Draža, u ime naroda

Mi pokušavamo da falsifikujemo istoriju i kvazisudskim putem, a istoriju treba prepustiti ipak samo istoričarima

Sud u Beogradu stavio je naglasak na formu, a ne na suštinu. U redu, pravo i jeste strogo formalna nauka, ali sudska odluka da se general Dragoljub Mihailović od četvrtka 14. maja 2015. smatra neosuđivanim ipak je bila politička predstava i verovatno poslednja velika priča rata u Srbiji 1941–1945.

Koja bi, navodno, trebalo da doprinese konačnom srpsko-srpskom pomirenju. Pomirenju u ambijentu gde su i popovi posvađani, gde se građani dele na zapadnjake i slovenofile, na progresivni i reakcionarni tabor, na nedužne i krivce, gde „Ravna gora pobediti mora”, gde je na istorijskom časovniku ove zemlje kucnuo dvanaesti čas. Društvo je u fazi konfrontacije, a odluka suda o generalu Draži bespotrebna je besmislica. Zašto?

Zato što su revolucije u principu legitimne, i što se pravni standardi današnjice, kao i moderne kategorije ljudskih prava, teško mogu retroaktivno primenjivati. U jednoj fazi rata general Draža je bio kolaboracionista, sarađivao je i sa Nemcima i s Italijanima, i to je nesporno.

Mnogobrojni dokumenti govore o tome. Četnici Draže Mihailovića, odnosno Jugoslovenska vojska u otadžbini, legalizovani su od strane nemačkog komandanta generala Hajnriha Dankelmana već od 6. septembra 1941, a od proleća 1942. kod nemačkog generala Badera nisu imali naziv „četnici” već šifre „C-20 do C-39”. Kod Italijana – „antikomunistička dobrovoljačka milicija”.

Pravno gledano, ako je Jugoslovenska vojska pred predstavnicima Trećeg rajha u Beogradu 17. aprila 1941. potpisala akt o bezuslovnoj kapitulaciji celokupne oružane sile Kraljevine Jugoslavije, onda je naziv „Jugoslovenska vojska u otadžbini” samo simulacija za četnike Draže Mihailovića i kao pravna konstrukcija vrlo zanimljiva.

Najbrojnije delovanje četnika na strani okupatora bilo je u vreme bitke na Neretvi, kada je oko 19.000 četnika bilo pod italijanskom komandom. Tačno je da su Italijani zajedno sa četnicima štitili srpski narod oko Knina od ustaških pokolja, ali koliko znam Neretva je daleko od Knina. Nemački dokumenti o pregovorima između četnika i Nemaca u Divcima 11. novembra 1941. (dokumenti MF-T-314 – memorandum Matla, upućeni centrali Abvera od 28. oktobra 1941. – dokument je u Nacionalnom arhivu u Vašingtonu) pokazuju svu širinu kolaboracije generala Draže Mihailovića s okupatorom.

Na tom sastanku Mihailović kaže da mu nije namera da ratuje protiv Nemaca, da su Nemci predali komunistima Užice, a time je i počela trka između komunista i mene. Onda su komunisti napali Gornji Milanovac, pa sam zbog toga i ja morao da to uradim. Oni su krenuli na Čačak, pa sam morao i ja. Pošli su na Kraljevo, morao sam i ja. Napad na Krupanj nije moje delo, već je to delo otpadnika, poručnika Martinovića. Ali moji ljudi su krenuli na Loznicu da je komunisti ne bi uzeli. Napad na Šabac je delo neposlušnih elemenata…

Sa suđenja Draži Mihailoviću 1946. godine

Tako je govorio general Draža u razgovoru sa nemačkim potpukovnikom Kogardom, vojnim savetnikom dr Kiselom, kapetanom Matlom, SS oberšturmfirerom Vinike i štardartenfirerom Maternom u gostionici preko puta stanice Divci 11. novembra 1941. od 19.15 do 20.30 časova. Tako stoji u Nacionalnom arhivu u Vašingtonu.

Odluka Narodne skupštine Srbije od 24. decembra 2004. u suprotnosti je sa odlukama Teheranske konferencije Velike Britanije, SAD i SSSR kada je četnički pokret Draže Mihailovića proglašen za kvislinški, pa mu je uskraćena svaka dalja saveznička pomoć. Narodna skupština Srbije je odlukom o priznavanju statusa boraca NOB-a i pripadnicima JV u otadžbini ignorisala Nirnberški statut od 6. avgusta i Zakon broj 10. Nirnberškog tribunala od 20. decembra 1945, te Rezoluciju 39 Generalne skupštine UN od 15. februara 1946.

Mi pokušavamo da falsifikujemo istoriju i kvazisudskim putem, a istoriju treba prepustiti ipak samo istoričarima. Prošlost se ne može izbrisati, a naši sudovi bi, kada se već bave istorijom, mogli da odgovore kako se zove general Draža Mihailović posle poziva Kralja Petra Drugog u jesen 1944. da svi pripadnici Jugoslovenska vojske u otadžbini moraju da se stave pod komandu maršala Tita.

Da li generali smeju da razmišljaju u političkim kategorijama, ili samo u pravnim? Je li Draža posle tog naređenja Vrhovnog komandanta, Kralja Petra Drugog, bio, zapravo, otpadnik? Kako pravno tumačiti njegovo delovanje u međunarodno priznatoj državi Jugoslaviji posle 9. maja 1945?

U Francuskoj je posle 1945. godine streljano oko 40.000 ljudi zbog kolaboracije sa Nemcima. Maršal Filip Peten, heroj iz Prvog svetskog rata, osuđen je zbog kolaboracije sa Nemcima na smrt, ali mu je kazna zbog godina života i bolesti pretočena u doživotnu robiju, koju je izdržao.

Sudska odluka o generalu Mihailoviću nema veze sa nacionalnim pomirenjem, jer odluka je doneta zbog naše sadašnjosti, a ne prošlosti. U međuvremenu, ko se pomirio pomirio se, a ko nije nikada i neće.

Mlade ljude u ovoj zemlji više ne interesuju ni partizani ni četnici, interesuje ih samo posao. U tom vakuumu i duhovnoj bedi naše stvarnosti, antifašizam u Srbiji ne bi smeo da bude operetski, a Srbija poznatija po kvislinzima nego po antifašistima.

Autor: Miroslav Lazanski