Dragan Bukovički: Enciklopedija slovenskih naroda iliti bruka u cvikerima

Nedavno nabasah na zanimljiv članak-hvalospev dr Zorana Miloševića: VELIKI NAUČNI USPEH: Objavljena Slovenska enciklopedija u tri toma. Troknjižje je izašlo proletos u izdanju Instituta ruske civilizacije iz Moskve i pod uredničkom palicom Olega Platonova. Usred korona-ludnice, ovakva vest me zaista obradovala, pa u prvi mah i ne obratih preteranu pažnju na uočljivu zbrkanost i mestimično potpunu nesuvislost Miloševićevog prikaza: članak je očito pisan navrat-nanos, bez, sa stanovišta njegovog pisca izgleda suvišnog, udubljivanja u predmet.

Na ovo ću obratiti pažnju tek docnije. Zasad prelazim na stranicu Instituta ruske civilizacije, preuzimam sve tri knjige (dostupne su u PDF formatu), sa sladosnim predokušajem zadovoljstva žudno započinjem „listanje“… Za početak me, naravno, prvenstveno zanima kako je u enciklopediji prikazana moja zemlja: nasumice biram odrednice vezane za Srbe i Srbiju, iščitavam… i ostajem kao poliven hladnom vodom:

Mlada Bosna je bila srpska revolucionarna teroristička organizacija. Država što se naziva Crna Gora u XIV veku je činila kneževinu Cetu(!), koja je zavisila od Srbije. Ruđer Bošković je istaknuti hrvatski naučnik, sva dubrovačka književnost, jezik i kultura su samo hrvatski, kao što su i Lika ili Vojna granica hrvatske istorijske oblasti. A i Šćepan Mali bio je Hrvat. Stefan Uroš IV, prozvan Dušanom zato što je zadušio svoga oca, bio je najveći srpski vladar…

Oleg Anatoljević Platonov, po obrazovanju ekonomista, pisac i priređivač nekoliko stotina knjiga na istorijske, političke, filosofske i ekonomske teme, nije ličnost nepoznata srpskom čitaocu, ali ovde je umesno da se, radi onih slabije obaveštenih, ovlaš osvrnemo na ličnost sastavljača enciklopedije. Ponešto iz njegovog obimnog opusa je već prevođeno na srpski jezik, i to je imalo izvesnog odjeka u našoj, posebno rodoljubivoj javnosti. S razlogom. Jedan od osnivača i direktor pomenutog instituta, Oleg Anatoljević je u nizu svojih istraživanja raskrinkao ili ozbiljno uzdrmao neke duboko uvrežene zablude i shvatanja kad je u pitanju ruska i svetska, naročito skorija, prošlost; zato je od strane izvesnih moćnih i uticajnih, inače jako liberalnih krugova, brzo bio žigosan kao „teoretičar zavere“, „poricatelj holokausta“, „antisemita“, pa čak i kao „duševni bolesnik“.

Platonovljevi moćni neprijatelji nisu se zaustavili na žigosanju i klevetama. Usledili su policijski pretresi u prostorijama Instituta ruske civilizacije, saslušavanja saradnika instituta, zaplene računara i knjiga i, kao vrhunac, 2018. godine je protiv samog Platonova pokrenut sudski postupak. Zbog tobožnjeg „raspirivanja verske, nacionalne itd. mržnje“, koje su tužitelji pronašli u jednoj knjizi o Ivanu Groznom (!), gde se Platonov potpisao samo kao urednik (čak nije bio ni njen izdavač!) te par njegovih naučnih radova o Protokolima sionskih mudraca (jedan od njih – Zagonetka sionskih protokola – preveden je i na srpski) – sve na osnovu zakona donetog godinama nakon objavljivanja „osumnjičenih“ knjiga. Bilo je u nedavnom vremenu srodnih krivosudnih postupaka i u nas, pa da ne dužimo više o tome, čitalac se već doseća o čemu je reč.

Nije stvar u tome da se Olegu Platonovu kao naučniku nema šta prigovoriti. Istoričar Petar Multatuli, recimo, i sȃm „obeležen“ kao nacionalista i (bar kad su u pitanju neki prelomni događaji u ruskoj istoriji) blizak po gledištima Platonovu, ovome zamera suvišak emotivnih i nedokazanih iskaza. Ali. Činjenica da se na naučnika nasrće golom silom umesto razložnom raspravom, farsičnim suđenjima umesto protivdokazima, po pravilu rečitije od svega govori da je naučna zasnovanost njegovih nalaza ipak pretežnija od njihovih manjkavosti. I to u najmanju ruku. Uzmimo da su makar svojom ogromnom količinom njegove knjige izvršile izvestan povoljan uticaj u pravcu podizanja nacionalne samosvesti, ponosa i dostojanstva, pokretanja na razmišljanje… A to se nikako ne pozdravlja, takve stvari su žestoko suprotstavljene vladajućim tokovima u javnom životu.

Oleg Platonov je, dakle, dokazani ruski rodoljub i slovenofil. Loše namere prema bilo kom slovenskom narodu, pa ni prema Srbima, njemu se nikako ne mogu pripisati.

Otkuda onda ovakva knjiga? Idemo redom. Vraćamo se na početku pomenutom prikazu dr Zorana Miloševića, ukoliko se ovaj uradak uopšte može nazvati prikazom. Jer, u pitanju je krpež jedan od teksta, pretežnim delom sastavljenog od što doslovno prepisanih, što prepričanih delova iz Platonovljevog predgovora enciklopediji, prostog nabrajanja izvesnih manje ili više poznatih imena naših sunarodnika zastupljenih u tom troknjižju, s tek ponekom sopstvenom i, kako već napomenusmo, uglavnom uopštenom i nesuvislom opaskom – u smislu veličanstvenosti ostvarenog poduhvata, pohvale naučnosti i srčanosti glavnog urednika itsl. Očito je da cenjeni dr Milošević pišući svoj sastav nije preterano naprezao svoj akademski mozak. Pa hajde onda najpre da, njegovim tragom, razberemo tu hvaljenu naučnost sastavljača enciklopedije; u ovom konkretnom slučaju, to pitanje je za nas od ključne važnosti.

„Da je urednik poštovao naučne metode – veli dr Milošević – svedoči i činjenica da je prvi tom bukvalno započet sa objašnjenjem ko je Fikret Abdić“.

Mladi smo i neuki, te nam zaista nije jasno u čemu je izuzetnost tog naučnog metoda, pa ga je neophodno posebno isticati? Dosad živesmo u zabludi kako je u enciklopedijskim izdanjima izlaganje građe azbučnim redom najobičnija, samopodrazumevajuća stvar? Da je, recimo, koncepcija enciklopedije zahtevala da u nju bude unet pojam abažur, prvi tom bio bi bukvalno započet sa objašnjenjem šta je to abažur.

Nevolja je, međutim, u tome što sastavljač enciklopedije pada već na tom osnovnom pravilu. Ako je uobičajeno da odrednice o ličnostima budu nanizane azbučnim redom po prezimenima, to su kod Platonova one poređane negde s prezimenom, a pogdegod i s ličnim imenom na početku, bez vidljive doslednosti ili nekog uočljivog pravila; tako u II tomu na str. 274-275 imamo odrednicu NJEGOŠ Petar Petrović, a malo dalje, na str. 451-452 odrednicu PETAR II PETROVIĆ NJEGOŠ. Pritom je u prvoj odrednici on crnogorski pesnik i državnik, a u drugoj – vladar Crne Gore, jugoslovenski pesnik i prosvetitelj (na ovakve protivrečnosti ćemo se još vraćati). Moguće je da sličnih udvajanja ima još, ali pitanjem redosleda se dalje nismo bavili; ono je uopšte uzev sitnica prema onome što sledi…

Pogled nam se zadržava na odrednici VELIKA SRBIJA (I, 263). Čitamo:

VELIKAЯ SERBIЯ, territoriя na Balkanah, isto­ričeski prinadležavšaя serbskomu narodu, časti kotorogo v raznoe vremя bыli ottorgnutы ot nego. Sovpadaet s kompaktnыm rasseleniem serbsko-černo­gorskoй эtničeskoй obщnosti. Vklюčaet territoriю Serbii, Serbskoй Respubliki Bosnii i Gercegovinы, Serbskoй Krainы, Černogorii, otdelьnыe raйonы na severe Makedonii i Albanii, na юge Vengrii i na za­pade Rumыnii. Sredi serbskoй obщestvennosti (v t. č. političeskih i religioznыh krugov) podderživaetsя proekt sozdaniя gosudarstva Velikaя Serbiя, kotoroe stanet osnovnыm forpostom Pravoslaviя v Evrope. V n. 1940-h эtu ideю pыtalisь provoditь v žiznь serb­skie četniki D. Mihaйloviča, v 1990-h – n. 2000-h – prezident Serbii S. Miloševič, liderы bosniйskih serbov R. Karadžič i R. Mladič, liderы krainskih serbov M. Babič i M. Martič, rukovoditelь Serbskoй radikalьnoй partii V. Šešelь, glava Partii serbsko­go edinstva Ž. Ražnяtovič-Arkan, ierarhi Serbskoй pravoslavnoй cerkvi.

Značitelьnaя častь serbov verяt v to, čto rano ili pozdno эtot proekt budet osuщestvlen (podvlačenja naša – D. B.).

Dakle, Velika Srbija je ideja za koju su se 1940-ih borili četnici D. Mihailovića (od 1941. inače saveznici okupatora – II, 268-269), a 1990-ih predsednik Srbije S. Milošević, lideri bosanskih Srba R. Karadžić i R. Mladić, lideri krajinskih Srba M. Babić i M. Martić, partijske vođe Šešelj i Arkan i jerarsi SPC, a znatan deo Srba veruje u to da će ovaj projekat pre ili kasnije biti ostvaren, i takvu ideju podržavaju srpske organizacije i politički i religiozni krugovi. Teško bi bilo sastaviti neistinitije i zlonamernije tumačenje datog pojma. Čitava odrednica kao da je pisana po diktatu najljućih srpskih neprijatelja. Od svega je bezuslovno tačno jedino da su delovi srpskog naroda i (ne samo nabrojanih) teritorija u razno doba bili otrgnuti od njega.

Što se Dragoljuba Mihailovića tiče, zvaničan naziv njegovog pokreta bio je Jugoslovenska Vojska u Otadžbini (JVuO). To je bio pokret koji je podržavala zakonita izbeglička jugoslovenska vlada u Londonu, gde svoja ministarska mesta, pored Srba, imađahu i Hrvati i Slovenci. Četnički pokret Dragoljuba Mihailovića se po nacionalnom sastavu nije naročito razlikovao od Titovog, tek potkraj rata od velikih sila priznatog komunističkog partizanskog pokreta. To jest – baš pod vođstvom Draže Mihailovića četnički pokret je prvi i poslednji put u istoriji namesto čisto srpskog dobio jugoslovenski predznak.

Kao nekakva ideologija, Velika Srbija postojala je samo u pričama jedno vreme u Srba popularnih opozicionih vođa: Vuka Draškovića i Vojislava Šešelja. Prvog je narod još odavno prozreo i prezreo, drugi se takođe kreće u istom pravcu i podrška njegovim političkim idejama polako se bliži statističkoj grešci.

Kad govorimo o S. Miloševiću, treba reći da se on, kao predsednik jedne od republika, samo zalagao za to da, ukoliko je to već neizbežno, razdruženje zajedničke države bude obavljeno po zakonu. A po Ustavu SFRJ, pravo na otcepljenje su imali konstitutivni narodi, a ne republike. Konstitutivni narodi pri stvaranju Jugoslavije behu: Srbi, Hrvati, Slovenci, te po prvi put pod komunističkom vlašću oktroisani tzv. Makedonci, Crnogorci i Muslimani (poslednji od 1974; tek posle raspada zajedničke države oni se počinju nazivati Bošnjacima; takvo nacionalno ime im vrlo naučno autori enciklopedije priznaju i retroaktivno /I, 182 i drugde/, iako je Bošnjak istorijski naziv za stanovnika Bosne bez obzira na njegovu narodnost i veroispovest); uoči samog raspada zemlje ovaj status dobili su i Jugosloveni. Granice republika behu administrativne, i dosledno zaokruživahu životni prostor svih konstitutivnih naroda – s izuzetkom i bez toga razdrobljenih Srba. Tek posle višemesečnog, od hrvatskih vlasti širom Hrvatske otvoreno podržanog nasilja nad Srbima u vidu otpuštanja s posla, isključivanja iz političkog života, prebijanja, progona, silovanja, otimanja imovine, ubistava čitavih porodica došlo je najpre do političkog, a pošto je bezakonje dostiglo vrhunac – i oružanog otpora Srba i pojave svojih nacionalnih vođa. Radi odbrane golih života, dakle. Slično se zatim desilo i u BiH. Eto vam „velikosrpstva“ Martića, Babića, Karadžića i pročih.

Ovakve, ključne činjenice se iz nekih razloga olako i redovno prećutkuju pri razgovorima o raspadu Jugoslavije. Jedan od bitnih razloga tog prećutkivanja sada imamo pred očima: priče o velikosrpskim projektima, hegemonijama, zaverama i ugnjetavanjima sirotih malih hrčaka u svetlu tih činjenica gube svaki smisao.

Kao šlag na tortu, na sledećoj, 264. stranici, priložena je „Karta Velike Srbije“ iz 1862. godine. Polazeći od sadržine predmetne odrednice, čitalac se navodi na zaključak da je karta nastala u srpskim vladajućim krugovima, na primer na dvoru tadašnjeg kneza Mihaila Obrenovića, kao podli plan širenja srpske države na račun susednih naroda: na karti je tamnozelenom bojom označena teritorija tadašnje Kneževine Srbije, a svetlozelenom – gotovo sva teritorija od Trsta do ušća Dunava, i od Dunava na jug do Peloponeza, sa sve današnje Slavonije i Vojvodine. A iz svemira je vidno da Srbi s ovom kartom nemaju nikakve veze, te da je ista objavljena u Francuskoj, sa naslovom na francuskom jeziku koji prosto bode oči: „Karta srpskog stanovništva turske Evrope i južne Austrije sa granicama Srpskog carstva Dušana Silnog (XIV vek)“. U legendi karte (donji desni ugao) je pojašnjeno: tamnozelenom bojom označena je Kneževina Srbija, svetlozelenom – prostor na kome živi srpski narod, žutom – prostor na kome žive „Grko-Srbi“(!), a sivom – životni prostor Albanaca. Crvenom linijom su još označene „Granice Dušanovog Carstva“, a crnim tačkama – tadašnje granice Habsburškog carstva. I to je sve! Uz jednu suštinsku napomenu: srpska istoriografija nas do dana današnjeg uči da je teritorija Dušanove države bila triput manja od one prikazane na francuskoj karti, te da se ona prostirala samo na središnjem delu poluostrva!

Ovakva karta je veoma lako mogla biti napravljena za potrebe dvora Napoleona III. Na njoj je dat dotadašnji etnički sastav Balkanskog poluostrva, viđen očima francuske nauke i pre veštačke izgradnje novih nacija na predstavljenom etničkom materijalu, koja će uskoro krenuti punom parom. Osmansko carstvo je na izdisaju, i velike sile uveliko razmatraju budućnost strateški važnog balkanskog prostranstva. Svaka od njih u tome ima neku svoju računicu. Premda formalno još uvek vazalna, Kneževina Srbija je država u usponu, sposobna da sebi privuče ogromnu većinu stanovništva Balkanskog poluostrva i kao takva činilac sa kojim evropske sile itekako računaju. One su i tada, nažalost, Srbiju i srpski narod shvatale i ozbiljnije, i šire od Rusije. Jer karte, sadržinski slične ovoj francuskoj, u to doba naći ćete i kod Engleza i kod Nemaca. A da se urednici pri stvaranju Slovenske enciklopedije nisu slepo držali oveštalih i dokazano pogrešnih šablona, da su upotrebili minimalni umni napor, mogli su sa datom povezati još neke, vrlo zanimljive činjenice. Da se, recimo, rezultati austrijskih popisa stanovništva iz tog doba umnogome poklapaju s ovom francuskom kartom. S tom razlikom što je i u ovom slučaju došla do izražaja čuvena nemačka sitničavost.

Iliro-Srbi su razvrstani po veroispovestima i subetničkim grupama i u carstvu ih ima oko 4.604.600 duša. Pritom se ovde, pored katoličkih, muslimanskih i pravoslavnih Srba javlja kategorija nepostojeća u srpskoj državotvornoj ideji: romanizovani Srbi, kojih po austrijskom popisu s Italijanima ima čitavih 5.183.000 – preko polovine ukupnog broja Srba u Carstvu! U ovu brojku, dabome, nije uračunato stanovništvo Kneževine Srbije, Crne Gore i evropske Turske. Hrvati, pa čak i Slovenci, prikazani su kao subetničke podgrupe jednog, „iliro-srpskog“ naroda. Hrvatske zemlje se sve nalaze u okvirima Habsburškog carstva. Brojnost Hrvata iznosi tačno 813.300 duša. Dakle, sve i da se uzmu kao poseban narod (kakvim ih je, uzgred, još u to doba priznavalo Garašaninovo „velikosrpsko“ Načertanije) – to ih čini najmalobrojnijim slovenskim narodom posle lužičkih Srba! Pa i kao takvi su na priloženoj karti Austrijske monarhije iz 1855. stisnuti na nevelikom prostoru između Slovenaca i Srba, te podeljeni na dve grane – Sloveno-Hrvate i Srbo-Hrvate, svakako prema jezičkom predznaku: prvi govore kajkavskim narečjem, karakterističnim za slovenački jezik, a drugi sa svojim tzv. čakavskim narečjem naginju srpskoj štokavici, što se lingvistički lako dȃ dokazati. Uostalom, slično prostiranje hrvatskog naroda pokazuje i jedna francuska karta iz 1888, priložena u samoj enciklopediji (I, 183).

No, uzmimo da su i ovi zvanični austrijski nalazi naučno manjkavi: smeju li se zbog toga potpuno zanemariti? U njima, gospodo draga, nema ni traga uplivu nekakve zloćudne velikosrpske državne ideje. Popis je rađen za potrebe jedne prema Srbima izrazito neprijateljski nastrojene sile, što će se vrlo brzo i na delu pokazati, kad Austrija date rezultate sopstvene nauke potpuno baci u zapećak i preda zaboravu, ili još tačnije: sa zdušnom podrškom rimokatoličke crkve delatno iskoristi za stvaranje novih naroda, u čemu će im, nažalost, na ruku ići neretko i sama Rusija, koja se posle viševekovne potpune isključenosti iz balkanskih pitanja tek nedavno vratila na taj prostor da svojim delovanjem poremeti austrijske planove. Rusija je u to doba već iz evropske nauke prihvatila baš ona učenja koja i njoj samoj i čitavom slovenstvu najmanje idu u prilog. Istim putem će uskoro krenuti i obnovljena Srbija.

Pažljiviji priređivač jedne Slovenske enciklopedije bi se, dalje, možda setio da je i otac slavistike Jozef Dobrovski jedno vreme bugarski jezik iz nekog nepojmljivog razloga smatrao samo narečjem srpskog jezika. Možda razlog leži u tome što je baš savremeni srpski jezik, a ne bugarski, kako njihovi s većim delom ruskih jezikoslova još tada neosnovano tvrde – najbliži jeziku prve slovenske pismenosti? I po izgovoru, i po padežnom sistemu, i po sintaksi, i po sklopu i melodičnom naglašavanju reči. U to se može uveriti svako ko je bar nekad u rukama držao neku staroslovensku knjigu, a poznaje razna slovenska narečja.

Imajući sve gore rečeno u vidu, naš priređivač bi jednostavnim poređenjem jasno sagledao da se sve to poprilično kosi s glavnim tokovima, kako tadašnje i potonje srpske državotvorne politike, tako i srpske jezikoslovne nauke; zato što je i ozloglašeno Garašaninovo Načertanije i jezikoslovlje Vuka St. Karadžića pojam srpstva (nikako ne jugoslovenstva, kako se u enciklopediji neosnovano tvrdi!) bezuslovno stavljalo u kudikamo uže okvire (koje će spoljni činioci vremenom složno još više sužavati): uže od naših osvedočenih zapadnih neprijatelja, a ipak šire od onih koje nam do dana današnjeg podmeću naša ruska braća. U ovome je koren svih srpskih novovekovnih nesporazuma, trvenja i s jednima i s drugima.

I eto, razmatranje jedne jedine odrednice nam je, mimo prvobitne namere, već oduzelo isuviše mnogo prostora – očigledan prilog staroj istini kakva cena se mora platiti da bi se jednom nesmotreno učinjena šteta i glupost koliko-toliko pojasnila, te stvari dovele na svoje pravo, prirodno mesto. Na njoj ćemo se ipak još zadržati zato što, i za nas neočekivano, uviđamo kako se čitava „naučna“ građevina Slovenske enciklopedije već na toj jednoj jedinoj odrednici pred našim očima rasipa u prah i pepeo.

Kada pridev „veliki“ stavite uz naziv neke države, to budi određene asocijacije. Njega nećete sresti uz ime jedne Engleske, Francuske, Kine, Španije, Nemačke, Italije, Portugalije, pa ni Grčke. Živeći vlastitu kulturu, tradiciju, imajući svest o tome da svoju samostalnost prvenstveno dugujete sopstvenom podvigu, dodatno isticanje tih činjenica držite izlišnim i neumesnim; ono što je tuđe usvajate ili ne usvajate, ali nikada ne prisvajate. Kod neostvarenih naroda koji, pak, naglašeno ističu kao cilj „veliku“ državu, sopstvena prevashodnost nad „tuđim“ nacionalnim zajednicama je nešto što se samo po sebi podrazumeva: što je tvoje, to je moje, a što je moje, ostaje samo moje.

Osim VELIKE SRBIJE, Slovenska enciklopedija daje jedino još odrednice VELIKE BUGARSKE i VELIKE POLJSKE, s tim što se poslednje dve objašnjavaju kao čisto istoriografski nazivi povesnih državnih tvorevina iz dalje prošlosti; kao takve, one čitaoce ne navode na misao da se radi o nekoj anahronoj i za ikog pretećoj pojavi. Velika Srbija je, naprotiv živa ideologija, sa svojim tvorcima i pobornicima u svim porama društva, obuhvatajuća maltene čitav narod i uperena protiv svih suseda.

O tucetu novovekovnih „velikodržavnih“ projekata u poslednjih 150 godina – ni slovca. Oni nisu bili vredni zasebnih odrednica. A ostvarivani su, neki od njih i u više navrata, premda kratkotrajno i mahom u ratnim uslovima: Velika Bugarska pod pokroviteljstvom Rusije posle rusko-turskog rata 1878, a zatim u I svetskom ratu u savezništvu s Nemcima; Velika Mađarska u sklopu Austrougarske; Albanija i Hrvatska se u svakom obliku mogu smatrati „velikim“, jer do balkanskih ratova i Jugoslavije narodima te dve zemlje je sȃm pojam države ili bio sasvim nepoznat ili uzalud sanjani san. Sve pobrojane države svoje tisućljetne vlažne snove otelotvorile su istovremeno – tokom II svetskog rata, pod pokroviteljstvom fašističke Italije i nacističke Nemačke. Ali, avaj, snovi su im se raspršili s propašću pokrovitelja; premalo Srba je pobijeno da bi oni postali stvarnost.

Što je najgore, bolesne ambicije i mitomaniju ovih naroda podržavaju se naučno potpuno neutemeljenim, da ne kažemo lažnim priključivanjem njima i nekih malih etničkih grupa. Tako su Bunjevci (I, 233) etnička grupa Južnih Slovena bliska Hrvatima. Smanjenje brojnosti Bunjevaca u Austriji sa 17 tisuća 1778. godine na 13.000 duša 1850. tumači se njihovim (dobrovoljnim?) usvajanjem hrvatske samosvesti. Pritom nikako nije objašnjeno kako se moglo desiti da se Bunjevci s takvom hrvatskom samosvešću mimo Hrvata 1918. prisajedine Kraljevini Srbiji s ostalim Srbima Vojvodine (čiji deo je bila i danas oteta Baranja)? Ali ne: „U okt. 1918. Predstavnici Bunjevaca su na skupštini doneli odluku o izlasku iz sastava Mađarske i prisajedinjenju Jugoslaviji“ (I, 233)!

Svaka čisto srpska pojava i pokret se uopšte dosledno razvodnjavaju i mute tobožnjim jugoslovenstvom i neodređenim izražavanjem. Čak je i Nevesinjska puška 1875. pukla zarad završetka nacionalnog objedinjavanja južnog slovenstva, a Srbija i Crna Gora istupile su u podršku Bošnjaka i Hercegovaca (I, 181).

Tako su i Goranci južnoslovenska teritorijalno-konfesionalna grupa; Šokci – južnoslovenska etnička grupa (III, 715); Morlaci (koje su Hrvati oduvek najdublje prezirali) – istočnoromanska etnička grupa, praktično potpuno asimilirana od Hrvata (II, 228)… Činjenica da je Bunjevcima, Šokcima i Morlacima i dan-danas u Hrvatskoj uskraćena mogućnost nacionalnog izjašnjavanja; da ni Gorancima to pravo ne priznaju Albanci i Makedonci, već ih svojataju kao deo svojih nacija, kao što Makedonce svojataju Bugari; te da jedino u Srbiji svi ovi mali narodi uživaju potpuna verska i nacionalna prava – enciklopediste nimalo ne zbunjuje. Baš kao što ne pokazuju ni senku zapitanosti nad smislom, recimo, čudovišnih bugarskih zverstava nad „oslobođenom braćom“ u svakoj prilici kad im ona padnu šaka. O makar ovlašnom osvrtu na nebrojene dokaze čisto srpskog porekla nekih od pomenutih subetnosa nema ni govora.

Ovakav naučni pristup Slovenska enciklopedija, međutim, ne dopušta kad je u pitanju ruski narod. Kroz sva tri toma priređivači dosledno koriste strogo istorijski pristup, neprestano govoreći o trojednom ruskom narodu s tradicionalnom podelom na Velikoruse, Beloruse i Maloruse. Kad već moraju protumačiti pojam Ukrajine, oni to započinju ovako: „UKRAJINA, slovenska država. Nastala nakon nametnutih ugovora 1918. posle Brestskog mirovnog sporazuma i posledične okupacije dela Ruske Imperije nemačkim i austrijskim trupama“ itd (III, 531). A posle opširnih opisa nasilne ukrajinizacije nesrećnih Malorusa, za svaki slučaj dodaju još jednu odrednicu, kojom ističu starorusko poreklo reči ukrajina, sa značenjem „rubnih, pograničnih zemalja ruske države… pogranična teritorija rodne zemlje, Ruske“ (III, 538). O istovetnom značenju srpske reči krajina, u enciklopediji nema ni govora. Ona je za njene pisce samo habsburška vojna granica, čiju odbranu su pored mesnih Hrvata(!) „nesle i mnogobrojne izbeglice, preimućstveno Srbi i Vlasi (I, 314)! Njih nimalo ne zbunjuje čudna podudarnost prostiranja dela te istorijske vojne granice (I, 314) u današnjoj Hrvatskoj i teritorije uništene Republike Srpske Krajine (III, 167). Ovo je belodano iz priloženih karata na označenim stranicama enciklopedije, s tim što je na onoj iz trećeg toma Krajina prikazana okrnjena za teritorije otete u vojnim operacijama „Orkan“ i „Bljesak“, inače bi se moglo govoriti o istovetnosti.

Znači li to da ono što važi za Jupitera ne važi za vola?

I još jedno, čisto retoričko pitanje: ako su „mnoštvo graničara činili Hrvati… (samo na severozapad u XVI v. preselilo se do 200.000 ljudi)…“ – pa, protiv koga su onda, dođavola, ti Hrvati ratovali u poslednjim jugoslovenskim ratovima u toj istoj Krajini?! Koji narod su tamo istrebljivali u II svetskom ratu? Gde nestadoše toliki Hrvati, ako ih se samo u XVI veku iz Dalmacije i Hercegovine u Liku preselilo 200.000? Pa na području Like ih ni danas, posle svih istrebljivanja i katoličenja Srba, nema toliko!!! A istina je surova i prosta: branili su Hrvati tu vojnu krajinu u XVI veku isto onako kako su je branili i u HH-om. Ovim i bajke o tobožnjem hrvatskom poreklu viđenijih Krajišnika iz pokatoličenih porodica poput barona Svetozara Borojevića (I, 178) ili Juraja Rukavine (II, 797) padaju u vodu. Baš kao i priče o bilo kakvom hrvatskom učešću u borbi protiv Turaka, hrvatskim uskočkim družinama itd.

Bajka o „hrvatskim graničarima“, nažalost, niti je jedina, niti najveća budalaština u ovoj enciklopediji. Tako ni tipično srpski porodični običaj krsne slave nije više baš srpski (III, 221-222). Nešto slično naši enciklopedisti nalaze čak i kod istočnih Slovena u seoskim praznovanjima tzv. bratčine (I, 203-205). Međutim, ima tu jedna mala začkoljica: u Srba se svetkovine poput bratčine nazivaju zavetinom ili obetinom, o čemu Slovenska enciklopedija nema pojma. A što se tiče tvrdnje da je praznik slave takođe poznat Makedoncima i Bugarima – mi tu činjenicu ne poričemo. Da su se autori još potrudili utačniti da je običaj porodične slave u oblastima koje pominju (Pirin, Rodopi, Strandža, Trakija) kao i nekim nepomenutim (Tesalija, vardarska Makedonija) iskorenjen upravo dugotrajnim, zajedničkim naporima bugarskog i grčkog sveštenstva te njihove državne propagande, i to tek negde krajem XIX veka, pod izgovorom da je reč o paganskom i srpskom običaju – čitaocima bi bilo mnogo jasnije o kakvim „Bugarima“ i „Makedoncima“ je ovde reč. Potresno svedočanstvo o tome ostavio je Spiridon Gopčević u putopisnoj knjizi pod naslovom Stara Srbija i Makedonija, pisanom posle Srpsko-bugarskog rata 1885. po bugarskoj narudžbini na nemačkom jeziku. Knjiga je ubrzo prevedena i na srpski i na ruski jezik, ali se nije našao Srbin da na taj dragoceni izvor uredniku i ukaže. Spiridon Gopčević se u Slovenskoj enciklopediji i ne spominje.

No, sve su to nebitne sitnice. „Recenzent“ nam ushićeno saopštava „da su u enciklopediju uneti i svi srpski članovi Međunarodne slovenske akademije, kao i da će srpski čitaoci biti iznenađeni činjenicom koliko je značajnih ličnosti uneto u ‘Slovensku enciklopediju’, a da u zemlji na njih malo ko obraća pažnju (osim stranih tajnih službi)“. Možda se zato u njoj nije našlo mesta za odrednicu posvećenu jednom Mihailu Pupinu, ili Nikoli Tesli, grofu Savi Vladislaviću iz „hrvatskog“ Dubrovnika, Vasiliju Ostroškom, kralju Jovanu Vladimiru?… U Srba se, vidite, narodilo znatnijih velikana. Pa stoga, nek se znade da smo slavni!

„Moramo reći – ponavlja se naš naučnik – da je ‘Slovenska enciklopedija’ zaista izuzetan izdavački poduhvat, napomenimo još da je uređena uz poštovanje naučne metodologije“…

Naravno, dodajemo mi. U najboljem duhu dijalektičkog materijalizma, pa valjda ujedno s tim i besmrtnih klasika marksizma-lenjinizma. Jer, sve bitne istorijske tokove, od papagajskog ponavljanja priče o doseljavanju Slovena na Balkan u VI veku i tobožnjem ilirskom poreklu Albanaca, preko zbivanja od početka XIX veka do svetskih ratova priređivači tumače u okviru već odavno prevaziđene i oveštale matrice klasne borbe, buržoaskih interesa – čak i tamo gde nikakve buržoazije nije bilo ni od korova. Tako je Garašanin izražavao interese srpske trgovačke buržoazije, a Prvi srpski ustanak je povela seoska trgovačka buržoazija…

Ovaj spisak netačnosti, protivrečnosti, manjih i većih nekorektnosti, gluposti, pa i običnih laži mogao bi se još dugo nastavljati, ali posle svega predočenog to nam se čini izlišnim.

Da skratimo: uzalud je urednik enciklopedije u svom predgovoru nabrajao zvučna (mahom ruska) imena; njegove nade su se izjalovile. Niti je slovenski svet prikazan kao jedinstvena civilizacija, niti su valjano razmotreni duhovni temelji slovenstva (na ovu žalosnu temu bi se mogao napisati poseban članak), a najmanje su rešena glavna ideološka pitanja slovenskog jedinstva i uzajamne saradnje. O datoj enciklopediji kao važnom faktoru zbližavanja slovenskih naroda i država ne vredi ni trošiti reči. Stvari stoje upravo suprotno. Braća Rusi su po ko zna koji put nastupili na iste grabulje.

Utisak je da u enciklopediji gotovo nikako nisu iskorišćeni rezultati novijih istorijskih istraživanja. Koncepcijski, već na prvi pogled ona ostavlja utisak prilične zbrkanosti gledišta i ogromne unutrašnje protivrečnosti, bez obzira na opširnu i šaroliku listu korišćenih izvora i literature. Prirodno je da u jednoj takvoj enciklopediji Rusi, njihova kultura i tradicija budu najzastupljeniji; utisak je, međutim, da su ostali slovenski narodi prikazani nekako isuviše šematizovano. Srpska narodna poezija, recimo, u enciklopediji nije dobila odrednicu. A ta poezija, u prvom redu ona epska, predstavlja bezuslovno najviši domet slovenskog duha uopšte u ovoj vrsti narodnog stvaralaštva – nije slučajno jezik te poezije legao u osnovu srpskog književnog jezika. Nažalost, izgleda da ju je u Rusiji od puškinskih vremena malo ko i čitao. Jedan Kraljević Marko u enciklopediji nije spomenut ni kao istorijska ličnost, ni kao zajednički junak svih naroda slovenskog juga. Sa druge strane, Markov parnjak Ilja Muromec zastupljen je čitavim malim esejima na neke biline čiji je on junak. To je lepo, nikome izvan Rusije svakako ne može smetati, pa ni potpisniku ovih redova; takvim postupkom su pre svega uskraćeni ruski čitaoci, kojima je data enciklopedija prvenstveno i namenjena.

Otvoreno je i pitanje učešća neruskih autora u njenom stvaranju. Nas u ovom slučaju zanimaju isključivo srpski učesnici. Među članovima Međunarodne slovenske akademije ima viđenih srpskih naučnih imena. Navodimo samo imena živih srpskih članova, izostavljajući one preminule pre izlaska Slovenske enciklopedije:

Mitropolit Amfilohije (Radović), Komnen Bećirović, Danica Grujičić, Zvonimir Đorđević, Aleksandar Đurić, Srboljub Živanović, Ivana Žigon, Mirko Zurovac, episkop Joanikije (Mićović), Živadin Jovanović, Dragomir Karić, Zoran Kostić, Vasilije Krestić, Vladimir Kršljanin, Radmilo Marojević, Zoran Milošević, Sreto Nogo, Bratislav Petković, Slavenko Terzić, Vojislav Šešelj.

Kolika je uopšte bila njihova zainteresovanost, kakve mogućnosti su imali za učešće u jednom tako sveobuhvatnom i važnom projektu? Utisak je da neruskih saradnika tu gotovo da i nije bilo. To se dȃ zaključiti i po čisto ruskim omaškama u prenošenju nekih pojmova (Ceta umesto Zeta /III, 655/, cidove /?/ umesto velikana, ispolina, diva /I, 262/ itd). Od srpskih imena, zapazili smo jedino ime Ranka Gojkovića, potpisavšeg dve odrednice: o Hrvatskoj (III, 619-626) i o Jasenovcu (III, 768-772).

Pa ipak, ovakvo naučno delo, koje daje ovako iskrivljenu i naopaku predstavu o srpskom narodu, njegovoj istoriji, znamenitim ličnostima, baštini i kulturi – pre svega je bruka srpskih članova Međunarodne slovenske akademije. Hoće li se još neko, ali bar malo suvislije od svog akademijskog kolege, oglasiti povodom ovog nesrećnog troknjižja? Oseća li iko ikakvu odgovornost? Stid? Grižu savesti?

Ne znam. Ali bojim se da taj film nećemo gledati.

Izvor: Slovenski vesnik