Dušegupke i virtualna opela

Piše: Mišo Vujović

„Znam ja nas, jebo ti nas“, davno je rekao Branko Ćopić, a neko od međunarodnih poslenika devedesetih ga je dopunio: „Srbe samo treba pritisnuti“.

Sreća je što mi sebe ne poznajemo dovoljno inače bi suicid postao nacionalna disciplina. Ipak, istim putem i to kolektivno posrćemo njegovim stopama, sa druge strane mosta. Zapadne, tamo su tekovine velikih pregnuća ali i tron nečastivog.

Tamo su odavno zgazili Hrista, a oblače se njegovim likom.
I nebo je na zapadu atraktivnije. Zalazak sunca je lep samo za gledanje.

Volimo istok ali nam je zapad bliži. Kažu, slobodniji je. Možda, za odabrane!?

„Šta tu ima da se bira, ali je tuđe uvek slađe“, sve češće se koleba poneki pravednik sablažnjen spoznajom gde se sve skriva nečastivi. Čak i pod mantijama. I našim i njihovom. Porivi i slabosti su univerzalne. Samo je njihova mržnja prema nama veća.

Indulgencije i kod nas i kod njih koristi gospoda dubokog džepa i još dubljeg ponora. Sirotinja ide u redovnu proceduru. Deveti krug pa kako se ko snađe.
Mada je njihov tas lakši ali teško je utvrditi kriterijume za carstvo nebesko ako su samo pravednici na giljotini, rek’o bi prost narod, ispošćen raznim nepravdama legalizovanih kriminalaca u vlasti i van nje.

Neću da budem pesimista ali ovo što vidim kroz ključaonicu ne daje nam pravo na optimizam, još manje za strah.

„Spasa nam nema propasti nećemo”, govorio je mudri i pohlepni Pašić. Kalup za naše političare kojima mudrosti fali, ali pohlepe imaju na pretek.

Već smo na sve oguglali od sankcija, ratova, bombi, bežanija, žica…do modernih dušegubki.

E njih nećemo priživiti. Tuku iza svakog ćoška. Sve što svetli osim voštanice nekog đavola emituje ili nečim zrači. Pozitivnog veoma malo kao što su dobroćudni tumori u manjini.

Ima li pravde i pravednih u ovom grešnom vremenu!? “Ovde niko nije slučajno…zgriješio je makar u majčinoj utrobi …, ubacuje se Karađoz čuvar u „Prokletoj avliji“!

„Opela video linkom omugućavaju bolju vezu sa onim svetom.”, tvrdi povratnik iz kliničke smrti naglašavajući da prelaz izaziva kratkotrajno slepilo.

Fizičko slepilo u većini slučajeva ima duhovno treće oko. Svevideće. Duhovni slepci su ćoravi kod oba oka i tu nama leka. Takvih je najviše na kadrovskim listama širom ovih obogaljenih srpskih zemalja u kojima haraju dušegupke kao hrana za dokonu i lakovernu raju.

Ministar kulture Srbije čim je ukapirao de će uskoro biti rekonstruisan čačnuo je u dušegupke izjavom da rijalitije treba smestiti u komercijalne kanale. Od zečeva do vukova znanih i neznanih uskurčilo se na ministra u odlasku. Ne daj Bože da je izjavio da mnogi zaslužuju smeštaj u vaspitno – popravnim ili u duševnim ustanovama, kako bi tek po njemu tamburali.

Nisam sklon da branim ministre, uopšte političare. Ne kao ljude već kao vrstu otpornu na ćuteke. Ovo je jedna od retkih profesija koja se brzo transformiše i uvek reaguje na sigurno. Trpi pritiske kada mora ali ako su uvrede naplative, namah postanu preosetljivi na duševnu bol. Naravno ne svi. Još manje imam nameru da nalazim opravdanja za poslovne egzibicije i ekperimente nad masama medijskog mogula čija je imperija nastala devedesetih u nestajanju većine vrednosnih normi jednog društva.

Ministar kulture, jedini je, do sada, u šarenolikoj i razbarušenoj galeriji svojih prethodnika sa ozbiljnim stažom u srpskoj kulturi, digao glas protiv primitivizma, nasilja, golotinje, striptiza, neznanja, nabildovane bahatosti i čega već ne.

Tv parada neukusa ili maraton bestiđa emituje se na programima sa nacionalnom frekvencijom. Lično nemam ništa protiv i jednog rijalitija, ali ako su takvi sadržaji deo strategije zatupljivanja i omalovažavanja građana svakako da me to čini nespokojnim, bez obzira na moju asocijalnu sklonost da se sve manje osećam građaninom. Inače set top boks mi se pokvario, antene su na krovu postale žrtva zidanja stanova – golubarnika, daljinac se zagubio, ali kako da eskiviram internet gde se dušegupka prenosi u live formatu. Gledanost ovih perverznih prenosa života u kavezu, individua sumnjive reputacije i raskomoćene savesti, ponašanja lišenog stida, samo potvrđuje koliko je narod dezorjentisan i u kojoj meri je sve postaje obesmišljeno.
Ministaru kulture zameram što uz javno obraćanja nije zasukao rukave i pripremio dopunu Zakona u kulturi u kom bi se definisao pojam šunda i njegovo adekvatno oporezivanje, kao i zakonska obaveza emiterima da lascivne sadržaje emituju na zatvorenim kanalima.

Medijski mogul je na reagovanje ministra, odgovorio u duhu svojih takmičara:

„Ministar u kabinetu gleda porniće”, ili u prevodu “ministar onaniše”

Međutim, podizanjem desne obrve, ministar kulture, reklo bi se, ostaće upamćen kao neko ko nije otišao bez krika u noć.

Nije možda za poređenje ali poslednja dva prosvećena srpska vladara sa ovog sveta su otišla na prečac. Despotu Stefanu je pozlilo u lovu, bio je zdrav kao dren.

Kneza Mihajla Obrenovića brutalno su ubili u Košutnjaku. Čovek koji je posle dva veka bugarske vladavine, vratio Hilandar kralj Aleksandar Obtenović, iskasapljen je od zaverenika. Njegov imenjak Aleksandar Karađorđević platio glavom svoju zabludu zvanu Jugoslavija.

Ostaje pitanje ko će sve služiti pravo ili virtualno opelo našoj kulturi?
Topalovići će, kao i do sada obaviti poslednji čin!!!!