Ovako nas je mati Marija, igumanija manastira Jasenovac, uputila prema kući bake Draginje Balać (92) rođene Kukić, jednog od poslednjih živih svedoka ustaške fabrike smrti, pre 80 godina devojčice odvedene u zloglasni logor koja je preživela i upamtila sve njegove strahote. Ali, ona je istovremeno i žena rođena u mestu Jasenovac, odrastala u njemu, sprovedena u logor petstotinak metara od rodne kuće, preživela svu njegovu surovost i posle rata vratila se da u Jasenovcu živi.

Krenuli smo prema njenoj kući, jasenovačkim sokakom koji je nekada vodio do kapije iza koje su jezivom smrću umorene stotine hiljada Srba, Jevreja i Roma. Ulazimo u dvorište današnje kuće koja je pred samim ulazom u nekadašnji logor. Kucamo na vrata.

– Uđi ko god da si. Živa sam, ali ne vredim pet para – odgovara ženski glas iz kuće.

Otvaramo vrata. U dnevnoj sobi na kauču leži starica. Polako se pridiže. Predstavljamo se ko smo…

– O, deco moja, dobro mi došli. Ja sam Draginja Balać. Prijatelji me zovu baka Draga. Ima 92 godine. Neće me smrt izgleda. Kako me je preskočila u logoru kad je uzimala moje najmilije, na mene je izgleda zaboravila – izgovara baka Draga.

Pita nas odmah kako je bilo kod manastira, šta je patrijarh besedio. Žao joj što nije smogla snage da pređe tih nekoliko stotina metara do manastirske crkve, da bude na liturgiji koju je Svetim mučenicima jasenovačkim, u ponedeljak služio patrijarh Porfirije. Noge je, kako kaže, slabo služe, ali čvrsto obećava da će doći dogodine.

– Nema nas još mnogo preživelih logoraša. Ali mi koji smo živi moramo ostaviti našim pokolenjima zapise da znaju šta se desilo u Jasenovcu. I tačka. Stalno pričam o ustašama i zločinu. Ubijali su pet godina naš narod u Jasenovcu. Svakog dana. Često izađem ispred svoje kapije. Gledam u logor. Slike se same pojavljuju. Vidim logoraše, vidim ustaše kako vode ljude prema logoru, vidim zločince kako pale leševe. Taj smrad i sad mogu da osetim… I dok tako stojim pred kapijom, pored mene prođu s vremena na vreme potomci naših komšija, ustaša, onih koji su nas klali i ubijali. Sklanjaju pogled. Znaju dobro ko sam. Stojim ti tako na putu kao živi spomenik. Neka vide da sam živa i prkosna. Ja sam ti dijete, živi spomenik stradanja i prkosa, ovde u ovom mom i našem Jasenovcu – u dahu priča baka Draga.

Ustaše su joj, kako svedoči, ubile sedmoro najmilijih i desetine rođaka.

– U Jasenovcu sam rođena, ovde ću i umreti. I u ratu devedesetih ponovo dođoše ustaše. Proterani smo u Gradišku u Republiku Srpsku. Vratila sam se 2000. i živim na ognjištu svoje porodice. U domu koji su ustaše 1942. zapalile i sravnile sa zemljom. Ostao je bio samo bunar – priseća se Draga.

Muža je sahranila, kaže, odavno. Ćerka sa unucima i praunucima živi u Sloveniji. Obilaze je kad stignu.

– Ustaše su moju celu porodicu bližu i dalju, kao i naše celo selo, oterali u logor Jasenovac u leto 1942. Ko god se pobunio, odmah je ubijen. Ostali su ubijani u logoru. Ulazimo u logor, a tamo isprebijani ljudi, mrtve kupe i nose, među njima deca, žene.

Majke nam sakrivaju oči da ne gledamo ustaško zlo! Svakog dana u logoru nekom je poslednji dan života. Nadaš se da to nisi ti. I s tim osećanjem se budiš i ideš na spavanje. Ustaše prolaze pored tebe, nose noževe i maljeve. Ne znaš koji ti je dan poslednji – priča baka Draga.

Mnogo je, kaže, zla videla.

– Gledala sam kako pale gomilu ubijenih ljudi. Gledala sam kako ubijaju Srbe i Jevreje skinute do gole kože na zaleđenoj Savi. Gledala sam kako vode kolonu Srba i ubijaju i žene i decu koja ne mogu brzo da hodaju. Sećam se, sine, krvi po celom Jasenovcu – govori Draga.

Nju je od smrti u Jasenovcu „spasao“ odlazak na rad u Nemačku, sa majkom. Jednog jutra su nas ubacili u vagone i pravac Nemačka. U vagonu gde sam bila porodila se neka žena. Nemaš ni vode ni hrane, ali preživele su i beba i majka. Ne znam šta je bilo sa njima kad smo stigli u Nemačku, ali znam da su bile žive. Po dolasku u Nemačku, posle nekoliko dana razbolimo se od tifusa. Švabe naređuju da se vratimo u Zagreb. Mi plačemo i molimo – nemojte nazad. Vičemo: „Tamo kolju!“ – u dahu priča baka Draga, i posve je jasno da svaki događaj ponovo preživljava.

Ipak, vratili su ih u Zagreb. Smešteni su u improvizovanu bolnicu. Tu ih je gotovo polovina umrla. Oni koji su preživeli, opet su vraćeni u Nemačku. Tamo je Draginja ostala s majkom do kraja rata. Za to vreme u Jasenovcu su joj ubijene tri rođene sestre, baba, deda, dve rođene strine i desetine rođaka. Za oca tih nekoliko godina nisu znale gde je… Slom nacista sa majkom je dočekala na granici sa Austrijom.

– Krenule smo kući peške. Posle nekoliko dana našu kolonu Srba, nas koji smo išli iz Nemačke i Austrije, sustiglo je nekoliko kamiona koje su vozili Rusi. Povezli su nas prema rodnoj grudi i dovezli do Okučana. I, potom, opet peške pravac Jasenovac – priča baka Draga.

Kod kuće u Jasenovcu – zgarište. Rodbina i komšije pobijeni. U neko doba pojavi se otac. Bio je u partizanima.

– Pre nego što je pobegao u partizane otac je falsifikovao dokumenta Srbima i pravio im lažna da su Hrvati. Tako ih je spasavao od logora. Sebi je bio napravio nemačke „papire“, pa se tako kretao u NDH. Kada su ga otkrili, tražio ga je Gestapo. Umakao im je i otišao u partizane – kaže baka Draga.

Povratak u Jasenovac, na kućni prag, bio mi je posebno težak. Mnogo bolan. Na sav jad i tugu za pobijenim najmilijima, svaki dan u selu sam gledala i susretala komšije ustaše koji su pet godina ubijale svoje komšije Srbe. U oslobođenoj državi slobodno su se kretali. To je bilo užasno. To im je Tito omogućio. Izjednačio je ustaše i zločince sa žrtvama. Nisi smeo posle rata da pisneš o ustašama u Jasenovcu i genocidu nad Srbima. Sve ih je Broz štitio – ozlojeđena je i dan-danas baka Draginja.

Slovo „u“

U sokaku koji od manastira Jasenovac vodi prema kući bake Draginje Balać i dalje prema logoru, ima još popaljenih i srušenih kuća. Stoje tako od rata devedesetih. Niko ih ne popravlja… Na nekoliko njih ispisano je veliko latinično slovo „U“, simbol ustaša i njihovih jezivih zlodela.

Izvor: Novosti

Pročitajte JOŠ:

SRPSKA PLJEVLJA: Trobojka duga 100 metara u čast Dana nacionalnog jedinstva, slobode i nacionalne zastave!