Древни српски манастири: Манастир Ком

Из књиге Древни српски манастири, аутора Андрије П. Јовићевића

Ha источном крају Одринске Горе издваја се брдашце, обрасло ловориком и зеленилом, на коме се налази манастир Ком. Манастир се налази скоро на подједнаком растојању између града Жабљака и острва Врањине.

Сва Одринска Гора, пa и манастир Ком, опкољена je зими водом Скадарског језера и претставља једно велико острво, a тек љети, кад потпуно опадне језерска вода, Ком постане приступачан. Около протичу мале речине, у подножју су изворске воде, a уз обалу Јанчино Блато богато рибом. Са Кома je лијеп поглед на Жабљак, Врањину, Додоше, Зету и Скадарско језеро, као и на црмничке и крајинске планине. Манастир се налази са јужне стране испод врха и постављен je на једној малој падини, од које се стрмо наниже спуштају стијене. Љети се од Додоша, Жабљака и Врањине до манастира може доћи и сувим путем, a зими само лађом. Манастир je подигао Стеван Црнојевић негдје средином 15 вијека.

Да га je он подигао тврди и грамата Ивана Црнојевића од 1485 г., у којој се каже: „Све што су имале цркве Комска и Горица, које су обје цркве саградили наши родитељи…“ Иванова престоница je била у Жабљаку, непун сат далеко од манастира, и овдје je и црква у којој je подигао гробове за себе и своју породицу. У вријеме свога постанка Ком je био угодно мјесто за живот, опкољен њивама, виноградима, воћњацима и ливадама давао je посјетиоцу најљепше уживање. У оно доба, непрегледно поље између Кома и Врањине претстављало je богату житницу, a Скадарско језеро ни зими није могло да поплави њиве око манастира. Живот у манастиру je био пријатан, пa су му Црнојевићи и поклањали особиту пажњу.

Црква je посвећена Великој Госпођи. Она je малих размјера, дуга с олтаром 7, a висока 4 м. Ha олтару je с јужне стране скривница у коју се тешко улази. Унутра je живописана. Испред цркве je припрата у виду тријема, који се ослања на црквено чело и на два камена стуба. Звоник je мален и за једно звоно. Живописи нијесу из 15 вијека, него можда из 17. Споља изнад врата je био натпис на малтеру, али je толико оштећен да се не може прочитати. Испод овог натписа, на унутрашњем малтеру, виде се остаци старог натписа, али га je покрио нови малтер и не може се скинути a да стари натпис остане. Тако се не може ништа сазнати што je написано и на једном и на другом натпису. Вјероватно je, да су старе фреске премазане малтером и на новом малтеру постављене данашње фреске које су добро сачуване.

По овим натписима који леже један на другоме дознаје се, да je црква негдје давно, можда у времену преласка Ивана Црнојевића и Митрополита на Цетиње, запустјела, да је дуго била пуста и да су за то вријеме фреске пропале, те да je доцније, можда у 17 вијеку, обновљена и живописана. Међутим се зна, да je манастир Ком иза обновљења био за дуго времена пуст и да je црква била зарасла шумом, те се скоро није могла видјети.

Тек негдје између 1860 и 1870 године, на жељу околних села, a пo благослову Митрополита Илариона, на дан Успенија Богоматере, обновљена je служба у њој. Од тога времена редовно се на дан славе храма служи служба уз учешће народа из околних села и племена. Оне године када се поново почело у цркви служити, обновљен je и кров. Са сјеверне стране уз цркву био je приграђен мали параклис. Шаре у њему су још из доба оснивања манастира. У цркви се налазе четири гроба. Ha једном je натпис: „† Сија плоча деспота Стјепана војводе му Леша Црноевик“, a на другом „Сија плоча гocпoгie Mape“ Израда једне надгробне плоче je веома лијепа и представља ремек дјело ондашње каменорезачке вјештине. Гробови су један до другог и захватају сву ширину цркве. Из натписа које горе наведосмо, види се, да у тим гробовима почивају кости Љеша Црнојевића који je био војвода деспота Стевана Лазаревића и Mape жене Стевана Црнојевића, сестре много прослављеног хероја Скендер-бега. У предању стоји, да je овдје и гроб Стевана Црнојевића. Засебног гроба нема, али се вјерује да је он сахрањен у једном од она два друга гроба. Манастирске су куће биле многобројне. Од њих се данас познају само темељи, a од неких стрче и високе зидине. Многе су од ових кућа имале дубоке подруме на сводовима, a испред ћелијa налазила се дугачка подграђена тераса за сједник и шетњу. Ова тераса и данас постоји и очувана je добро. У манастир се улазило са двије стране, са истока и са запада.

Обје ове капије и данас су сачуване. Манастир je у своје вријеме имао пространа поља са њивама, виноградима и ливадама, имао je риболове и воденицу у Ободу. Манастир je дакле био врло богат и у њему je братство имало у обиљу свега што je потребно једном манастиру. Кад je 1485 г. Иван Црнојевић подигао манастир на Цетињу, онда je сво имање манастира Кома приложио Цетињском манастиру. И ово би био један од доказа, да je Ком напуштен у оно вријеме кад je Иван напустио Жабљак, a Митрополит зетски Врањину. Kом се налази на земљишту племена Цеклина, и Цеклињани су се увијек са страхопоштовањем односили према њему и ово мјесто сматрали за свето. И данас постоји вјеровање, да овдје негдје у гробу постоји светитељ, и зато се нико није усуђивао нити усуђује да узме нешто из манастирске имовине, чак нико не убере ни прут за гужбу на чуну или на јарму.

Тврди се, да онај који покуша нешто да однесе са имања манастира Кома изгуби памет и не зна изаћи напоље док ту узету ствар не врати. Један je, пo предању, свратио у Ком и jeo шипака, али није узео ни једног да однесе, и кад je хтио да пође напоље није умио изаћи из Кома док није истресао иза колана зрно од шипка. Тек тада је успио да изађе. Дакле, могао je да поједе колико je хтио, али није смио ништа изнијети. Ово вјеровање и данас постоји. Кад се почела вршити служба у Кому, Цеклињани су се, из побожности и жеље да се овај манастир обнови и окријепи, обећали да ће на сваки пар волова, који слази у поље на орање, давати пo багаш жита. Овај се завјет до скоро и обдржавао, a од тих прилога црква je поправљена и иконостас обновљен. Ћелије нијесу обновљене, a и нема потребе за то, јер je манастир остао потпуно без свога имања. Иако се каже у грамати Ивана Црнојевића од 1485, да се Кому, када би се обновио, поврати све што je било његово и што je Иван приложио манастиру на Цетињу, манастир ипак данас нема имања и не може га ни имати, јep гa je поплавила вода Скадарског језера, као и друга имања околних села, те се данас и не зна гдје су та имања била.

Зетски гласник, V/1933, бр. 73, стр. 4; бр. 76, стр. 5.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: