Др Миша Ђурковић: Свети Сава ће бити опет школска слава у Црној Гори

И овогодишња Светосавска академија у Бару одржана је уз велико интересовање грађана, којих је према процјенама било преко хиљаду у препуној сали тамошњег Дома културе. Организатори академије која је посвећена хиљадитој годишњици од погубљења Светог Јована Владимира традиционално су били Православна црквена општина барска и Српско просветно друштво – Бар.

Настављена је и традиција да бесједу овим поводом држе елитни српски интелектуалци. Овога пута, част је припала др Миши Ђурковићу из Београда.
 Свечани програм у славу првог српског просветитеља Светог Саве, благословио је протојереј – ставрофор Радоман Мијајиловић ријечима: “Желим да Вас Господ чува од зла и сваке биједе, да подари здравље, снагу и свако добро.”
 У програму овогодишњег Савиндана, посвећеног Св. Јовану Владимиру и хиљадугодишњици његове мученичке смрти, учествовали су  црквени хор “Свети Апостол и Јеванђелист Марко” из Подгорице, дјечји хор “Свети Јован Владимир” из Бара. Фолклорна друштва: “Свети Јован Владимир“ и “Румија”. Етно музику интерпретирале су солисткиње из Подгорице: Бранка Зечевић и Марија Меденица. Наступала је и барска група “Дарови Светог Јована Владимира“.
 Новинар Драган Алорић казивао је пјесму о Светом Сави од Војислава Илића, Причу о Светом Сави од Матије Бећковића и одломак из бесједе владике Николаја Велимировића.  Дјечји хор из Бара извео је игроказ “Чуда Светог Јована Владимира“. Програм је водио Миленко Цебаловић.

У наставку интегрално објављујемо бесједу др Мише Ђурковића са Светосавске академије;

Припала ми је особита част да Вам се о Савиндану обратим управо у години када се обележава велика годишњица мученичке и подвижничке смрти Светог Јована Владимира. Као што добро знате, ове године ће у вашем Бару, чији је свети Јован Владимир заштитник, бити освештан величанствени храм који му је посвећен.
Свети Јован Владимир, кога је Господ био обдарио и великом физичком лепотом и мудрошћу, али и добротом и чврстом вером, био је први српски светац и један од првих великих владара у српској историји. На трагу његовога дела настала је Зета, али је већ у доба Немањића и српски народ у Србији почео да гради култ великог поштовања према овој великој личности.

Сведочанство о његовој доброти, непоколебљивој чврстини вере и спремности да се све да за велике вредности љубави, родољубља и хришћанства, грејала су Србе и у вековима окупације. Култ изграђен око љубави и верности Владимира и Косаре, доживео је бројне литерарне и уметничке обраде и у народној књижевности али и у делима врхунских стваралаца као што су Стеван Сремац, Андрија Качић Миошић или Петар Прерадовић. Године 1925, Свети владика Николај Велимировић саставио је збирку таквих записа и сведочења под називом „Читанка о Светом Јовану Владимиру“. Ту се између осталог налази и прилог Књаза Николе из Балканске царице под називом „Похвала Зети“ где се каже :

„На зетској њиви никло је прво

Српских владара владарско дрво!

Од Владимира па до Ивана… 
Све Српству Зета дала је мила,

Зета је легло српскијех сила!“

У овој читанци налази се и прилог самог Николаја назван Правда Светога краља Владимира. Светитељ жички издваја светог Јована Владимира и светог кнеза Лазара као два типична примера српског архетипа живих светитеља. Попут Св. Јована Крститеља и они се сликају са две главе, једном одсеченом, а другом на раменима. „Посечена глава у руци означава њихову телесну, мученичку смрт, а здрава глава на рамену означава бесмртност душе њихове“, објашњава владика Николај. Ова два свеца су својом жртвом поставили темеље вечног духовног, али и државотворног живота свог народа. Једном посвећена жртва у име Христово, поднета за љубав свога рода, трајно се уписује у архетип читаве будуће историје народа. Чак и када се у тешким тренуцима физички уруши под налетима сила немерљивих, ова посвећена идеја, на правди засноване државности, остаје да живи у народу, тињајући као искра која ће у погодним условима поново запалити срца и из пепела породити оно што је једном заувек настало и посвећено.

Свети владика каже: „Ретко је човек имао тако надмоћне и тако опаке противнике као што их је имао краљ Владимир. Самуило и Василије Бугароубица, два владара као два љута риса, борили су се о превласт на Балкану. Владимир је час једном, час другом био на сметњи. Из неравне борбе Владимир је изишао као победилац, и то не само као тренутни, него као бесмртни и вечни победилац. Владислав је био гори и опакији од оне обојице. Па где су данас њихове државне творевине? Где њихова слава? Где њихова тела? Све се расуло у пепео, све ишчезло као сен. А Владимир је остао: и преселио се на небо и остао на земљи; на небу слављен од ангела и светитеља, на земљи слављен од људи. Бог му је прославио и душу и тело. Прославио је Бог чак и дело руку његових…“

Крст који је својом жртвом и вером посветио Јован Владимир преузели су и понели владари Зете и Рашке односно Србије. Његов завет можда и понајбоље проналазимо оствареним у делу младог принца Растка Немањића који се одриче световних задовољстава како би тек кроз духовну изградњу поставио темеље за чврсту и одрживу државну творевину. Држава се наиме, браћо и сестре, не гради само на снази и сили. Сила без правде, поштења и вере није реална моћ. Свети Сава је знао да нам за трајну државну творевину требају и јаки духовни, просветни и морални темељи.

Данас су нам ова два светитеља чини се потребнији него икада раније. Опет смо као народ хришћански поново на удару великих сила и бројних неправди. Наше световне снаге су мале у поређењу са силом којом противник располаже. Наш народ страда данас широм простора бивше Југославије, муче га, протерују, отимају му и имовину и име, наша света црква је под силним ударима са свих страна, поново смо развејани у бројним земљама итд.

Но духовно окрепљени и ношени примерима ове двојице великих светитеља, данас се морамо вратити својим духовним темељима и припремити за велике изазове и искушења, која ће и даље да насрћу на нас. Само ако будемо чврсти у вери, спремни да помогнемо брату у невољи, ако будемо поштени, морални и вредни, ако децу васпитавамо у духу правих традиционалних вредности, остаћемо чврсти и достојни да из свега изђемо још јачи, бројнији и уједињени.
Као што се у химни Светог Саве пева:

”Здраво Среме, Банате

И Србијо Стара

Раванице чувај нам 

Тело Кнез Лазара; 

Црна Горо, сестро мила, 

Здраво и ти с нама била,

Да славимо славу 

Светог Оца Саву.”

Савиндан се некада на овим просторима славио као школска слава. Данас га обележавава црква и православни народ. Даће Бог да ова наша деца дочекају да Свети Сава поново буде школска слава у Црној Гори.

Драги Барани, драга браћо српска, срећно вам овогодишње освећење храма Светога Јована Владимира и срећан вам Свети Сава српски! Живели!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: