може рећи да су православни хришћани добро обавијештени.

Прочитајте ЈОШ:

О. Дарко Ђого: Било какво раздвајање руских и српских интереса било катастрофално за народ

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: