ДР Никола Шкеровић, историчар – научник, скоро заборављен

Пише: Миљан Станишић

Никола Шкеровић је рођен 25. 04. 1885. године у селу Копито Петровића (Бјелопавлићи). У школи се показао као изузетно надарен, па је започео Гимназију на Цетињу, а наставио је и са одличним успјехом завршио у Русији. То га је и опредијелило да настави даље школовање, па уписује Филозофски факултет на престижном Карловом универзитету у Прагу на Одсјеку за историју, који завршава као одличан студент. На истом универзитету је и докторирао, одбранивши докторску дисертацију под називом „Ђуро Крижанић“. У Прагу на Карловом универзитету Никола Шкеровић је поред студирања и каснијих стицања научних звања, био и веома активан на окупљању српског и југословенског научног потенцијала у Чешкој, па је био и предсједник Српског академског друштва у Прагу и један од оснивача Удружења југословенских академских друштава у Чешкој. Тиме је стекао углед и у њему су многи видјели  будућег великог научника и ствараоца. На том пољу сарађивао је са многим познатим личностима међу којима и са Томашем Масериком, творцем Чехословачке Републике. Послије завршетка школовања и стицања научних звања др Никола Шкеровић се враћа у Црну Гору како би пренио своја знања младим генерацијама, али и осталима. Тако се запошљава као професор Гимназије на Цетињу 1911. године. Њeгов започети професорски посао прекида балкански рат 1912. године, када као српски патриота узима пушку у руке и бори се за своју домовину. Након балканских ратова ангажован је као директор, а уједно је био и професор подгоричке Гимназије.

Др Шкеровић је био демократске и српске националне политичке орјентације и на том пољу је био веома активан. Учествовао је на изборима, као члан Народне странке 1913. године и био је изабран за народног посланика. Први је изнио план о стварању уније Црне Горе и Србије. Међутим, те планове је прекинуло избијање Првог свјетског рата, у којему је др Никола Шкеровић активно учествовао. Од 1916. године, послије капитулације црногорске војске, др Шкеровић је од аустроугарске војске ухапшен и интерниран и до краја рата је провео у њиховим логорима и преживио тешке услове и заробљеничка искушења. Вративши се у Црну Гору по завршетку Првог свјетског рата, предано је радио на обнови рада подгоричке Гимназије. Од 1922. до 1924. године био је изабран за просвјетног инспектора на Цетињу. Тај стручни ангажман му је био прекинут како би др Шкеровић својим знањем допринио сређивању стања у Државном архиву на Цетињу, јер је његова архива, да би била спашена од аустроугарског окупатора, била закопана. Тај посао је изискивао велики труд и знање, при чему је он унио сав свој потенцијал како би ову веома важну државну установу вратио својој намјени, што је и успио. Поред овог исцрпљујућег посла др Никола Шкеровић није могао да буде имун од политичких збивања у земљи, јер је његов идеал било демократско и праведно друштво, па је 1926. године био изабран за посланика Обласне скупштине, а 1927. године и за народног посланика.

Након успјешно завршеног посла у Државном архиву на Цетињу, поново се вратио на мјесто директора Гимназије у Подгорици 1931. године, гдје остаје до пензионисања 1935. године. Др Никола Шкеровић је био слободоумна личност, демократских увјерења и као човјек од пера је био критичар друштвених аномалија, али је и предлагао рјешења како би друштво било што демократскије, уређеније и прогресивније. Како би га на неки начин гурнули на маргини и отупили његову „оштрицу“, власти су одлучиле да га пензионишу, па је у напону својих стваралачких могућности у 50. години живота пензионисан. Али, то није обесхрабрило др Шкеровића, већ је он наставио да се бави стваралачким радом са још већим еланом, објављујући стручне радове у публикацијама, бројним часописима  и листовима, као и запажену студију „Ђуро Крижанић“, а прије тога и „Преглед историје Црне Горе“. Као ангажовани стваралац, уочи Другог свјетског рата, објављивао је текстове опомињући оне који су се попустљиво односили пред опасношћу од наци-фашизма и из свега тога настојали да извуку корист за себе.

Трагика Другог свјетског рата сурово се поиграла са др Николом Шкеровићем јер му у њему страдају сва четири сина. Он је своје синове васпитавао да слобода домовине нема цијену и за њену одбрану треба жртвовати све, па и свој живот. У Априлском рату гине му син Бранко, који је као поручник брода храбро погинуо на борбеном задатку. Страдао је тако што је рушењем моста на Сави био потопљен бојни брод у којем се налазио. Николин син Слободан је био комунистичке орјентације и због тих активности провео је четири године у заточеништву у затвору у Сремској Митровици. Стријељан је 1941. године на Бањици. И трећи син др Новице Шкеровића млађани гимназијалац Љубомир је преминуо од последица мучења, од стране Гестапоа и Специјалне полиције Београда. Остао му је  у животу син Владан, који је био студент медицине. Како се ближио крај рату надао се да ће му претећи једини преостали син. Али, да трагедија буде потпуна, приликом повлачења нациста из земље на Сремском фронту (који је смислио Ј. Б. Тито како би што више српске младежи страдало) код Шида, гине му и син Владан (студент медицине) тако што је као болничар жртвовао себе да би спасавао рањенике. Владанова вјереница Евица Крстић није могла да издржи бол и тугу када је сазнала жалосну вијест о смрти свога вјереника, па је извршила самоубиство. Ове чисте страдалне душе сахрањене су на Новом гробљу у Београду и тако су остали заједно за вјечност. За вријеме Другог свјетског рата др Никола Шкеровић је био, као представник из Црне Горе, члан политичког савјета Равногорског покрета. Породичну трагедију др Шкеровић је тешко поднио, али као утемељени православац то је стоични издржао, па се након тога за више од четврт вијека, колико је даље живио, потпуно посветио плодоносном научном раду. Упокојио се 1972. године у Београду.

Прочитајте ЈОШ:

Иво Андрић – Ова је драма почела на Косову

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: