Древни српски манастири: Манастир Ждребаoник

Из књиге Древни српски манастири, аутора  Андрије П. Јовићевића

Манастир је подигнут недалеко од Данилова Града са лијеве стране ријеке Зете, a одмах до колског пута, који води од Данилова Града испод Мартинића за Спуж. Налази се на равници, у средини Бјелопавлићког поља, те се на све стране од манастира пружа пространа равница са њивама, сјенокосима и забранима. Око манастира су воћњаци, виногради и ливаде, a нешто даље густа шума.

Положај манастира je веома лијеп, врло приступачан и са удобним путевима. Најближа су села: Горица, Секулићи и Пажићи. Одавде je видик широк, иако je манастир у равници, јер се од поља издижу и развијају планинске стране, које уоквирују богато, пространо и плодно Бјелопавлићко поље, и поглед пада на планине: Гарач, Прекорницу и Лисац и њихове стране, огранке и повијарце.

Нема никаквих писаних података који би говорили о постанку овог манастира. Прича везује његов постанак са именом великог жупана Вукана, сина Стевана Немање; друго предање каже, да му je темељ поставио краљ Милутин. И не само манастир него и поље око манастира зове се Ждребаоник.

Манастир je био метох манастира Мораче, и пo предању, овдје су се држале ергеле, пo једнима великог жупана Вукана, a пo другима краља Милутина, пa пo томе што се овдје гајила ждребад ово je мјесто и добило име. Заиста ова су мјеста и данас удобна за држање стоке, a у раније доба, кад су насеља била мања и кад je било више поља за испашу, овдје се могла гајити стока сваке врсте. Црква je посвећена Св. Архистратигу Михаилу, крсном имену Немањића, пa и та околност иде у прилог вјеровању, да су овај манастир збиља подигнули Немањићи.

Говори се, да је још од постанка постајала овдје и црква, која је разрушена врло давно, пo свој прилици 1714 г, кад je Ћуприлић похарао Црну Гору и порушио многе цркве и манастире. До 1818 г. црква je била у рушевинама и једва су се држала пo два и три реда камења од темеља.

Ha тим старим темељима из доба Немањића Бјелопавлићи су назидали нову цркву 1818 г. Ждребаоник je на путу између Спужа и Подгорице с једне и Никшића с друге стране и због свог тешког положаја трпио je много, али Турци никад не успјеше да саставе и обезбиједе пут преко Бјелопавлића.

Црква je од разорења до обновљења била пуста више од сто година и Бјелопавлићи je нијесу обнављали, јер су били овдје између маља и наковња, a кад су се унеколико, смрћу Махмут-паше, ослободили скадарских силеџија, подигоше цркву.

И нова црква је имала тешку судбину. Многе најезде Турака на Црну Гору ишле су преко Бјелопавлића, пa je црква похарана и спаљена и 1862 и 1877. Оба пута je црква оправљена манастирским трошком и прилозима Бјелопавлића.

И стара црква из доба Немањића и oнa коју подигоше Бје- лопавлићи нa темељима старе цркве, била je кратка, једва са олтаром 10 м дуга, a широка 5.50 м. Прота Срдан Поповић, данашњи настојатељ манастира, из својих средстава je 1926 г. продужио цркву за 4 м и над приграђеним дијелом подигао висок четвороугаони звоник са четири двојна велика прозора, a унутра хор и пјевницу.

До тада су прозори на цркви били толико малени, да се једва глава могла увући, a он je дао о манастирском трошку повећати прозоре и патосати цркву лијепо отесаним плочама. И доиста, данас према оној каква je била, представља једну лијепу грађевину.

Испред цркве су двије приземне куће; једна je старијег постанка, a друга je доцније поправљана. Иза црквеног олта- ра je једна повећа кућа на спрат са осам одјељења и са неколи- ко лијепо уређених соба. Ова je кућа грађена за вријеме попа Матијаша Радуловића, a преправио ју je и довео у данашњи ред прота Срдан Поповић. Манастир je ограђен високом авлијом и има једна улазна врата.

Манастир нема никаквих старина, које би ма што говориле о историји овог манастира; a ако их je некад и било, пропале су за вријеме запуштења манастира.

Нешто што овом манастиру даје важност и углед јест тије- ло Св. Арсенијa, архијепископа српског и ученика Св. Саве. Св. Арсеније je прво почивао у Пећкој патријаршији одакле су га пo једној легенди, украли калуђери из ман. Довоље, a пo дру- гој причи пренијели га пећки калуђери, бојећи се да га Турци не спале, и сакрили код ман. Довоље у пећинама. Одатле гa je, јавно или тајно, пренио калуђер Никодим Ђурђић у ман. Мора- чу. Ту су сe свађали око прихода са кивота и Ђурђић га однесе у Куче и смјести у цркви на Косору. Ту су гa Бјелопавлићи нашли 1856 г. кад су Црногорци похарали Куче и однијели га у ман. Ждребаоник. Овдје je остао до 1884 г, када je, пo наредби књаза Николе пренесен у ман. Косијерево, гдје je остао до 1914 г. и тада je од страха од Аустријанаца пренесен у ман. Острог гдје je доцније донесен и Св. Стеван Првовјенчани из ман. Жиче.

По свршетку свјетског рата, Бјелопавлићи су га пренијели у мана- стир Ждребаоник, гдје je некада и био, јер je ман. Косијерево од Аустријанаца за вријеме рата био разрушен до темеља, пa црква ни до данас није обновљена.

Светитељ почива у ораховом кивоту од дивне израде, a приложили су га Симо и Лазо Ћеловић и Ангелина Ћеровић из Требиња.

Ha дан Велике Госпође овдје je сабор и тога дана се овдје скупи много побожног народа не само из Бјелопавлића него и из свих околних племена, да се поклони овом великом и прослављеном српском светитељу. И иначе свих већих празника овдје долазе сва околна села на службу и да принесу свој прилог нa кивот Св. Арсенија.

Манастир има имање од неких 160 рала земље, и приход од аренде једва даје годишње 7-8000 дин. Са том сумом манастир се не може издржавати и поправљати, те управа манастира, као и ман. Острога, шаље сваке јесени пo два човјека пo племену са крстом и тамјаном да скупљају прилоге, и, што у житу што у новцу, скупе пo 10-12.000 дин.

Овај начин прикупљања прилога чини да манастир може опстати и узнапредовати. Нема Бјелопавлића који ће ове људе одбити, и сваки ће дати колико може ради среће и здравља свога и својих.

Како неко вријеме у Острогу, и овдје су били дуго времена настојатељи мирски свештеници, као поп Матијаш Радуловић, поп Јово Драговић, поп Милутин Жарић, прото Јован Говеда- рица и данашњи прота Срдан Поповић.

Од старијих настојатеља чувен je јеромонах Исаије Цуца. При манастиру je била школа од доба отварања првих школа у Црној Гори, и тада до данас са малим изузецима школа je била при манастиру, a и данас je у непосредној близини.

Зетски гласник, V/1933, бр. 62, стр. 2.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: