Kako je objasnio, lažni svjedoci su potrebni Hrvatskoj jer nema pravih, a njih ne može ni biti jer optuženi piloti nisu učestvovali u predmetnom događaju. Jedan od tih lažnih svedoka je, otkriva, Mustafa Č. koji je u svojstvu operativca KOS JNA 1991. u mjestu Živinice podigao eksplozivom u vazduh kamion osnivača SDA u Tuzli Harisa Redžića. Da bi izbjegao hapšenje on je 1992. pobjegao u Makedoniju koja ga je onda predala slovenačkoj službi, ova holandskoj, a ova poslije obrade hrvatskoj, kada je on i dao prvi iskaz o tome šta je navodno čuo o Banskim dvorima. On je na kraju završio u tzv. Armiji BiH u kojoj je i penzionisan u činu pukovnika.

– Dakle, reč je o plaćenom teroristi i lažnom svedoku po pozivu službi. O ucenjenom čoveku koji svoj opstanak na slobodi otkupljuje lažnim iskazima. Drugi svedok je oficir Dušan R. iz Banjaluke kojem je Hrvatska, mimo zakona, za lažno svedočenje dodelila stan od 73 metra kvadratna u Zadru. On je posvedočio kako se tog spornog dana navodno poletalo sa Udbine, da je video da su došla na aerodrom dva lica u civilu koja po visini i konstituciji odgovaraju dvojici optuženih. Njegov “zadatak” je bio i da otkrije linije komandovanja radi optuženja tih ljudi, iznese podatke o ciljevima i o količini utrošenih bombi i raketa. To je modus operandi kojim u mnogim slučajevima Hrvatska obezbeđuje svedoke za svoje optužbe. Odbrana, međutim, poseduje snimak priznanja Dušana R. da je lažno svedočio, a u dogovoru sa pukovnikom hrvatske Vojne policije Jadrankom Karlušićem. Imamo i nepobitne dokaze da je taj dan na aerodromu Udbina bilo “zatvoreno nebo” zbog magle i oblaka. Nije se uopšte letelo – kaže Bratić dodajući kako ima informacije da Dušan R. i dalje održava vezu sa Karlušićem i čeka poziv suda u Zagrebu.

Možete li nešto više reći o ovom slučaju?

Slučaj “Banski dvori” ima svoja dva aspekta. Prvi je političko-propagandni. Radi se o još jednom izmišljenom hrvatskom mitu. U vreme početka oružane pobune 1991. Hrvatska nije bila međunarodno priznata država, već federalna jedinica Jugoslavije, a Franjo Tuđman je kao vrhovni komandant sa svojim saradnicima idejno isplanirao, naređivao i usmeravao terorističke napade na objekte, jedinice JNA i njene pripadnike kao jedine legalne oružane sile u suverenoj državi SFRJ sa ciljem secesije. Povelja UN zabranjuje rat, agresiju i druge povrede mira, kao i upotrebu oružane sile, osim u opštem interesu. Ali ona ne zabranjuje oružanu akciju države protiv oružane pobune ili u samoodbrani, pod uslovom da se poštuju zakoni i običaji ratovanja. Prema tome, u pravnoj kvalifikaciji nekog akta mora se poći od legitimiteta države, a to je ovde Jugoslavija, a ne pobunjenička strana, i ona je napadnuta i razbijana iznutra. Tuđman i general Anton Tus su nekoliko puta zvanično upozoreni da prestanu, pod pretnjom odlučne vojne akcije, ali oni su nastavili. U tim događajima general Bajić, koji je komandovao avijacijom JNA, nije radio ništa drugo do onoga što su činila vojna rukovodstva SAD, Nemačke, Francuske i drugih država svuda tamo gde su se sukobljavale sa terorizmom i pobunjenicima. Zato se pozivanje Hrvatske u ovom slučaju na Ženevske konvencije svodi na Šekspirovu maksimu: “I đavo se može pozivati na Sveto pismo za svoje potrebe”.

Znači, Vi smatrate da se radilo o legitimnom cilju?

Banski dvori, s obzirom na to da ih je koristio Franjo Tuđman koji se nalazio na čelu terorističke organizacije, da je tu primao referisanja i izdavao naređenja i instrukcije, prema zakonima i običajima ratovanja bili su legitimni vojni objekat dejstva. I tog dana, 7. oktobra 1991. godine, sat vremena ranije u Banskim dvorima je primio ratnog komandanta Varaždina, kasnije generala Stjepana Adanića, koji mu je referisao o stanju na bojištu i ratnom plenu.

Da li su general Bajić i drugi osumnjičeni učestvovali u ovoj akciji?

On jedini zna šta je bilo tog dana. Uostalom, on će se o tom pitanju i izjasniti pred sudom. A za ostale osumnjičene mogu pod punom odgovornošću da kažem da nisu učestvovali u tom činu. Neki od njih nisu ni bili u Hrvatskoj tog predmetnog dana.

A kada je u pitanju drugi aspekt ovog slučaja koji ste pomenuli?

On je pravno ignorantski i nezakoniti akt pun rečenica koje za laike lepo zvuče, ali je po svojoj sadržini šupalj. Od dokaza postoje samo lažne izjave dva prebega iz JNA da su čuli od drugih, a ne videli, da su to izveli avioni. Tu je i izjava trećeg svedoka da se tog dana sa aerodroma Udbina negde poletalo. To nisu dokazi, već glasine, mitovi pretočeni u naručene iskaze. Hrvatsko tužilaštvo i tajne službe se ne bave prikupljanjem dokaza o tome šta se zaista desilo predmetnog dana, već izjava koje bi poduprle jednu takvu lažnu optužnicu.

Kako komentarišete to što je ovaj slučaj otvoren tek 2017, a optužnica podignuta krajem prošle godine?

Vreme pokretanja istrage i javno objavljivanje jeste u korelaciji sa uzburkanim javnim mnjenjem presudom Haškog tribunala u slučaju “Prljić i drugi” kojom je žalbeno veće konstatovalo da je Tuđman pripadnik udruženog zločinačkog poduhvata čiji cilj je bio da se u BiH stvori hrvatski entitet i obnovi stara granica. Time je Tuđman jedini od svih predsednika bivših republika SFRJ deklarisan zločincem. Da bi se minimizirali efekti te presude, narednog dana je po nalogu Kolinde Grabar Kitarović uz pompeznu konferenciju za štampu otvorena istraga i počela instrumentalizacija ovog događaja.

Prije nekoliko godina podnijeli ste krivičnu prijavu protiv bivšeg predsjednika Slovenije Milana Kučana, ali i aktuelnog ministra odbrane Hrvatske Damira Krstičevića.

Da. Podsetio bih da je još 1984. u Sloveniji osmišljen plan za razbijanje Jugoslavije, a da je 10. jula 1990. održan tajni sastanak državnog vrha Slovenije i Hrvatske u Vinogradima kod Otočca, kada je usaglašena politika osamostaljivanja ovih republika. Slovenci su tada bili ekstremno radikalni, nakon čega je usledilo ilegalno naoružavanje, stvaranje paravojnih formacija i oružana pobuna sa reperkusijama koje su se kasnije prenele na Hrvatsku i BiH. Sve to za rezultat je imalo teška kršenja pravila humanitarnog prava. U Sloveniji su izvršeni brojni ratni zločini, formirani logori, streljani vojnici, zlostavljani civili, a on, Milan Kučan, lučonoša je iskonstruisanog rata i teških razaranja i stradanja na ovim prostorima. On ulazi u red najvećih ratnih zločinaca. Zbog čovečnosti, takvi postupci ne smeju ostati nekažnjeni i to nije samo moralna već, pre svega, pravna obaveza koja izlazi iz Ženevskih konvencija. U konkretnom slučaju, kod graničnog prelaza Škofije streljani su kapetan Slobodan Pantelić, civil Branko Sedlar i vojnik Nedžmedin Osmani, a Kučan je o svemu bio obavešten i ništa nije preduzeo, kao ni u drugim slučajevima teških zločina, čime ih je zapravo podstrekavao. S druge strane, general Damir Krstičević, ratni komandant 4. gardijske brigade hrvatke vojske, je odgovoran za dva možda najteža zločina na ovim prostorima, ubistvo 81 civila srpske nacionalnosti pucanjem iz vatrenog oružja i ispaljivanjem raketa iz ručnog raketnog bacača na izbegličku kolonu koja se 12. i 13. septembra 1995. kretala putnim pravcem Donji Vakuf – Jajce, i za svirepa ubistva 257 civila u Mrkonjić Gradu. On se tom prilikom i fotografisao u Jajcu.

Dokle ste stigli u dokazivanju da je raketiranje srpskih civila 1995. na Petrovačkoj cesti bilo plansko, te koliko su u ovom slučaju važni transkripti sa Brionske sjednice?

Reč je o dve izbegličke kolone i dva događaja, jednoj na pravcu Kulen Vakuf – Ključ i drugoj Dvor na Uni – Bosanski Novi. Prema načinu delovanja, vremenskom okviru, mestu dejstvovanja i posledicama vidljivo je da se radilo o koordinisanim vojnim akcijama Ratnog vazduhoplovstva Hrvatske u sklopu izvođenja akcije “Oluja 95”. Radilo se o naredbi Generalštaba kojim je komandovao Franjo Tuđman. On je još na tzv. Brionskoj sednici rekao kako “Srbe treba tako udariti, da praktično nestanu”, a za one koje “ne zahvate” ostaviti dva izlaza i to pravac preko Dvora na Uni ka Bosanskom Novom i preko Kulen Vakufa ka Bosanskom Petrovcu. Upravo iz planiranog ostavljanja dva pravca za izvlačenje srpskih civila, što se i ostvarilo, proizlazi svest i htenje da se dejstvuje po civilima. Ta dva događaja, Brionska sednica i raketiranja na Petrovačkoj cesti i u Svodni, zapravo su idejno povezani. Ovaj drugi je otelotvorenje Tuđmanove vojničke ideje i zapovesti da Srbe treba tako udariti, da praktično nestanu. Da se nikada više na svoje ne vrate. Nedavno sam uvidom u izveštaj snaga UN za Sektor jug saznao i za dejstvo hrvatske avijacije po koloni izbeglica u mestu Lička kaldrma 7. avgusta 1995. godine koje su oni kvalifikovali kao čist ratni zločin. S obzirom na to da je etničko čišćenje eufemizam za genocid, genocidom je konačno rešeno hrvatsko pitanje. Današnja Hrvatska je zapravo produžetak nekadašnje NDH.

Očekujete li da nadležna tužilaštva konačno procesuiraju odgovorne za zločine na području Jajca i Mrkonjić Grada?

Postupci zbog sumnje da su izvršeni ratni zločini često, a naročito kada su osumnjičeni komandanti jedinica, svode se na maksimu koju je izrekao još indijski sudija Pal, član veća Tokijskog tribunala, izuzimajući svoje mišljenje protiv osuđujuće presude u postupku protiv japanskog generala Jamašite zbog zločina nad vojnicima SAD na Filipinima 1944. godine: “Izgleda da samo ratni pobednici sude ratnim gubitnicima”. Naša javnost ne zna da je Tužilaštvo za ratne zločine Srbije predalo BiH predmet “Naser Orić”. Videli smo pravno finale tog sudskog postupka u BiH. Ustupljen je i predmet istrage protiv pripadnika specijalne jedinice hrvatske vojske “Alfa” za masakr ratnih zarobljenika na prevoju Mali Alan i Hrvatska od tada, evo 10 godina, vodi istragu iako je u Beogradu istraga bila uspešno završena. Čekaju da pomru svedoci i izvršioci.

Nedavno je otvoren sudski postupak protiv Hašima Tačija, očekujete li da bar u ovom slučaju bude zadovoljena pravda?

Moguće je da Tači bude osuđen po komandnoj odgovornosti, ali samo za ono što je predmet optužbe, a to su zločini nad civilima. Time bi se, kao i slučaju sa tužbama protiv NATO-a, skretala pažnja i brisalo pamćenje o osnovnim krivičnim delima: ugrožavanje teritorijalne celine, napad na ustavno uređenje, oružana pobuna, diverzije, sabotaže, terorizam. Ukoliko on bude aboliran za ta dela, bila bi poslata poruka da terorizam nije kažnjiv kada se vrši u organizaciji velikih sila radi oduzimanja tuđeg životnog prostora i prirodnih bogatstava. Zato za ovakve i slične slučajeve vredi ona Pirova: “Još jedna ovakva pobeda i svi smo poraženi”.

Možete li pojasniti šta ste mislili kada ste rekli da ova optužnica može biti i zamka?

Podizanje optužnica pred Specijalizovanim većem Kosova koje kolokvijalno nazivaju Specijalni sud za zločine OVK u Hagu nije razlog za zadovoljstvo. Naprotiv. To je sud lažne države osnovan od strane skupštine pobunjenika na okupiranoj teritoriji, a okolnost da su za sudije imenovani stranci, da je sedište na teritoriji Holandije, suštinski ne menja ništa, jer to nije međunarodni sud. Diplomatsko međunarodno priznanje država može biti izvršeno de jure i de fakto. Bojim se da su eventualno opštenje naše države sa ovim sudom jedan od činova de fakto priznanja i da bi nam se to moglo u datom trenutku vratiti kao bumerang. Naši političari bi ovo morali imati u vidu kada daju izjave o ovom sudu. Iz etičkih razloga, zbog žrtava, oni ne mogu da ne podrže suđenje za zločine, a na drugoj strani, takva podrška je priznanje lažne države Kosovo, zbog čega je reč o zamci za državno rukovodstvo Srbije.

Tužba protiv NATO-a

Ponovo je otvoreno pitanje tužbi protiv NATO-a zbog bombardovanja osiromašenim uranijumom. Da li je ovo borba protiv vjetrenjača ili..?

Čelnici država i vlada članica NATO-a su izvršili najteži zločin protiv mira i niz ratnih zločina u toku agresije na SRJ i Republiku Srpsku. S obzirom na nezastarevanje tih krivičnih dela, konačno bi trebalo da budu izvedeni pred sud čovečanstva nalogodavci ove agresije. Potom je potrebno postaviti zahtev agresorskim zemljama za naknadu štete. Ukoliko sudski postupci budu vođeni na zakonit način, presude moraju biti priznate i izvršene u državama koje bi bile obavezane da je nadoknade. Pitanje štete usled dejstava projektila sa osiromašenim uranijumom je važno, ali sekundarno. U izvesnom smislu vođenje samo tih postupaka vodi zaboravu osnovnog zločina iz kojeg je i ovaj izašao, jer u širem kontekstu ceo problem svodi na vrstu ubojnih sredstava. Zato bi NATO imao interes da ne dozvoli okončanje suđenja, već da dobrovoljno nadoknadi štetu svim pojedincima koji su je usled zračenja delova tih projektila pretrpeli.

Izvor: Glas srpske