Международная жизнь: Др Стеван Гајић – Збивања у Црној Гори не тичу се само Срба
1 min read
Др Стеван Гајић; фото: pecat.co.rs
Разговор водила: Јелисавета Белоусова
Односи између Руске Федерације и Црне Горе фактички су замрзнути. Црна Гора спада у групу неконструктивних НАТО чланица попут Пољске и балтичких земаља. Несугласице Русије и Црне Горе су вишеструке. Прије свега, ради се о принципијелним питањима попут статуса Крима и Косова, црногорске подршке антируским санкцијама и протјеривању руских дипломата у вези са случајем Скрипаљ.
Говорећи при томе о Црној Гори, у овом контексту се прије свега мисли на структуре власти а не на народ који три мјесеца, почев од децембра, излази на улице, протестујући против Закона о слободи вјероисповијести, који би да успостави аутокефалност „Црногорске цркве“.
Размишљања о питањима вјероисповести, перспективама развоја руско-црногорских односа и о вирусу корона, с нама је подијелио научни сарадник Института за европске студије у Београду и професор по позиву МГИМО Стеван Гајић.
Недавно се збио инцидент у вези са ускраћивањем дозволе Русији да из Црне Горе превезе своје грађане због избијања пандемије вируса корона. Кажите, чиме је могућно објаснити такав корак Црне Горе према Русији?
То се све може објаснити тиме што црногорској власти пријетња долази од сопствених грађана који учествују на литијама и на тај начин се боре против закона циничног назива „о слободи вјероисповијести“. Режим је потпуно уздрман. У земљу у којој живи око 600.000 људи, у појединим данима на улице је излазило и до 300.000.
Треба подсјетити да је Демократска партија социјалиста, уплашивши се неуспјеха на парламентарним изборима 2016. године, прибјегла технологији утицања на изборне резултате тако што је монтирала „руску пријетњу“. Тада је смишљена афера „државни удар“ за коју су власти добиле велику подршку НАТО-а. Уздајући се у исти сценарио, црногорске власти покушале су да испровоцирају конфронтацију како би напакостиле Русији и на тај начин добиле подршку НАТО, дајући допринос борби против „хибридног рата“ који наводно Русија води на Балкану. И то вам је цијела прича.
Сматрам да је ово изузетно важна лекција за Русију због тога што кристално јасно показује колико је њена политика према Црној Гори пре 15 година била погрешна. Поготово чињеница да Русија није показивала несагласност са издвајањем Црне Горе из државне заједнице са Србијом.
То ваља приписати и лобирању људи попут тадашњег министра спољњих послова Милана Роћена, који је заузео тај положај управо после успјешно спроведеног референдума о сецесији Црне Горе маја 2006. О томе се у Русији не говори, међутим прије него што је постао шеф дипломатије Роћен је био амбасадор Државне заједнице Србије и Црне Горе у Русији.
То је веома важан детаљ у контексту чињенице да Москва није била против отцјепљења Црне Горе, не схватајући да ће она, изгуби ли српски карактер, прије или касније свакако постати антируски усмјерена. Иста је ствар и са Украјином. Уколико Украјина изгуби руски карактер тада се супротставља самој себи и непријатељски односи према извору свог идентитета. Мени је жао што литије у Црној Гори нису заузеле више мјеста на руским ТВ каналима, јер ова ствар се не тиче само Срба.
Такође, желио бих да поводом недавних догађаја у Црној Гори истакнем да се тамо поново пројављује српски идентитет: људи вијоре српским тробојкама које власти – исто као и ћирилицу – годинама потискују. А однедавно власти покушавају да отму имовину СПЦ, покушавајући и да јој мијењају име и да по украјинском моделу направе нову „цркву“.
Ово је чак ушло у програм партије Мила Ђукановића, који се изјашњава као атеиста али ипак позива на „обнову црногорске цркве“. Е, па ово је била грешка власти, јер су добили баш супротну ствар, толико супротну да су се чак и поједини чланови ДПС-а, као и људи из војске и полиције, успротивили овом закону учествујући у литијама.
Због ширења вируса корона, 16. марта су у Црној Гори престала сва масовна окупљања, укључујући литије. На који начин пандемија може да утиче на политичку ситуацију у земљи?
Пандемија је привремено зауставила литије, али то суштински ништа неће промијенити. Нико неће заборавити шта се догодило крајем 2019. То чудо, када су на улице масовно изашли грађани како би изразили неслагање са законом. Власт у Црној Гори потпуно је изгубила легитимитет. У суштини, то је власт без власти. Формално, сви су сачували положаје, али у првој прилици Мило Ђукановић ће изгубити све и систем ће се расточити. То може да буде једна од оних промјена у свијету после окончања пандемије.
У децембру 2019. црногорски парламент усвојио је Закон о слободи вјероисповијести који је изазвао талас незадовољства у самој Црној Гори али и у сусједним државама. Зашто је питање аутокефалности важно за власт у Црној Гори и какве би посљедице раскол имао за читав православни свијет?
Литије су учврстиле православни свијет. Користећи се црквеном терминологијом, можемо рећи да је управо Мило Ђукановић, према Божијем допуштењу, допринио православној ренесанси. Ово је заиста јединствен догађај, не само у православном већ и у читавом хришћанском свијету.
Мислим да раскола неће бити, јер за разлику од Украјине гдје расколници имају инфраструктуру и организацију, у Црној Гори представника тзв. ЦПЦ има тек десетак. Осим што их је заиста мало, они представљају фарсу сами по себи. А што се литија тиче, оне су изузетно благотворно утицале на обнову православља у цјелини, посебно међу Србима, јер смо свједочили литијама подршке и у Србији, Републици Српској… Чак се и у Хрватској, гдје су Срби доживјели два геноцида (у Другом свјетском рату и етничко чишћење деведесетих година) догодила литија у граду Вуковару. Сматрам да су ово веома позитивни догађаји.
Парадоксално, могуће је и захвалити Ђукановићу што је – не желећи то – покушајем спровођења овог закона обновио српски идентитет у Црној Гори. И данас је српство, од читавог српског простора, најјаче управо у Црној Гори. Да је неко прије пет мјесеци рекао нешто овако, нико то не би могао да претпостави нити у то да повјерује. Али оно што је човеку немогуће, Богу је могуће.
Каква је позиција Русије по том питању?
Русија је превише уздржана. Сматрам да би могла да буде много активнија зато што се ово директно ње тиче, посебно имајући у виду непријатељство црногорског режима према Русији и оптужбе Подгорице 2016. на рачун Москве. Због тога би Русија требало да више медијске пажње обрати на догађаје у Црној Гори, али све је могуће исправити с обзиром да се ово директно тиче руских интереса. Црногорска власт одлично схвата да грађани Црне Горе, обнављајући свој српски идентитет, истовремено обнављају љубав према Русији, јер је то узајамно повезано код свих Срба, а међу Србима најнаглашеније код Црногораца. Управо због тога сматрам да је Русија дужна да посвети више медијске пажње и уопште заузме активнију позицију према Црној Гори.
Имајући у виду динамику развоја руско-црногорских односа, треба ли очекивати њихово отопљавање и у будућности промијењен политички курс Црне Горе према Русији?
Једини начин за обнову тих односа је обнова српског карактера Црне Горе коју би пратиле одговарајуће промјене у структурама њене власти. То је обавезни први корак. Као друго, Црна Гора мора да се ишчупа из НАТО-а због тога што то жели огромна већина њених грађана.
То, међутим, треба радити паметно или можда сачекати развој других догађаја, с обзиром да је НАТО ионако у веома тешкој позицији. Доналд Трамп води веома активну борбу против „дубоке државе“, дакле и против НАТО-а као њеног саставног дијела. Трамп и НАТО се међусобно саботирају, посебно у свјетлу игре процената кад Трамп захтева од земаља чланица да за Алијансу издвајају два одсто БДП-а, истичући да САД неће саме да издржавају ту организацију. НАТО је реликт Хладног рата и Бретон-Вудског економског глобалистичког система који се распадају заједно са вирусом. Ова ствар постаје све јаснија.
НАТО у овој форми може да престане да постоји и то је шанса за Црну Гору. И, наравно, у будућности за шире српске интеграције на Балкану. А то је велика шанса и за Русију. И онда, са другом политичком елитом у Црној Гори, ситуација се може измијенити набоље.
Превод: ИН4С
Извор: Международная жизнь (Водећи руски часопис за међународне односе, који је 1922. покренуло Министарство иностраних послова (тада под називом Народни комесаријат за иностране послове). Председник Савета часописа је министар иностраних послова Русије Сергеј Лавров)
Прочитај још:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
