Државни и универзитетски органи савезници плагијатора: Да ли ће Тужилаштво „купити вријеме“ за Лакићевић-Ђурановић?

Тишина се увелико слегла на случај стручњака црногорског Завода за школство који је узбуркао страсти када се сазнало да су преписали добар дио хрватских наставних планова и програма, испливао је случај на који је указао Центар за грађанско образовање, да је професорка Правног факултета Универзитета Црне Горе Бојана Лакићевић-Ђурановић преписала рад њеног студента Ђорђија Дринчића.

Прије тога, плагијат скандал дрмао је Црну Гору када су на адресу бивше министарке науке Сање Влаховић стигле оптужбе које је упутио британски професор Димитрос Бухалис да је плагирала његов научни рад.

Кривична пријава коју је Британац поднио у међувремену је застарела, а министарка добила унапређење до мјеста амбасадорке Црне Горе у Риму.

У трећем случају, Привредни суд Црне Горе потврдио је да је члан ГО ДПС, Милан Бабовић, преписао магистарски рад од Петра Мартиновића, који је бранио 2011. године на Факултету за туризам у Бару.

Преписивачки метод употријебио је и лидер Демократске Црне Горе Алекса Бечић, који је децидно одбацивао и тврдио да његов магистарски рад није плагијат, те да су му то подметачине које пласирају његови политички противници.

Ипак, резултати Комисије за провјеру аутентичности рада предсједника Демократа Алексе Бечића показали су супротно.

Бечић, као и министрица Влаховић, није гоњен од стране црногорског правосуђа зато што је од извршења кривичног дјела које му се ставља на терет прошло превише времена.

И док правосуђе „купује вријеме“ за плагијаторе научних, дипломских и магистарских радова, ствара се повољно тло за „ресавску школу“ која добија све више нових „ђака“.

О овом проблеми редакција портала ИН4С разговарала је представницима Центра за грађанско образовање који су казали, да очекују да се Тужилаштво више не игра извиђача него да свој посао коначно почну да обављају професионално.

Уљаревић за ИН4С: Универзитет Црне Горе не смије да „пере руке“ од овог случаја

Посјећамо, ЦГО је открио случај Лакићевић-Ђурановић и јавно покренуо јавно. Уједно и процесуирао према свим органима, да ни било да су необавијештени или да немају основ за поступање.

„Наиме, ми смо поднијели Правном факултету, Суду части УЦГ, Научном одбору УЦГ, Управном одбору и ректору приједлог за утврђивање кршења академског интегритета од стране ванредне професорке Правног факултета Универзитета Црне Горе Бојане Лакићевић-Ђурановић и сходно санкционисање.  Такође, поднијели смо кривичну пријаву против Лакићевић Ђурановић надлежном Основном државном тужилаштву због основане сумње да је извршила кривично дјело крађе интелектуалне својине, односно повреду моралних права аутора и интерпретатора из члана 233 Кривичног законика Црне Горе“, казала је за портал ИН4С извршна директорка ЦГО-а, Далиборка Уљаревић.

Према њеним ријечима, ово је врло једноставан и најдрастичнији случај са којим смо се до сада сусрели.

„Пошто је изазвао огромно интересовање јавности, ми смо на сајту интегрално објавили и обарада из којих и лаик може да се увјери да је оно што је под својим именом Лакићевић-Ђурановић објавила у београдском часопису “Правни живот” садржи двије њене реченице и једну фусноту, док је све остало дословно преписано из рада њеног студента Ђорђија Дринчића“, објашњава Уљаревић.

На питање да ли државни органи раде довољно на томе да санкционишу овакве појаве, или пак, својим не дјеловањем стимулишу да оне буду све учесталије, Уљаревић каже:

„У Црној Гори постоји солидан законодавни оквир кад је у питању санкционисање плагијата и ми смо у ЦГО-у доста на томе радили кроз учешћа у раднима групама за одређене законе и додатне иницијативе, али и бројне заговарачке активности и указивања на конкретне случајеве“.

Измјенама и допунама Закона о високом образовању, додаје Уљаревић, плагијат је јасно дефинисан, а измјенама и допунама Кривичног законика, на приједлог ЦГО, значајно појачано санкционисање, посебно кад је ријеч о плагирању у академској заједници.

„Такође, све високошколске установе имају етичке кодексе. Значи, све што је потребно да би се ова појава сузбила и санкционисала у црногорском друштву на законодавном нивоу постоји.  Међутим, велики су отпори управо оних који треба да примјењују те законе а то је временом креирало климу некажњивости и очито, судећи по случају Лакићевић Ђурановић, увјерење да све, па и овакви случајеви, могу проћи. До сада су надлежни државни и универзитетски органи били савезници плагијатора, а на овом случајуће се цијенити да ли почињемо да мијењамо ту лошу праксу или се са њом наставља“, рекла је Уљаревић.

Универзитет Црне Горе је, сматра она, већ до те мјере оптерећен скандалима да евентуални покушај “прања руку” од овог случаја може само да га додатно уруши.

Озбиљан тест за УЦГ и ректора Николића

„Зато је овај случај и озбиљан тест за сам УЦГ, а посебно за ректора Данила Николића, проректора Бориса Вукићевића, који је и предсједник Суда части и проректорку Ирену Оровић, која је и начелу Научног одбора. Сви они су се до сада свесрдно трудио да се не баве непријатностима попут ове, али мислима да овог “слона у стакленој соби” не могу игнорисати“, оцјењује наша саговорница.

Према њеним ријечима, Тужилаштво се до сада правдало застаром, а у овом случају нема ријечи ни о томе, па ће бити занимљиво видјети како ће сада однијети.

„Извиђај је у току, како смо обавијештени, па очекујемо да се по обичају не играју извиђача него да свој посао коначно обаве професионално“, завршава Уљаревић.

Радоњић: Зар је могуће да професор чак и помисли да студентов труд отме и припише себи?

О овом скандалу разговарали смо и са доц. др Гораном Радоњићем који је казао да цијела ствар има много аспеката и требало би да доведе до озбиљног разговора који би се тицао академског интегритета, али и не само тога.

„Плагирање је, по једној од дефиниција, крађа туђе ауторске својине. Самим тим, појава јавне оптужбе о плагирању ствара опасност да се у питање доведе интегритет и научних институција у Црној Гори, па и цијеле научне заједнице, ако се о таквој заједници код нас уопште и може говорити. Због тога би било обавезно да се огласе неке институције и појединци. Рецимо, морало би огласити Министарство науке, на челу са министарком, не само јер то спада у тај ресор, него и због сличне оптужбе која је својевремено упућена на рачун претходне министарке. А и научне институције би морале да се одреде, зато што се ради о појави која је веома опасна“, објашњава Радоњић за портал ИН4С.

Наш саговорник каже, да су забрињавајуће неке почетне реакције у којима се на извјестан начин релативизује цијела ствар.

„Ваљда професори поучавају студенте да се ни при писању семинарског рада не смију без јасног цитирања преузимати туђе идеје или подаци, а о преписивању туђих страница не би се смјело ни помислити. Такви прекршаји морали би довести до пада на испиту, а и до тежих санкција. Ако ментор има среће да му је студент толико квалитетан да је написао рад који би могао бити објављен као научни, зар не би као професор требало да помогне том студенту управо у објављивању и у увођењу у науку? Зар не би требало да га као истраживача подржи и створи му прилику за напредовање? Зар је могуће да професор чак и помисли да студентов труд отме и припише себи? Када нам се јавно каже како семинарски или специјалистички радови нису научне него некакве „неформалне публикације“, инсинуира се да преписати дословно туђи, и то студентски, текст и није неки прекршај. А тек кад се говори о томе да је, наводно, „одомаћена пракса“ да професори узимају студентске радове и са њима учествују на конференцијама! Врхунац цинизма је рећи да се можда ради о „доброј намјери“ неких професора (има их, значи, више) који су хтјели да „помогну студенту“. Ствари су изокренуте до бесмисла. Срећни смо као друштво ако су нам студенти способни да пишу озбиљне научне радове. Са друге стране, врло смо несрећни ако неки од њихових професора добре студентске радове отимају и приписују себи. Надам се да то ипак није тако. Зато је неопходна отворена и добронамјерна расправа, али је питање да ли у нашем друштву може до ње доћи„, објаснио је Радоњић.Такође, он сматра да мора се поведе озбиљна расправа међу људима који се баве науком о многим питањима везаним за интегритет, али и уопште за функцију и мјесто науке у нашем друштву.

„Овдје се ради о опасној појави и, чак, конкретан повод ни не мора бити премного важан, мада га, наравно треба извести на чистац. Ради се о општем односу према науци и истини којој наука по својој суштини тежи, јер се науком људи баве управо због тога, да се приближе истини. Тако би бар требало да буде. Ако се наука претвори у пуко средство да се дође до неких привилегија, онда то и није наука него квазинаука. Таква квазинаука друштву доноси вишеструку штету“, закључио је Радоњић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: