Др Миле Бјелајац: Одвојене Србија и Црна Гора су јефтина роба

Др Миле Бјелајац, у интервјуу за “ Дан“ 2000. године, казао је да Србија и Црна Гора, заједно, једна другој подижу цијену на свјетској пијаци (па и политичкој наравно). Одвојено постају јефтина роба.

На крају смо 20. вијека. Шта је у цивилизацијском смислу он донио словенском свијесту, а посебно српском народу?

Неспорно су у њему довршаване многе националне интеграције и створене нове националне државе. Неки, као Пољаци на примјер, проширили су и учврстили своју националну државу. Други су добијали или губили на рубним дјеловима. Сви заједно, искусили су у најгорем облику окупацију и страдање у Другом свјетском рату. Изузетак су Бугари и Словаци. За неке су се страдања поновила и крајем вијека. Ствари још нијесу ни близу смиривања. Словени су искусили комунизам и хладни рат на посебан начин. Сада у тзв. периоду транзиције. У тој ријечи садржано је много више наде него испуњених жеља, за сада. Говорећи у категоријама модерног или модернизације, развој грађанског друштва и стварање националних држава почетком вијека били су напредак. Висок степен писмености који је постигнут, образованост и развијеност научних институција, урбанизација, мрежа комуникација, напуштање патријархалних норми када је положај жене у питању, све су то елементи које су развила и словенска друштва. Заостајање у развоју правне државе, институција демократског вишепартијског система директно су последица периода комунизма и дисконтинуитета у друштвеном развоју па и дисконтинуитета у оном осјетљивом и значајном сегменту елитизма. Свједоци смо да се бивша номенклатура „префарбава“ у нову либералну елиту и још једне сурове првобитне акумулације капитала.

Гдје су Срби? Па и они су остварили у великој мјери многе тековине модерног друштва, али у понечем побројаном заостају. У 20. вијеку поред Руса, Украјинаца и Пољака претрпјели су највеће демографске губитке. Но, њихов положај па и голу егзистенцију и даље одређује наклоност или ненаклоност међународног окружења. Није им признато право на национално самоопредјељење гарантовано Уставом из 1974. године, оспоравају се и данашње државне границе, цинично се гледа на протјеривање тог народа из његових постојбина. Нико са сигурношћу не може да каже на којим ће то границама бити остављени на миру. То је већ дуги низ година фрустрирајућа ситуација. У јавности се смјењују националне еуфорије и дефетизам. Таква клима није погодна за развој правих демократских форми и једне богатије и осјетљивије политичке културе. То није ни стабилна клима за дугорочно економско планирање.

Апсурдност закашњелих словенских национализама крајем 20. вијека препознајем у врућој жељи да се тек стечена „слободица“ и „властита пушчица о рамену“ замијени радном дозволом или исељеничком визом за неку од земаља Запада, а „пушчица“, уз високу надокнаду, повјери неком другом наднационалном савезу.

Стоје пред шалтерима Пољаци и Чеси, раме уз раме са Србима, Хрватима и Муслиманима, Македонцима, о Албанцима да и не говорим. Наћи ће се неко да им причува кућицу и успомене, рачунају.

Војни фактор у југословенској држави?

Поглед на заједничке институције југословенског друштва у цијелом њеном трајању остао је прилично замућен и нејасан. Њега су поједине националне историографије гледале из неког свог угла, дакле у старту селективно, често дезинформисано. За КПЈ војска Краљевине била је искључиво средство класне принуде и српске хегемоније. Ово су веома радо пригрлили национални историчари послије 1945. године преписујући у „науку“ предратни новински говор или посланичке тираде. Структуром, проблемима стварања заједничког идентитета, највишим намјерама војног руководства, улогом у развоју привреде, модернизацији, функцијом одбране модалитетима заштите поретка, није било популарно бавити се. Зашто, када су постојале већ готове оцјене. У исто вријеме трајале су своје пензионерске дане старе генерације ратника и официра прећутане, омаловажене и жигосане.

Одговори на веома сложену слику прошлости институције војске у југословенском трајању предмет су пет мојих књига укључујући и најновију „Југословенско искуство са мултиетничком армијом 1918–1991“. Прва монографија (1988) у којој је бачен изазов неким од највећих националистичких или националних митова, својим рационалним и стручним приступом није пружила повода критичарима широм ондашње Југославије да оспоре аутора. Изузетак је била вербална критика упућена из Марибора. Критичар није могао да прихвати оспоравање омиљене словеначке тезе да су Словенци сами ослободили Корушку 1919. године и да им је и послије Првог и Другог свјетског рата укидана њихова национална армија. Није било приговора ни из хрватске средине иако су доведени у питање митови о окупацији, терору, гушењу револуционарног покрета, продаји националних територија (небригом и индиферентношћу српских владајућих кругова), Радићу као националном раднику од првог дана и др. Загребачки „Вјесник“, познат у то вријеме по жестоким критикама на српску „ревизионистичку“ истроиографију пренио је без негативних коментара дјелове мог интервјуа у „Недјељној Борби“. Нијесу се огласили ни ажурни критичари из Приштине на моје дјелове о раду војске у тим крајевима 1918–1921. Нијесам добио приговоре ни из Црне Горе о мом виђењу учешћа војске у догађајима 1918. и 1919. године.

Остале књиге изашле су већ у неким другим околностима, међутим то не значи да нијесу биле на провјери критике ван садашње Југославије. Није било оспоравања, напротив. Изгледа да је аутор ипак постао доследан принципима струке, да се није препустио друштвено пожељним трендовима.

Из мог бављења овом темом, узимајући у обзир оно што је дала наука у свијету, произилази закључак да су за разумијевање важности улоге војске у друштву, сложености интеракција у многим детаљима потребне квалификоване и обдарене политичке елите. Чињеница је да су они који су остварили или обнављали Југославију имајући државотворно искуство боље разумијевали војни фактор. Стварајући нешто били су високо мотивисани и да бране своје животно дјело, своје младости, идеала и полета. Такав закључак произилази из упоредбе војних елита којима су на челу стајали краљ Александар и Јосип Броз. Нестанак ратних генерација са активне сцене, бирократска инерција, конзервативизам сваке врсте, одсуство државотворног рефлекса политичких елита допринијеле су трагедијама које су нас задесиле. У социјалистичком периоду је запањујуће одсуство правног критичког односа према искуствима Краљевине Југославије.

 Црногорски официри у заједничкој војсци?

Срби поријеклом из Црне Горе били су у саставу српског официрског кора и прије уједињења. Њима се 1916. придружују они из црногорске војске на Солунском фронту. Без препрека улазе у нову заједничку војску. Сам Краљ као Врховни командант увијек је истицао своје црногорско поријекло из Васојевића, своју везаност, по мајци, за владалачки дом Петровића. Дакле, био је на неки начин сретан спој у превладавању династичке подвојености. Његовом иницијативном годишњем распису за Гардијску дивизију морало се строго пазити да сва племена буду равноправно заступљена. Слично је било када су се дијелила одликовања поводом значајних годишњица и датума. Промовисањем Јанка Вукотића у армијског генерала поред далеко школованијих генерала и старијих у рангу из Србије, изазвао је негодовања. Морао је објашњавати да је политички разлог старији и да је то признање свим Црногорцима који су се јуначки борили држећи одступницу српској војсци 1915. и 1916. године. За утврђивање ранга црногорским официрима примљеним у заједничку војску 1919. године били су надлежни бивши официри црногорске војске Петар Мартиновић и Милинко Влаховић. Поред четири бивша генерала црногорске војске из групе од око петсто примљених још осам их је унапријеђено у чин генерала. Генерали као што су Илија Жугић и други поријеклом из Црне Горе нијесу урачунати у овај број. Никакве препреке се нијесу постављале приликом уписа у академије и војне школе. Црногорске традиције су биле присутне у прославама дана јединица или назива пукова. Једини изузетак је било скидање имена „Краља Николе I“ 9. пјешадијском пуку када је у јесен 1919. био упућен да појача одбрану Боке Которске против Италијана, из политичких „обзира“. Пук је иначе то име пронио кроз све ослободилачке ратове. Послије тога није добио неко друго име.

Да ли су прогањани, запостављани за рачун Србијанаца или других? Могући одговор смо понудили са многим компаративним табелама у књизи „Између војске и политике“. Када би се служили документацијом из Хрватске или понекад црногорске јавности, Србијанци би најлакше доказали да су они били највеће жртве на олтару заједништва. Сваки примјер, свака лична судбина је прича за себе, али је научно неодрживо уопштавање на основу неколико случајева истргнутих из цјелине. О политичким последицама таквог адвокатисања у јавности читаоци су имали прилику да се и сами освједоче.

Поменули сте „буне у Црној Гори“. Како је војска успостављала ред и мир у своје вријеме?

Српска војска, за сваког непристрасног историчара, не појављује се као фактор окупације 1918. и 1919. То доказују њени слаби ефективи послати на ту страну (2. Југословенски пук), највише инструкције генералу Милутиновићу и чињеница да су се Црногорци масовним устанком готово сами ријешили присуства аустроугарских трупа. Мали одред упућен на Скадар и већина снага упућена у Боку са циљем да се обезбиједи флота и Арсенал пред могућом акцијом Италијана били су од прворазредног значаја. Да је постојало супротно већинско расположење у Црној Гори против уједињења те малобројне снаге не би могле да опстану. О снагама које су биле ангажоване на одбрани Цетиња од побуњеника може се рећи да су биле претежно локалног карактера. Југословенске четице су остале у резерви. Још прије Божићне побуне југословенска влада је наредила, због повећања ефектива, да се под командом генерала Лакића Војводића формирају три црногорска батаљона (Цетињски, Никшићки и Колашински) снаге 1.400 људи. Ова највиша намјера такође свједочи о процјени расположења становништва у Црној Гори. Батаљони су оспостобљени постепено, а у потпуности тек крајем зиме. Управо ће они поред жандармерије бити главна снага државе у већем дијелу 1919. године. Како Божићна побуна није била и крај побуњеничке акције оформљени су тзв. гонећи одреди. Њихова структура такође поништава тезу да се радило о терору Србијанаца. Управо обрнуто, највише власти имају много приговора на понашање локалне жандармерије и управних власти, ситне осветољубивости и др, које су могле провоцирати негативно расположење становништва како у Црној Гори тако и Метохији па се као једна од мјера предлагало да се црногорски жандарми и официри шаљу у друге дјелове државе, а на њихово мјесто доведу из Србије или других дјелова, чије људство није уплетено у локалне размирице. О улози Италије на догађања и њено настојање да дестабилизује нову државу не треба овдје шире говорити, јер је то добро познато.

Шта рећи о свјесној намјери малох група побуњеника да онемогуће транспорте хране ријеком Бојаном намијењене становништву унутрашњости Црне Горе. Прекидом саобраћаја и дотура стекли би се разлози за повику на Владу да не води бригу о страдању становништва. Да би се то избјегло југословенска војска је упркос противљењу француског главнокомандујућег, заузела и лијеву обалу Бојане.

Покојни професор Бранко Петрановић, осврћући се на та догађања као историчар и свједок, прича из родитељске куће, казује да се претјеривало са казивањима о београдском терору. Разним мјерама, политичким, економским, орођавањима, промовисањем незадовољника и др. Црна Гора се умирила, односно, како је наш професор говорио „онај њен мањи подловћенски дио“ који се „несумњиво тешко ослобађао несумњивог државног сјаја и трајања Црне Горе у европској историји“.

Да ли је Подгоричка скупштина била легитимнија од АВНОЈ-а?

Данашња заједница има легитимтет који сеже још у 1918. годину када је Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори 13/25. новембра 1918. године одлучила да се двије државе уједине. Одлука ове скупштине коју су многи писци, историчари и политичари радије називали Подгоричка скупштина (тиме се прећуткивало оно „српског народа“) своје одлуке темељила је на убјеђењу да се ради о истом народу са оним у Србији и другим земљама, да то диктирају и најпречи економски и политички интереси јер је Црна Гора најсиромашнији крај из кога се увијек исељавало и да је стање рата и окупације довело до још веће биједе и сиромаштва. По својој легитимности одлуке ове скупштине су далеко испред каснијих револуционарних одлука АВНОЈ-а па и самих накнадних којима су границе федералне републике Црне Горе биле утврђене (напр. ако се упореде са границам из 1913. године или границама Зетске бановине). Политичке прилике, свједоци смо, стварају нову климу и доносе нову свијест. Црногорство као првобитно географско и државно одређење добијало је током револуције и послије 1945. у дијелу популације обиљежје издвојене нације. С једне стране политичка конјуктура за представнике елите нових нација, свеприсутни атеизам млађих генерација допринијели су да се размахне свијест о националној посебности. Дакле, данас је то нова и легитимна чињеница. Чињеница је и то да су данас на простору Црне Горе непријатни свједоци они који државност не поистовјећују са новом нацијом, остајући на убјеђењима својих предака. Но, како је то било у свим комунистичким уставима чињеницу о посебности црногорске нације респектује и тзв. Жабљачки устав, договорен између двије политичке елите увјерене да ће власт остати у њиховим рукама за дуго вријеме.

А Црногорци у социјалистичкој Југославији?

У НОВ и ЈНА Црногорци, сада и статистички изражени, могли би лако бити оптужени за деценијску великоцрногорску хегемонију. Средином педесетих у једном тренутку давали су око 30 одсто активног генералитета и 10,8% активних војних лица. Проценат генерала се до 1962. спустио на 23,2 одсто, а 1969. на 19,3 одсто, а тек 1985. на 11,1 одсто и 5,82 одсто укупног броја активних лица. Црногорцу су тада чинили 2,58 одсто становништва Југославије. Цијела Србија је на пресјеку 1970. давала свега 13,98 одсто генерала. Тај сразмјер се почео поправљати тек од средине седамдесетих, да би 1985. достигао 28,47 одсто. што је још увијек било далеко испод учешћа Србије у популацији Југославије. Када је генерал-пуковник Милоје Милојевић поставио питања запостављања кадрова из Србије, одмах се отворио „случај Милојевић“ средином шездесетих.

Далеко смо од помисли да банализујемо ствари посматрајући бројеве ван историјског контекста. Наслеђе НОР и социјалистичке револуције имало је доминантан утицај на диспоропорције у структури. Томе је унеколико допринијело и промовисање кадрова од стране Светозара Вукмановића Темпа као начелника Политичке управе. Није ту било шовинистичке тенденције, он се ослањао на политичке кадрове које је познавао из предратног и ратног партијског рада.

Начелници Генералштаба Арсо Јовановић, Пеко Дапчевић и Љубо Вучковић били су истакнути ратни војни руководиоци. Њихови сународници са генералским плетеницама увијек су у просјеку држали око 10, а некад и више процената највиших руководећих функција у Армији.

Традиција војног позива увијек присутна у Црној Гори такође је утицала да се из те средине увијек јављао довољан број питомаца војних школа.

Стање у југословенској историографији, односно колико се актуелна политичка криза одразила на досадашње резултате у „показивању“ прошлости – однос политике и науке?

У природи је политичких снага да траже свој легитимитет и у прошлости. Увијек су постојали они интелектуалци који су дијелили поједина политичка увјерења, увијек спремни да припомогну дотјерујући слику прошлости према мјери актуелних политичких потреба. Простор бивше па и садашње Југославије обилује тим примјерима. Заједничко том тренду је било  прећуткивање да је Југославија била два пута земља помирења, да су екстремни политички покрети стварали тензије и изазивали реакцију државног апарата. На другој страни, све само не мирнодопско окружење давали су додатне мотиве понашању највиших државних органа. О некој намјерној злој вољи, бруталном шовинизму или неограниченом „терору“ тешко да ће се наћи извори првог реда. Наравно, политички говор је био пун тешких израза за противнике било уједињења било облика уређења или владавине. Но, узимање чињеница из политичког говора као еквивалента тачне слике прошлости није метод струке. Слично се може рећи и за публиковање збирки докумената гдје се свјесно испуштају сви они који би указали на сложеност и међузависност прошлих догађања, а форсира само један вид свједочења. Приређивачи су се често трудили да читаоцу у предговору или научном апарату „појасне“ околности. Заборављају да трагови докумената постоје у многим свјетским архивима или да су исте својим очима видјели и неки други истраживачи или да ће, потстакнути сумњом кренути да их траже.

Памтим и учествујем већ дуго у расправама о историографији Југославије тако да бих могао извести многе примјере за претходне наводе. Обесмишљавању идеје Југославије прије њеног растурања, по налогу или самостално, веома су допринијеле различите националне историографије.

Да ли данашња државна заједница Србије и Црне Горе има историјски легитимитет и политичку будућност?

Из хронологије растурања СФР Југославије свако може да идентификује нека општа мјеста и начине на које се ломило јавно мњење у правцу сепаратистичког опредјељења. Контролисани медији, употреба демагогије која се често позива на „историјске чињенице“, обећавање економског просперитета – послије, већ су виђени. Изморени кризом, заплашени ратом, грађани воле да чују оно што погађа њихове интимне обичне људске жеље – мир и благостање. Демагогија сецесије развила је слику непријатеља до апсурдних размјера. Мијешају се узроци и последице. Сваки избалансирани аналитички приступ проблему је непожељан. Послије свега долази референдум. Легитиман.

Сваки рационални приступ сугерисао би заједничку политичку будућност. Људски и економски, Србија је принудно економско залеђе Црне Горе као што је у своје вријеме Трст имао Аустро-Угарску. Двије привреде су компатибилне. Каква би била перспектива садашње привреде па и будућих улагања у нове капацитете ако би они били окренути тржишту величине једне четвртине Београда? Трошење савезног буџета на територију Црне Горе увијек је била карика за виши стандард и модернизацију. Колико би скочили трошкови по глави становника Црне Горе за самосталну армију и нову дипломатску инфраструктуру, преузимање бивших пензионера на терет републичког буџета? Да ли би цијене прехрамбених производа могле да буду ниже од оних у Босни и Херцеговини или Мађарској?

Црна Гора је територијално природни излаз Србије на море, а барска пруга жила куцавица. Свако затварање Србије у копнено окружење намјерно је изазивање нестабилности. Први балкански рат био је рат за слободан излаз у свијет и ломљење царинског рата (данас би рекли економских санкција). Санкције послије издвајања Црне Горе из савезне државе могу да поприме драстичнији облик или да буду са лакоћом поново увођење када се од Србије буду жељели нови уступци на рачун њених територија.

Упрошћено, обје заједно, једна другој подижу цијену на свјетској пијаци (па и политичкој наравно). Одвојено постају јефтина роба.

У људском смислу потпуно је апсурдно  тражити оправдање за нову подјелу и супторстављање рођака, породица, истог народа. Колико је Црногораца који су једном ногом у Србији а другом у Црној Гори? Колико је тек оних који имају даље поријекло у тамним планинама са лијепим видицима.

Шта нас очекује у 21. вијеку?

Најмоћнији политички актери у свијету, а и они мало мање моћни, потрудили су се крајем овог вијека да у нови уђемо са тешким пртљагом брига. Многи велики принципи су бачени под ноге, да би преостао само један – гола сила. Вијек у који улазимо још више ће заоштрити глобалне проблеме између развијених и неразвијених. Питања контроле сировинских ресурса, енергија, воде и друга снажно ће покретати политичке акције. Остаје нам танка нада да ће глобални еколошки проблеми ипак бити схваћени правовремено и да се апокалиптични сеценарији неће остварити.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: