Дугин: Руско прољеће одложио ђаво, али буђење је пред нама

Пише: Александар Дугин

Постоји догматски ток ствари и постоје осцилације стварности. Руско прољеће припада догматском току ствари – као што је руско буђење.

Мора се догодити, и то ће се догодити. Колонизација Русије од стране либералних глобалних елита са њиховим епистемима ће се завршити, а Руси ће бити слободни да изграде своје велико царство – изнад свега, филозофско.

Али Хегел је рекао да нема велике државе без велике филозофије. Руско прољеће је такође прије свега филозофски концепт.

Стварност не прати увијек главну семантичку осу – догматски ток ствари, Провидност. Она се завија као змија, одступа од историје, покушава да води у слијепе улице од којих су понекад изабрани народи и друштва деценијама и вјековима. Деведесете године двадесетог вијека биле су такав ћорсокак од ког покушавамо и не можемо изаћи.

Руско прољеће је био тренутак када се стварност за кратко вријеме приближила догматском току ствари и … повукла се поново. Руско прољеће је метафизички догађај. У овом тренутку, руски народ се скоро пробудио и прогласио се субјектом и снагом.

То чак није ни у Украјини. Поента је у оживљавању руске самосвијести, руској вољи. То није било буђење Крима или Донбаса, па чак ни читава Новорусија, то је био тренутак коинциденције спољњих историјских догађаја са дубоком моћи и семантичким линијама руске судбине.

Стварност има значење. Али њен однос са значењем је различит. Најчешће, реалност осцилира око семантичке осе историје, покушавајући да се што више дистанцира, али без значења, стварност потпуно губи битку (како је СССР пропао – срушио се првенствено из глупости и бесмисла). Због тога је присиљен да се синусоидално врати на осу. Тако се све покреће: стварност – статус кво – бјежи од своје суштине, али, дотакнувши границу комбинације у тоталном идиотизму аутореференције, она се поново враћа.

Руско прољеће је тренутак када стварност постаје смисао и сврха. Зато је то толико утицало на људе и тако уплашило државу. Држава – то је стварност, а народ је носилац значења и постојања. Односи међу њима у руској историји су изузетно напети и дијалектички.

У 2014. години, Руси су вјеровали да је Путин озбиљан и стваран. А ова вјера је отворена за онтолошку заједницу народа и државе. Поновно сједињење с Кримом чинило се тренутком овог врхунца – коначно је држава дошла у фокус с историјом. Незгодно, са закашњењем, мало инвалидности, али је дошло. То је био пораз једног ђаволског слоја у руском друштву – пете колоне. Претходно је држава флертовала с њом, али након Крима, коначно се раздвојила.

А Донбас је постао тренутак сљедећег зближавања стварности и догматског тока ствари. Али то је био само корак према Новорусији – није сам себи циљ. И овдје се одлучила судбина шесте колоне – условно речено „либерали и шпијуни против Путина“.

Ова шеста колона једва да је преживјела Крим да би задржала своје привилеговане положаје у држави и економији, али се на озбиљан начин побунила против руског прољећа и Новорусије. Шеста колона је такође ђаво, само се налази ближе срцу државе. Има више лукавости, више политичке технологије. Понекад се ово ђаволско лице шесте колоне може препознати у ликовима који су касније наручени у Донбасу и Украјини у цјелини.

А у 2014. години, у мају, држава и са њом стварност су направили маневар од догматског тока ствари. То је дефинитивно била издаја Руског прољећа и Новорусије, али не сасвим издаја Донбаса. Ипак, шеста колона је побиједила, а стварност се поново почела удаљавати од суштине.

Било је монструозно. Неко је покушао да самостално настави Руско прољеће – на крају крајева, започело је буђење руског субјекта, а субјект је онај који иде на фронт не по реду, већ по диктату срца. Али се испоставило да је буђење далеко од потпуног, а те снаге нису биле довољне.

Хероји Руског прољећа су свјесно дали снагу, наду и живот. Постали су главни град руског буђења. Ово буђење је уписано у саму логику руске историје, без обзира колико се реалност разликује од ње. Дакле, хероји Руског прољећа су овдје с нама, као што су прави хероји свих наших Домовинских ратова. Они су наша основа, наша Дине. Живи и мртви, они формирају руски субјект.

Држава и њен вођа су се понашали срамотно. Могу дати много аргумената зашто се то догодило. Није важно. Како гријех има много објашњења, али нема изговора. Може се схватити зашто је такав покварен чин учињен, али објаснити га „лукавим планом“ је неморално са историјске тачке гледишта.

Држава, можда уплашена буђењем руског субјекта, покушала да га здроби у коријену, да га одсијече од стварности.

У сваком случају, то је била побједа за шесту колону, која је сам ђаво. Стварност је поново почела да се удаљава од судбине, само дјелимично прилагођавајући овај покрет Сирији.

Сирија је одлична, а то је озбиљан геополитички успјех, али не укида Новорусију.

Ево гдје смо сада. Руско прољеће одлаже и растрга ђаво. Нико није рекао да је слаб и лак за руковање. Није слабо и није лако. Штавише, без Христа је уопште немогуће. Хоћеш, покушај, али боље вјеруј старијима и монасима. Немогуће. И са Христом је све могуће.

Дакле, Руско прољеће и руско буђење су испред нас! Истовремено, важно је узети у обзир искуство: не може се ослонити само на државу. С времена на вријеме издаје догматски ток ствари, људе и њихово биће у корист свијета, његових закона и, сходно томе, у корист принца овог свијета, ђавола. Чињеница да шеста колона постоји у Русији већ значи да је кнез овог свијета у систему, а не само напољу.

Посљедње: Да ли је било у реду вјеровати у руско прољеће 2014. у свјетлу њене накнадне издаје? Да, апсолутно. Ова вјера је више укоријењена у постојању и значењу руске историје него у стварности издаје. То није био државни рат, већ национални рат, наш руски рат за нашу суштину. И кад год се представи случај руског буђења, ми смо обавезни да га користимо, без обзира на цијену.

Гледајте, шта су руски кнезови постигли, који нису обожавали паганске обреде у Златној Хорди? Политички, ништа. Али они су постигли светост и уложили ову светост у будућу руску побједу – у руско ослобођење. Шта су старовјерци постигли када су ишли у бијег и запалили се, али нису напустили стару руску – московску – вјеру? Ништа. Али захваљујући њима, Света Русија и њена структура, барем дјелимично, су и данас живи.

Шта су постигли нови мученици који се нису поклонили пред ђаволом бољшевизма? Ништа. Они нису ишли само против државе, већ су дјелимично ишли против помирења у црквеној хијерархији (као што су били старовјерци). Али својим дјеловањем су ојачали Цркву, поставили темеље за њено будуће буђење. Православље данас стоји на њиховој крви, на њиховом болу, на њиховој патњи. Све генерације руског народа припремале су Руско прољеће.

И једини начин да то урадимо је увијек и свуда. Побједа зависи од Бога. Само битка на Његовој страни зависи од нас.

И боље је трпјети пораз са Христом него побиједити са Антихристом. Стога сам увјерен да су дани шесте колоне одбројани. Сви успјеси ђавола и све осцилације стварности нису ништа него догматски ток ствари. И он води до руског буђења – непоколебљивог и неизбјежног.

Извор: geopolitica.ru

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: