Др Ранко Бабић: Вирус је само докрајчио удаљавање

Др Ранко Бабић, професор на Факултету техничких наука у Косовској Митровици о корони и односу човек – рачунар.

– Ако вам је унутрашњи свет широк и разноврстан, кад вас затворе споља, имате где да одете а да се с места не померите. – Вести о корони су биле толико противречне да човек просто није знао чега да се плаши, па се онда плашио свега. “Ја” сведено на “страх, каже др Бабић.

Др Ранко Бабић, угледни професор на катедри за електронику и комуникације на Факултету техничких наука Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, рођен је 1957. год. у Пећи. Електротехнички факултет Универзитета у Приштини завршио је 1981. године.

Последипломске студије завршио је на Електронском факултету у Нишу, где је 1987. године одбранио магистарски рад под називом „Анализа простирања светлости у мултимодном градијентном светловоду“. Докторску дисертацију под називом „Један прилаз препознавању елемената рукописа” одбранио је на Електротехничком факултету у Приштини 1994. године.

Аутор и коаутор је више научних и стручних радова објављених у међународним и домаћим часописима и саопштеним на међународним и домаћим конференцијама. Професор Ранко Бабић има више талената, поред осталог пише поезију и прозу. За наше читаоце овог пута говори о периоду пандемије и епидемијекоронавируса ванредном стању у земљи и интеракцији човек – рачунар што је једна од области његовог посебног интересовања.

Како сте доживели пандемију короне, како сте поднели и проводили дане у периоду ванредног стања?

Као пошаст пристиглу из Библије. Велики прелом, међаш две ере. Све је протресла, мада уз приличан допринос медија, али свеједно, за цигло два месеца темељно је промењена перцепција света у главама људи, лицемерје владања је огољено, велика су преиспитивања, промена у односу снага у свету, убрзање пристизања новог цивилизацијског модела. Закратко су, али довољно дуго, у претенциозном систему демократије и људских права завладали најнижи инстинкти и закон џунгле. Технолошки надмоћна цивилизација је показала колико је слабашна. Да, управо она која се дичила генетичком синтезом, стварањем новог живота, пала је од једне просте РНК. А појединац, у створеној атмосфери страха, је све видео и схватао али није могао да верује да је одједном затворен, да мора зазирати од ближњих, да се одлаже олимпијада и параде победе, да се затвара фудбал, цркве, да не говоримо о радним местима. Али, мртви су убедљиви. Медији, изгледа, још убедљивији. Када се створи нова психологија, ето основе за велике промене. Вести о корони су биле толико противречне да човек просто није знао чега да се плаши, па се онда плашио свега. “Ја” сведено на “страх”. Тада је потребно да предострожност преведете у свакодневне рутине и тиме укинете страху простор у мислима. Затим се окренете раду и својим ближњима, онима изван забране.

Бавите се и писањем прозе и поезије па нам реците како као литерарни стваралац гледате на свет са маскама и рукавицама, и на социјалну дистанцу?

-Рекао бих да је социјална дистанца, као постепена епидемија, кренула много пре короне, али је нисмо примећивали. Вирус је само докрајчио удаљавање. Колико је у том погледу опасан телефон, који нам је постао као телесни орган? Заправо, кроз тај наш “орган” нападају нас разноврсни “вируси” који нам мењају ум. Социјалне мреже стварају илузију да смо заједно а заправо нас изолују. Рукавице су само материјални симбол те изолованости. Маске су се у то савршено уклопиле као симбол губитка идентитета и интегритета, које тако масовно производи савремена цивилизација, настојећи да од нас направи послушнике који ће безгласно производити профит, некоме. Корона је укидањем последњих веза оголила све то, опоменула нас докле смо дошли. На нама је да шватимо и применимо поруку.

Како смењујете стварни и виртуелни живот и где је ту место Вашој поезији и прозном делу?

Колико је нешто стварно? Чулима је потребна потврда ума, а лако га је заварати. Медији? Филм нпр. говори веома стварно о нечему чега у њему стварно нема. Потребно је непрекидно у себи разлучивати стварно и замишљено, јер је данас око нас много замишљеног. Потребно је много знати и сазнавати а у себи одржавати умну равнотежу. Ми смо под потопом сведоступних визуелних медија који брзином измене и зготовљеношћу садржаја не допуштају размишљање о томе. Тако примљени садржаји размишљају уместо нас. Иронија је што данас свако носи свој потоп са собом у џепу, тј. у рукама. Некад је, по Светом писму, Господ пустио потоп на земљу да искорени огрезле у греху. Данас је човек пустио овај потоп на себе а нити види потоп нити грех. Читати, размишљати, стварати, разговарати са ближњима, и ето нас. Иначе нас нема.

Да ли је и у овом случају спас у раду и стваралаштву?

-Ако вам је унутрашњи свет широк и разноврстан, кад вас затворе споља, имате где да одете а да се с места не померите. Ваш енигматични роман “Крук” који у епицентар ставља усамљену јединку опхрвану страхом, болом и тугом, је у неком смислу у сагласју са временом које је донела корона?
-Крука је неспоразум са његовим ближњима ставио у самоћу, неопходну да се у потпуности суочи са собом и кроз себе швати да природа којом је окружен има јединственост у којој се може наслутити њен дух, њено “ја”. Корона је човека највише ударила у оно што га чини човеком – у однос са ближњима, у однос са Богом. Али, колико је, заправо, човека у корони? Испада да је та мајушна граница између живог и неживог била само посредник да се човек, и као систем и као јединка, окрене против себе, а да у том суочењу види где је то све престао да буде човек.

Како се ова ситуација са короном, кроз ограничавање кретања и контаката, одразила на Ваш посао професора?

-Напречац смо морали да пређемо на студије на даљину. То је било могуће јер је постојала технолошка подлога: сви студенти имају рачунаре и приступ брзом интернету, где год да се налазе. Тада се помоћу одређених апликација може доста верно симулирати настава уживо: визуелно и гласовно присуство професора, чак и писање по табли.

У чему су предности и мане наставе на даљину у односу на наставу уживо на факултетима?

-Уз ценовну приступачност преносних рачунара и паметних телефона (моћних рачунара али са патуљастим екраном и тастатуром), као и свугде могући приступ брзом интернету, добили смо студенте који на часу могу очас да потраже било шта у раније незамисливо великој библиотеци, аудио и видеотеци. Основа тога није само интернет већ пре тзв. претрживач, који по кључној речи или изразу брзо проналазе тражени садржаји. Тиме смо у настави уживо већ добили елементе наставе на даљину, тако да она постаје визуелно богатија, разноврснија, подстиче студенте да већ у току часа проналазе и истражују друге изворе и још много тога. Даље, са појавом друштвених мрежа дошло се и до група са студентима, које су полуформалне, где се размењују садржаји о предмету, дискутује се, има шале итд.

Проблем је када ослаби или падне веза, из разних разлога, као што се дешавало током часова са мојим студентима са Косова и Метохије. Зато материјали за наставу на даљину морају да буду припремљени у неколико презентационих облика, од оног за пуну, аудиовизуелну интерактивну, до оног за само текстуални мод интеракције, као технолошки најпримитивнији али најмање захтеван у смислу протока (тзв. и-мејл или чет). А да је то реалан проблем који се не може решавати само одлагањем часова показује и ситуација са короном, када стане све. Ја сам претходних годна, у више наврата доста експериментисао са различитим видовима даљинске наставе и стекао прилична искуства, тако да сам спремно дочекао овај прелаз. Треба истаћи да је за наставу на даљини потребан велики ангажман наставника, посебно зато што се оваквом интеракцијом са студентима отвара и простор за рад један-према-један, нешто попут наставника у музичкој школи, што је свакако најбољи облик наставе али је и веома захтеван, поготово уз доступност од безмало 24 сата. Ипак, ни најсавршенија технологија не може да замени непосредност. Непосредност је основна димензија људског.

У ранијем одговору сте рачунар и паметни телефон означили као “потоп у џепу” а овде кажете да су то џепни улази у највећу ризницу знања. Шта је он заправо од та два?

-Па и једно и друго. Као и код сваке технологије, начин њене употребе зависи од нас. Ако хоћемо да се дружимо са њом уместо са ближњима, онда нас она одређује и ставља под своје, постајући наш алтер-его. Ако је користимо као алат онда ми њу одређујемо, остајући људи. Не сме човек да буде продужетак технологије већ управо обрнуто, да технологија буде продужетак човека. Можете и по читав дан да будете на рачунару, и на интернету, а да га не приметите јер вам је он само средство да дођете до оних садржаја којима градите оно што сте осмислили. Не треба заборавити да су апликације кроз које користимо рачунар и интернет заправо сложени програми које су написали тимови експерата, и плус их ‘обукли’ у оно привлачно шаренило на екрану којим манипулишемо. Тако да када користимо рачунар ми у ствари општимо са тим експертима а не са рачунаром, што доводи до тога да му несвесно приписујемо личност. А када се дружите са том “личношћу” то нису експерти-људи већ само њихов производ – програм.

Извор: Јединство.рс

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: