Dugin: Francuzi su nacija psihopata

Piše: Aleksandar Dugin

Gledajući divljanje srditih Francuza na ulicama, mnogima odmah – pogotovo onima koji to vide prvi put – pada na pamet: evo revolucije!

Takvi još dodaju: vlast neće izdržati, Francuska je gotova, vlada će pasti!

Nije važno ko se tamo buni – arapski i afrički tinejdžeri iz predgrađa, populistički „žuti prsluci“, nezadovoljni farmeri, pristalice seksualnih manjina, protivnici seksualnih manjina, branioci porodice i tradicionalnih vrednosti, nacionalisti, antifašisti, anarhisti, studenti, penzioneri, biciklisti, ljubitelji životinja, sindikalci, ekolozi ili penzioneri.

Sada su na francuskim trgovima i ulicama hiljade, desetine i stotine hiljada, ponekad su bili i milioni. Sa zaustavljanjem saobraćaja, blokiranjem železničkih stanica i aerodroma, proglašavanjem autonomija u pojedinim ustanovama i školama, paljenjem benzina, prevrtanjem automobila, urlanjem i mahanjem transparentima. Čak i sa ujedanjem policajaca.

Tako je to u Francuskoj, a onda se sve smiri. Dođu oni sebi, popiju svoje tablete i ponovo odlaze na posao, za ručkom u malim prijatnim restoranima glasno raspravljaju o cenama, životu, komšijama i politici.

Opet viču, ali mnogo tiše, i idu svojim kućama.

U Francuskoj posle 1968. ni najmasovniji, višemilionski protesti nisu postigli nikakav efekat. Rezultat je uvek bio – nula.

Uvek i u svim okolnostima.

Ako bolje poznajete Francusku, razumete da je to nacija psihopata. I da zato nije sve u migrantima.

Francuske vlasti ne mare za migrante, baš kao ni obični starosedeoci Francuzi. A od te potpune ledene ravnodušnosti, i migranti postaju psihopate. To je novi oblik društvene integracije: dođu migranti u civilizaciju psihopata i postanu – isti.

Žan Bodrijar je smatrao da su Francuzi nacija potpunih debila. Po njegovom mišljenju, oni nisu u stanju da razumeju ništa u umetnosti i da hiljadama dolaze u Muzej Bobur samo da bi se on jednog dana srušio pod teretom tih idiota.

Da je general De Gol bolje poznavao svoj narod, ne bi 1968. Uopšte obraćao pažnju na bezobrazluke koje su levičari pravili po ulicama. Jer, oni bi se posle nekog vremena jednostavno – razišli. Ali, on je to shvatio ozbiljno. A posle njega niko od francuskih predsednika više nije napravio takvu grešku.

Šta god da se dešavalo na ulici, kao i u ekonomiji, politici, društvu, finansijama – francuske vlasti su uvek ostajale mirne. Samo su držale punu kontrolu nad štampom.

Režis Debre, Miteranov savetnik, priznao je da njih dvojica – tokom svih Miteranovih mandata, a on je nominalno bio levičar – nisu uspeli da ostvare ništa od onoga što su planirali, jer su svaki put njihove inicijative nailazile na nevidljiv otpor.

Iako su bili na vrhu državne piramide, ni Debre ni Miteran nisu razumeli odakle dolazi opstrukcijaa opozicija. Tek kasnije je Debre shvatio da je to bila štampa.

Štampa za Francusku je sve. A psihopate na ulici, odnosno stanovništvo – ništa.

Kada je Makron prvi put izabran – uprkos tome što je mnogo racionalnija desničarka Marin Le Pen imala bolje izglede – uticajni list Liberation izašao je sa naslovom „Radite šta hoćete, ali glasajte za Makrona!“

To je vrlo francuski.

Makron je bio omražen već u prvom mandatu. Ne sećam se zašto. Očigledno: zbog svega. Ali, opet su izabrali. To su Francuzi.

Veruje se da su Rusi nepredvidivi, a to je ludo. Francuzi su predvidljivi, ali – to je suludo.Jer, izabrali su potpunog gubitnika po drugi put…

Ko bi pri zdravoj pameti to uradio? Ali, oni su izabrali i odmah počeli ponovo da protestuju, da ruše, da pale automobile i razbijaju izloge.

Setite se Bodrijara: Francuzi su idioti, ali Makron je takođe Francuz. Dakle, ravnoteža je postignuta.

Stoga, ne dajte da vas zavaraju masovnost sadašnjih nereda, divlje horde tinejdžera imigranata na ulicama, pad francuske ekonomije, ogromni gubici od vandalizma.

Makron neće ništa da uradi. Jer, on nikada ništa nije ni uradio.

On će nastaviti da nešto govori o ekologiji, srešće se za svaki slučaj sa Gretom Tunberg, poslati voz ili dva sa oružja Ukrajini, platiti basnoslovan honorar brendiranoj, ali potpuno beskorisnoj PR grupi iz Sjedinjenih Država povezanoj sa CIA, porazgovaraće telefonom sa Šolcom, otići u gej-klub, pa se pogledati u ogledalu.

Onda će se ponovo pogledati u ogledalo. I doći do zaključka da se sve sredilo samo od sebe. Tako se tamo tako uvek dešavalo. Nije to apokalipsa, nije smak sveta. To je samo Francuska.

Možda stvari stoje i ovako: apokalipsa se u toj nekada veoma privlačnoj i elegantnoj zemlji već dogodila. A sada, na njenim ulicama, preplavljenim ko zna kime, pokazuju masovnu halucinaciju.

Da li postoji neko ko želi ili može da promeni situaciju?

Ako pažljivo posmatramo francuska kultura XIX-XX veka, zaključak je nedvosmislen: francuski duh je poput Orfeja (kod Koktoa ili Blanšoa) želeo samo jedno – da se spusti što niže u pakao.

Evo, uspeo je. I to nepovratno. Koliko još ovo može da traje? Potpuno je nejasno.

Prelepa Francuska, najstarija ćerka Crkve, kako su je katolici nazivali u doba blistavog Srednjeg veka, nepovratno se pretvorila u smetljište – počev od duše pa do ulica i predgrađa.

Notr Dam je izgorela. Iz Luvra su iznete sve slike i skulpture koje su mogle da pokvare raspoloženje imigrantkinjama i feministkinjama.

Ostali su samo Makron i njegovo ogledalo.

Kao u drami Žana Koktoa „Orfej”, sa scenografijom Žana Igoa i kostimima Koko Šanel.